детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДИПТИХ ОД ЦРНОГ СВИЛЕНОГ ВЕЛА И СВЕТЛИХ НИТИ ЉУБАВИ

 

 Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Књига, диптих састављен од песама и скулптура,  сиријског  скулптора Акрама Сафана и песникиње Елвире Кујовић, неше земљакиње која живи у Немачкој, снажно је уметничко дело које је вишеструко значајно. Што тематски,  што значењски, што због антиратних и хуманистичких порука, а на све због естетског склада приказаног  предметног света и  оног узначеног  у песмама и сликама  скулптура. Наиме,  врстан сликар и скулптор, Акрам Сафан, сиријски држављанин који је уточиште нашао у суседној Турској након што је  прогнан из своје порушене земље Сирије, у овој књизи потресним призорима патње на лицима ликова врло импресивних   скулптура врхунског уметничког  домета,  сведочи о патњи човека којем је извучено тле под ногама. А песникиња Елвира Кујовић, која је од првих песничких корака показивала јаки афинитет за универзалну  људску патњу, снажним песничким сликама исказује  бунт према неправдама које се у свету догађају, те снагом свог дара и дубоке ематије довршава то сведочење показујући да поезија има важну улогу у сведочењу истинитих збивања и  зближавању људи  ма где живели; у опоменама човеку исказаним у њеним песма да нема права да руши, убија и дехуманизује  постојећи свет.  И да поезија може бити  у служби подршке онима који су изложени терору, насиљу или трпе неправде изазване ратовима,  тортуром или другим облицима укидања  људских слобода и права на посебност. У духу оних речи које распети Исус Христос изговара, «Опрости им, Боже, не знају шта чине» и поетеса тражи  опроштај за зликовце који  до краја нису  свесни својих злодела и космичке правде која их чека:

Падајући у корпу

Његова глава рече:

 “Слепи су ови људи, Боже,

Ти то знаш најбоље!

Слепи су и глуви,

Душе им празне ! /.../

Опрости им, Боже,

Очи им отвори

И на судњем дану

 лоша им дела на вагу не стави!“

Њен дубоки интелектуални   увид у људску патњу и  повређеност душе појединца исказан је у првој песми, у запитаности  да ли је душа у човеку још жива након рата, након изласка из сопствене земље и из комфора некадашњег живота који је можда био и предуслов бављења уметношћу. Она се обраћа уметнику, Акраму  постављајући реторичко питање, има ли душе још у њему, јер без душе, без емоција, нема стварања. Нема покретача, и мисао и дух често се паралишу пред ужасима реалне сурове ратне стварности, сходно Хелдерлиновој мисли: „Чему песници у оскудно време“.

 У лепо пронађеној синтагми црна свила која прекрива срца, садржан је  сав онај пораз и очај појединца који је  у духу и души заробљен тим страхотама и које га  обогаљују и чине пасивним. А опстанак тражи акцију, борбу и непристајање. У циљу тог непристајања исписани су ови снажни стихови:

Црна свила ти срце прекрива

Застор тешки

Ти улаз у срце скрива

Невоља ти ништа лепо видети не да!

Ништа ти не остаде

Осим руку

што вајају историју!  (Подвула М.Ј.Л.)

Последњи стихови апострофирају тај моменат, нужност да се “обликује историја“,  односно да се сведочи, да се изнесе сопствена истина јер данас, (можда је тако било и одувек), истину имају само они у чијим рукама је сила. Но, насупрот томе, уметник има непролазну и неограничену моћ, као у овом случају,  да ствара дела која ће надживети њихову истину и повод који је условио њихово настајање.

Прву и последњу песму у збирци поетеса Кујовић  исписала је као оквир за  исказивање најдубљих питања које човек (песник, скулптор) поставља себи, слично као у поеми  Душана Васиљева, Човек пева после рата, када је због судара са најстрашнијим ратним  призорима, са губицима  слободе, земље, дома, драге улице, гробова родитеља и ближњих, суочен са дестабилизованим идентитетом, са несигурношћу смисла и вере у било шта, запитан шта је он сада и шта још може да да.

Стога  га поетеса, свесна лековите моћи стварања,  сугестивно упућује на његове  магичне руке које могу да стварају и да овековече сва та болна искуства. Те руке које подстакнуте божанском искром стварања могу да васкрсну минули живот у уметничком делу, да тој љубави за домовину  и родни град, Деир ез-Зурдају облик и форму у уметничким артефактима, да запишу оне болне мисли које су окренуте претходним животним радостима, и које, као у његовом случају,  могу да оставе траг о човеку као трагичном  бићу које је приморано да се бори, да пати, иако му је дата могућност да воли и да буде срећан, спољашње околности то на најболнији начин често осујете.

Песме које потом следе и песме  у којима се лирско ја у име уметника  обраћа својој земљи, оној која је постојала и која је разорена, оним гробовима које је оставио, оним улицама које још памте његове стопе,  и ствара   избрушене кратке песничке форме које универзализују његово лично искуство те постају поетизирано искуство милиона људи широм планете који су проживели исте губитке и исти бол а нису успели то да вербализују и уметнички транспонују као што то он чини у скулптурама изузетне експресивности где је бол готово опипљив.

Жртвован

Уредно изрезан

Као тазе хлеб

Лежим ту

У крви сиријског народа

Да би се џини заситили

Да би у пакао отишли!

Наслов снажне метафоричности,  Црни свилени вео,  оличава судар трагичног са узвишеним, духовним, који све те болне сензације заодева свилом духовности и транспонује их  у богате слике изразите пластичности  у песмама или скулптура које изнијансирано чак и колоритом,  сугеришу најдубље душевне патње човека који је изашао из ратног пожара. Човека у којем је само бол, ужас од виђених призора и запитаност шта је човек и колико то бола може поднети.  Аутор оставља снажне антиратне поруке  које допуњују оне из  Кујовићкиних песама и кроз јединствене скулптуре са снажним личним печатом, да се не заборави шта је учињено људима. Да се покаже непристајање на зло и шта рат  може да учини недужнима!

Ја сам само комад рушевине

Са склопљеним очима

Умрлим гласом

И једном убијеном љубављу

Ја сам само један део тебе,

Ти крвава, Сиријо,

Остављам ти моју душу

Јер ти немаше своје!

Земља за којом се тугује, због које се и страдало, као што се  из песама види, једна је од најснажнијих метафора у овом диптиху. Наиме, ако се сетимо једне од легенди по којој је Прометеј од земље, то јест глине,  створио човека а богиња Атина му потом удахнула животни дах, на известан начин се укапа и у ово свето двојство, овај импресивни диптих  скулптора и поетесе, која  му вида ране, преузевши на себе да их поетски отелотвори и да дорекне говор његових скулптура. Да их оживи а самим тим и уметника који је  на неки начин занемео од превише трагике, и његове сугестивне скулптуре ту немост показују као вишак говора, излишност говора пред немошћу душе која мора поднети губитке сопства, оне животне супстанце коју је  рат разорио и донео му један  нови идентитет:

Моја вољена домовино,

Моја земљо,

Моја ће душа у твојим празним кућама

И даље живети

Са ветровима

Кроз миленијуме путовати!

А ја је никада назад нећу тражити

Остаћу без душе

Постаћу Звезда

Која ће вечно о теби бринути.

Све те изнијансиране патње исказане у песмама које се тичу једног духовног човека дубоке мисаоности, који вербализује сукоб добра и зла, живота и смрти,  прате јединствене скулптуре. У фокусу уметникове пажње,  најчешће су  глава, торзо или стопало, или лице измученог и болом прожетог човека које импресионирају и допуњавају уметнички доживљај песама. Оне следе песме и довршавају их визуелизацијом исказаних идеја  и готово су сливене са њима, што оставља врло снажан уметнички доживљај и дубок  утисак на  читаоца и посматрача :

Скулптура

Птице без крила

Лете у мислима

И нико не може зауставити

Природу да живи

Чак и без ногу змија се креће

Мисли живе у рукама уметника

Песници пишу из омаме

И вечно живе у свету

Мртвих речи!

Иако саздана из трагичних искустава сиријског народа у целини, као и скулптора Акрама Сафана, књига  песама Елвире Кујовић  апострофира љубав, креативност, тежњу за слободом  и афирмацијом људских уметничких  потенцијала. Ово је ода стваралаштву, миру, породици, дому и  вечним вредностима те на неки начин,  означава победу над смрћу и пролазношћу. У врхунским уметничким облицима скулптура снажне ескпресивности и  вишеслојним песмама  са дубоким антиратним и хуманистичким  порукама збирка Црни свилени вео представља значајно остварење које обогаћује савремену литературу.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: