|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Скривена невидљивост
Скривена, испод наслага прекривених стега, провлачила се . Скоро неприметна, у ходу улицама препуних празних покрета, у превозу са једног на други крај огромног мравињака који никада није спавао. Нечујна при уласку у зграду успаваних робота који понављају радње. Не осврћући се на покрете и шумове, залеђених и аутоматизованих остатака цивилизације живота поред којих се пролази. Живела је, болно и тихо. И бол и тишина, мање су болни од безосећајности, гасили су је свакога тренутка, дана, месеца у бескрајном кругу понављања рутине. Брисала је облик себе. Већ довољно дуго брише облике, скрива невидљивост и у украденом погледу, запањена је да једва видљиви обриси постоје. Скоро потпуно избледели, наталожени прашином. Додирује сопствено лице које не види, намешта косу, чини све да себи у двобоју испред прљавог огледала докаже да постоји. Она верује у постојање себе. Једва видљиве контуре, испрекидане кроз сузе одговарају да не постоји. „Можда сам умрла?“ изговара једва чујно , снажно трљајући искрзало огледало, покушавајући да га учини блиставим. Не иде. Не идееее... Уплашена је. Из дубине огледала искаче искежени осмех звери... Гласно испушта одвратне звуке. Подсећа. Није уплашена, то је био рефлексни покрет умрлог а живог тела... Окреће се и одлази. Буди је звук ... Време је. Телефон подсећа да треба да крене. Хода, чак није ни успорен корак, више не може бити одлагање кроз успореност. То је рутина, понављање радњи... умрлог а живог тела... Илузија, остатака себе, оног себе у другом облику...
|
