Košmaran san
Iz trougla izviru misli,
titra zvuk večnog akorda,
spontana težnja za postojanjem.
Crne spodobe vrludaju praznim prostorom,
nisu sene ni duhovi,
mračna su tela ništavila mašte.
Na ruke mi crne ptice sleću,
lukavim čemerom okate,
kljucaju crve iz gnjilih rana.
Nepokretan kao strašilo
oterati ih ne mogu.
Izvor se u travi cakli da se ogledam u njemu,
da vidim kako mi lice visi odrano bez ušiju.
Stršljeni izleću iz glave kao iz košnice.
Telo je mumija pokretna.
Pesak kroz zavoje curi.
Nestalo je zelenilo i svežina.
U crvenom moru perem čarape od vlastite kože.
Nešto me posmatra kroz kosti.
Osećam potrebu da nestanem.
Na oblaku se suše dečje pelene,
one neoprane, lepe se po meni.
Miris ne postoji u stvarnosti sna.
Testo od mesa napušta kosti,
vibrira otkucajem srca i razvlači se u nedogled.
Molim se Bogu da ne pukne.
U panici straha otvaram oči.
Tišina i mrak.
Hladno je biti živ.
