|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Skrivena nevidljivost
Skrivena, ispod naslaga prekrivenih stega, provlačila se . Skoro neprimetna, u hodu ulicama prepunih praznih pokreta, u prevozu sa jednog na drugi kraj ogromnog mravinjaka koji nikada nije spavao. Nečujna pri ulasku u zgradu uspavanih robota koji ponavljaju radnje. Ne osvrćući se na pokrete i šumove, zaleđenih i automatizovanih ostataka civilizacije života pored kojih se prolazi. Živela je, bolno i tiho. I bol i tišina, manje su bolni od bezosećajnosti, gasili su je svakoga trenutka, dana, meseca u beskrajnom krugu ponavljanja rutine. Brisala je oblik sebe. Već dovoljno dugo briše oblike, skriva nevidljivost i u ukradenom pogledu, zapanjena je da jedva vidljivi obrisi postoje. Skoro potpuno izbledeli, nataloženi prašinom. Dodiruje sopstveno lice koje ne vidi, namešta kosu, čini sve da sebi u dvoboju ispred prljavog ogledala dokaže da postoji. Ona veruje u postojanje sebe. Jedva vidljive konture, isprekidane kroz suze odgovaraju da ne postoji. „Možda sam umrla?“ izgovara jedva čujno , snažno trljajući iskrzalo ogledalo, pokušavajući da ga učini blistavim. Ne ide. Ne ideeee... Uplašena je. Iz dubine ogledala iskače iskeženi osmeh zveri... Glasno ispušta odvratne zvuke. Podseća. Nije uplašena, to je bio refleksni pokret umrlog a živog tela... Okreće se i odlazi. Budi je zvuk ... Vreme je. Telefon podseća da treba da krene. Hoda, čak nije ni usporen korak, više ne može biti odlaganje kroz usporenost. To je rutina, ponavljanje radnji... umrlog a živog tela... Iluzija, ostataka sebe, onog sebe u drugom obliku...
|
