детаљ слике: КРК Арт дизајн

САЊАЛИЦА СНОВА ЧУДЕСНИХ

 

Слика смрти

 

Мртви чудно долазе у сан

изобличени у предивним сликама.

Гледају нас немо из разних поза,

њихове гесте нешто нам говоре

укочено, замрзнуто, неразумљиво.

 

Кожа им је смеђа, скоро препланула,

све око њих је бескрајна празнина,

блештава у тону сиве светлости.

 

Будим се и чудим.

Живот и смрт немају разлике,

само битишемо у различитим сликама.

 

05. март 2015.

 

Солипсизија сна

 

Мраком помазан

у идили свећа

на одру созерцавам.

 

Изгладнио истином

као кер луталица

вашке лажи гризем по себи.

 

Груба губа свести

отире ми машту

лажним путем васиона.

 

Све је овде.

Владар света креира у мени.

Бог сам, док очи не отворим.

 

Сањалица снова чудесних

 

1.

Светла зараван у тмини брда блиста.

Кроз ретку траву израњају зелена одела

са главама мушким, и женским, и дечјим.

 

Уштављена кожа су им лица,

очи зашивене белим концем,

из носница и уста медицинска им вата вири.

Чекам да ме запахне мирис формалина.

 

Ипак.

Ипак је то лаванда.

Не видим плави цвет од зеленила одела.

Имам жељу да утрљам руке,

имам жељу да и ја миришем.

Као лаванда,

као мртвац,

док ми мртво дете намигује

зашивеним оком.

 

Одижем се високо изнад тога.

Нема више мириса ни дечјег ока,

само ја, што не видим своја стопала.

 

2.

Јесен у дворишту мога деда Саве.

Двориште којег више нема.

Насред њега бунар као кућа,

на валову зараслом од маховине

вода светлуца.

 

Недалеко бара,

крв по њој плута.

Јутрос су свинје клали

још чујем крике.

Примитивна душа свињска

над тужном баром лута.

Не могу да зауставим

све те ружне слике.

 

Тражим оком своју жену

што од мене бежи

у коло, око бунара

да је стигнем, не могу.

Јазавичар, отрцани, стари

упорно на мене режи.

Сан ме овај клети, тера

да се молим Богу.

Шта да радим, не знам

у сну спадох с ногу.

 

Утвара бледа

над бунаром лебди.

Ваби мене путем непознатим.

 

Авет нисам

али тело немам.

Све око мене јесте а ја нисам.

Тужно видим да ме више нема.

 

3.

Мрмљам нешто на старо славенском,

није молитва већ жеђ за убијањем.

 

Четворица безличних из даљине прилазе.

Ништа не осећам, само снагу мача свог.

 

Моја верна љуба иза мене страхује.

Ја јој лице не видим.

За ким она сузу сузбија?

 

Безлични је силом насрнуо

замахом сабље у зноју свом.

 

Мач га је кроз грло челиком зауставио.

Без гласа му је крв у прашину клонула.

 

Преостала тројица као бес с планина

на мене копљима јуриш учинише.

 

Уживао сам у моћи своје деснице

док су им се главе песком котрљале.

Њихова је мржња моју славу нахранила.

 

У тријумфу славе своје

лизао сам крв са мача оштрице

кад ми леђа, избоде нож издаје.

 

Клонух телом у крило љубе своје.

Погледом јој очи тражих

ал` јој лица не видех.

Само уста уцвиљена

што ми зборе

док ми срце камом боде

„За браћу моју, ово ти је.“

 

Сан другог живота

 

Из калупа мрављег оклопа

трава бива дивља шума.

Своје тело не могу да видим.

 

Тако смо мали и мизерни

као Земља у космосу.

Сад ће људи да нас згазе.

 

Сабијен у земљу

чекам мрак да падне,

да се поново родим.

 

Тицијан, Тацит и остали на Т

нека и даље чекају.

Њихов ред је одавно прошао.

 

Обраћа се мени клупа из снова,

љуљашка на којој никад седио нисам

о предиву на којем живот почива.

 

Златно руно

у косу ми се замрсило.

Искру светла ништа не може да промени.

 

Не дам да се све заврши.

Не дам да сан прође.

Не дам, али морам.

Знам да ћу једног дана победити.

 

Ледени сан

 

Лежим на мермеру хладном,

плави духови излазе из мене.

Питам себе колико их има?

Шта то они у мени траже?

 

Светло плави, као дим вијоре,

испаравају брзо.

Тамно плави, лепе се за мене

као желатина.

 

Тело ми је воденасто, бледо зелено,

вретенасто као дебло

са упијеним рукама.

 

Око, само једно

бледи у бело.

Крмељ ме жуља испод капка,

сол отпада

растерује добре духове.

 

Плава је добра боја!

Зашто сам ја зелен као жаба?

На мермеру гнусна зелена помодрити не може,

напушта ме душа моја плава.

 

Кошмаран сан

 

Из троугла извиру мисли,

титра звук вечног акорда,

спонтана тежња за постојањем.

 

Црне сподобе врлудају празним простором,

нису сене ни духови,

мрачна су тела ништавила маште.

 

На руке ми црне птице слећу,

лукавим чемером окате,

кљуцају црве из гњилих рана.

 

Непокретан као страшило

отерати их не могу.

 

Извор се у трави цакли да се огледам у њему,

да видим како ми лице виси одрано без ушију.

 

Стршљени излећу из главе као из кошнице.

Тело је мумија покретна.

Песак кроз завоје цури.

Нестало је зеленило и свежина.

 

У црвеном мору перем чарапе од властите коже.

Нешто ме посматра кроз кости.

Осећам потребу да нестанем.

 

На облаку се суше дечје пелене,

оне неопране, лепе се по мени.

Мирис не постоји у стварности сна.

 

Тесто од меса напушта кости,

вибрира откуцајем срца и развлачи се у недоглед.

Молим се Богу да не пукне.

 

У паници страха отварам очи.

Тишина и мрак.

Хладно је бити жив.

 

Фото: BAZAART

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: