detalj slike: KRK Art dizajn

DIPTIH OD CRNOG SVILENOG VELA I SVETLIH NITI LjUBAVI

 

 Msr Milica Jeftimijević Lilić

Knjiga, diptih sastavljen od pesama i skulptura,  sirijskog  skulptora Akrama Safana i pesnikinje Elvire Kujović, neše zemljakinje koja živi u Nemačkoj, snažno je umetničko delo koje je višestruko značajno. Što tematski,  što značenjski, što zbog antiratnih i humanističkih poruka, a na sve zbog estetskog sklada prikazanog  predmetnog sveta i  onog uznačenog  u pesmama i slikama  skulptura. Naime,  vrstan slikar i skulptor, Akram Safan, sirijski državljanin koji je utočište našao u susednoj Turskoj nakon što je  prognan iz svoje porušene zemlje Sirije, u ovoj knjizi potresnim prizorima patnje na licima likova vrlo impresivnih   skulptura vrhunskog umetničkog  dometa,  svedoči o patnji čoveka kojem je izvučeno tle pod nogama. A pesnikinja Elvira Kujović, koja je od prvih pesničkih koraka pokazivala jaki afinitet za univerzalnu  ljudsku patnju, snažnim pesničkim slikama iskazuje  bunt prema nepravdama koje se u svetu događaju, te snagom svog dara i duboke ematije dovršava to svedočenje pokazujući da poezija ima važnu ulogu u svedočenju istinitih zbivanja i  zbližavanju ljudi  ma gde živeli; u opomenama čoveku iskazanim u njenim pesma da nema prava da ruši, ubija i dehumanizuje  postojeći svet.  I da poezija može biti  u službi podrške onima koji su izloženi teroru, nasilju ili trpe nepravde izazvane ratovima,  torturom ili drugim oblicima ukidanja  ljudskih sloboda i prava na posebnost. U duhu onih reči koje raspeti Isus Hristos izgovara, «Oprosti im, Bože, ne znaju šta čine» i poetesa traži  oproštaj za zlikovce koji  do kraja nisu  svesni svojih zlodela i kosmičke pravde koja ih čeka:

Padajući u korpu

Njegova glava reče:

 “Slepi su ovi ljudi, Bože,

Ti to znaš najbolje!

Slepi su i gluvi,

Duše im prazne ! /.../

Oprosti im, Bože,

Oči im otvori

I na sudnjem danu

 loša im dela na vagu ne stavi!“

Njen duboki intelektualni   uvid u ljudsku patnju i  povređenost duše pojedinca iskazan je u prvoj pesmi, u zapitanosti  da li je duša u čoveku još živa nakon rata, nakon izlaska iz sopstvene zemlje i iz komfora nekadašnjeg života koji je možda bio i preduslov bavljenja umetnošću. Ona se obraća umetniku, Akramu  postavljajući retoričko pitanje, ima li duše još u njemu, jer bez duše, bez emocija, nema stvaranja. Nema pokretača, i misao i duh često se parališu pred užasima realne surove ratne stvarnosti, shodno Helderlinovoj misli: „Čemu pesnici u oskudno vreme“.

 U lepo pronađenoj sintagmi crna svila koja prekriva srca, sadržan je  sav onaj poraz i očaj pojedinca koji je  u duhu i duši zarobljen tim strahotama i koje ga  obogaljuju i čine pasivnim. A opstanak traži akciju, borbu i nepristajanje. U cilju tog nepristajanja ispisani su ovi snažni stihovi:

Crna svila ti srce prekriva

Zastor teški

Ti ulaz u srce skriva

Nevolja ti ništa lepo videti ne da!

Ništa ti ne ostade

Osim ruku

što vajaju istoriju!  (Podvula M.J.L.)

Poslednji stihovi apostrofiraju taj momenat, nužnost da se “oblikuje istorija“,  odnosno da se svedoči, da se iznese sopstvena istina jer danas, (možda je tako bilo i oduvek), istinu imaju samo oni u čijim rukama je sila. No, nasuprot tome, umetnik ima neprolaznu i neograničenu moć, kao u ovom slučaju,  da stvara dela koja će nadživeti njihovu istinu i povod koji je uslovio njihovo nastajanje.

Prvu i poslednju pesmu u zbirci poetesa Kujović  ispisala je kao okvir za  iskazivanje najdubljih pitanja koje čovek (pesnik, skulptor) postavlja sebi, slično kao u poemi  Dušana Vasiljeva, Čovek peva posle rata, kada je zbog sudara sa najstrašnijim ratnim  prizorima, sa gubicima  slobode, zemlje, doma, drage ulice, grobova roditelja i bližnjih, suočen sa destabilizovanim identitetom, sa nesigurnošću smisla i vere u bilo šta, zapitan šta je on sada i šta još može da da.

Stoga  ga poetesa, svesna lekovite moći stvaranja,  sugestivno upućuje na njegove  magične ruke koje mogu da stvaraju i da ovekoveče sva ta bolna iskustva. Te ruke koje podstaknute božanskom iskrom stvaranja mogu da vaskrsnu minuli život u umetničkom delu, da toj ljubavi za domovinu  i rodni grad, Deir ez-Zurdaju oblik i formu u umetničkim artefaktima, da zapišu one bolne misli koje su okrenute prethodnim životnim radostima, i koje, kao u njegovom slučaju,  mogu da ostave trag o čoveku kao tragičnom  biću koje je primorano da se bori, da pati, iako mu je data mogućnost da voli i da bude srećan, spoljašnje okolnosti to na najbolniji način često osujete.

Pesme koje potom slede i pesme  u kojima se lirsko ja u ime umetnika  obraća svojoj zemlji, onoj koja je postojala i koja je razorena, onim grobovima koje je ostavio, onim ulicama koje još pamte njegove stope,  i stvara   izbrušene kratke pesničke forme koje univerzalizuju njegovo lično iskustvo te postaju poetizirano iskustvo miliona ljudi širom planete koji su proživeli iste gubitke i isti bol a nisu uspeli to da verbalizuju i umetnički transponuju kao što to on čini u skulpturama izuzetne ekspresivnosti gde je bol gotovo opipljiv.

Žrtvovan

Uredno izrezan

Kao taze hleb

Ležim tu

U krvi sirijskog naroda

Da bi se džini zasitili

Da bi u pakao otišli!

Naslov snažne metaforičnosti,  Crni svileni veo,  oličava sudar tragičnog sa uzvišenim, duhovnim, koji sve te bolne senzacije zaodeva svilom duhovnosti i transponuje ih  u bogate slike izrazite plastičnosti  u pesmama ili skulptura koje iznijansirano čak i koloritom,  sugerišu najdublje duševne patnje čoveka koji je izašao iz ratnog požara. Čoveka u kojem je samo bol, užas od viđenih prizora i zapitanost šta je čovek i koliko to bola može podneti.  Autor ostavlja snažne antiratne poruke  koje dopunjuju one iz  Kujovićkinih pesama i kroz jedinstvene skulpture sa snažnim ličnim pečatom, da se ne zaboravi šta je učinjeno ljudima. Da se pokaže nepristajanje na zlo i šta rat  može da učini nedužnima!

Ja sam samo komad ruševine

Sa sklopljenim očima

Umrlim glasom

I jednom ubijenom ljubavlju

Ja sam samo jedan deo tebe,

Ti krvava, Sirijo,

Ostavljam ti moju dušu

Jer ti nemaše svoje!

Zemlja za kojom se tuguje, zbog koje se i stradalo, kao što se  iz pesama vidi, jedna je od najsnažnijih metafora u ovom diptihu. Naime, ako se setimo jedne od legendi po kojoj je Prometej od zemlje, to jest gline,  stvorio čoveka a boginja Atina mu potom udahnula životni dah, na izvestan način se ukapa i u ovo sveto dvojstvo, ovaj impresivni diptih  skulptora i poetese, koja  mu vida rane, preuzevši na sebe da ih poetski otelotvori i da dorekne govor njegovih skulptura. Da ih oživi a samim tim i umetnika koji je  na neki način zanemeo od previše tragike, i njegove sugestivne skulpture tu nemost pokazuju kao višak govora, izlišnost govora pred nemošću duše koja mora podneti gubitke sopstva, one životne supstance koju je  rat razorio i doneo mu jedan  novi identitet:

Moja voljena domovino,

Moja zemljo,

Moja će duša u tvojim praznim kućama

I dalje živeti

Sa vetrovima

Kroz milenijume putovati!

A ja je nikada nazad neću tražiti

Ostaću bez duše

Postaću Zvezda

Koja će večno o tebi brinuti.

Sve te iznijansirane patnje iskazane u pesmama koje se tiču jednog duhovnog čoveka duboke misaonosti, koji verbalizuje sukob dobra i zla, života i smrti,  prate jedinstvene skulpture. U fokusu umetnikove pažnje,  najčešće su  glava, torzo ili stopalo, ili lice izmučenog i bolom prožetog čoveka koje impresioniraju i dopunjavaju umetnički doživljaj pesama. One slede pesme i dovršavaju ih vizuelizacijom iskazanih ideja  i gotovo su slivene sa njima, što ostavlja vrlo snažan umetnički doživljaj i dubok  utisak na  čitaoca i posmatrača :

Skulptura

Ptice bez krila

Lete u mislima

I niko ne može zaustaviti

Prirodu da živi

Čak i bez nogu zmija se kreće

Misli žive u rukama umetnika

Pesnici pišu iz omame

I večno žive u svetu

Mrtvih reči!

Iako sazdana iz tragičnih iskustava sirijskog naroda u celini, kao i skulptora Akrama Safana, knjiga  pesama Elvire Kujović  apostrofira ljubav, kreativnost, težnju za slobodom  i afirmacijom ljudskih umetničkih  potencijala. Ovo je oda stvaralaštvu, miru, porodici, domu i  večnim vrednostima te na neki način,  označava pobedu nad smrću i prolaznošću. U vrhunskim umetničkim oblicima skulptura snažne eskpresivnosti i  višeslojnim pesmama  sa dubokim antiratnim i humanističkim  porukama zbirka Crni svileni veo predstavlja značajno ostvarenje koje obogaćuje savremenu literaturu.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: