detalj slike: KRK Art dizajn

  ...nastavak      

  DEDA

Stajao je ispred, odmah ju je prepoznao, zgrade Osnovne škole u Bosanskom Grahovu. Tu gde je proveo četiri najlepše godine, od petog zaključno sa osmim razredom. Nešto je lagano sipilo po njemu, po licu mu, kosi, odeći; topla, meka i ugodna letnja kiša padala je po njemu. Sunce se tek pomaljalo, bila je rana zora. Škola je bila zaključana, slutio je da je nedelja, ona divna letnja nedelja kada pada topla kišica, kada ne morate ustati u školu i kada čekate da vas majka probudi uz miris kajgane ili palačinki. Vazduh-sav vazduh okolo je mirisao na sreću, samo na sreću i ništa drugo; devedesete su bile još uvek daleko, ni u mislima, ni u predviđanjima.

Dospeo je u osamdesete, nema sumnje, mislio je Saša.

Uspeo se niz stepenice i krenuo prema centru grada. Zaplakao je od sreće kada je u centru video Dom kulture-čitav, blistav, monumentalan, onakav kakvog ga je zapamtio u detinjstvu. I Hotel Sarajevo je bio tu. Nije bilo ruševina. Nije bilo ni morbidnog ,,križa'' kojeg će desetak godina kasnije postaviti ,,oslobodioci'', nakon što su grad oslobodili od života. Sve je bilo tu, kao nekada, i Saša je plakao, plakao od sreće, suze su mu se mešale sa kapima kiše, i nije više znao ni da li plače ili ga to ta kiša sreće i detinjstva miluje. Zahvaljivao je Maši, medvedici Daši koju je spasio, Bogu, bilo kome, bilo čemu, što mu je omogućilo da još jednom vidi grad svog detinjstva iz onog najsrećnijeg vremena. Kada bi samo mogao da sačuva ovaj trenutak, pomislio je Saša, da ga sačuva zauvek, zamrzne u vremenu, onako kao što fosil ostane zauvek u krečnjaku, to bi bilo divno, oh Bože, kako bi to bilo divno,  kada bi mogao još jednom prošetati njegovim ulicama a da ne vidi ni jednu jedinu ruševinu.

Ipak ljudi nije bilo na ulici. Možda je bilo suviše rano, mislio je Saša, a možda im nije ni dato da mu se pokažu. Možda i ne može da ih vidi. Moguće da postoje neke zakonitosti u spiralama vremena, strunama, dimenzijama koje se uvrću, obrću i prosecaju. Možda može da vidi samo određene ljude. Oduvek su ga učili da je vreme fizički merljiva veličina. Ljudi su pokušavali da ga izmere časovnicima, kalendarima, da ga zarobe u mobilnim telefonima, laptopima, računarima. Ali slutio je, negde duboko u srcu, tamo gde još odjekuju glasovi predaka sa Vrata naroda, da je vreme mnogo složenije, da ima mnogo lica, onoliko koliko okean ima kapi vode, a pustinja zrnaca peska, i da nikakva nauka koju je čovek izmislio ne može ni da se primakne poimanju tog koncepta, a oni retki koji uspeju naslutiti samo deo tog beskonačnog mehanizma, to mogu samo mislima, osećanjima, ljubavlju, verom. To su bili jedini instrumenti kojima se moglo ploviti okeanima vremena. Nikakva matematika tu nije pomagala.

Krenuo je kući. Pred njim su se otvorila polja i brežuljci, a u daljini su dremali visovi Uilice i Jadovnika. Do Sašine kuće u Pećima ima otprilike deset-jedanaest kilometara, i računao je da tu razdaljinu može preći za manje od dva sata. Ali činilo mu se da prosto guta kilometre, da ne hoda satima, već minutima. I kao da se svakim pređenim kilometrom dodatno odmotavala pređa vremena; osećao je to svakim otkucajem srca. Prestala je i kiša, sunce se popelo na horizont, nebo se plavilo, pevale su ptičice, a on je lagano klizio u sedamdesete godine prošlog veka.

Kada je stigao kući, jedva ju je i prepoznao. To nije bila kuća u kojoj je odrastao. Na njenom mestu stajala je stara kuća, koja je srušena pre njegovog rođenja, koju nije ni zapamtio. Stara kuća i...

Reči mu zapeše u grlu. Koja je srušena pre njegovog rođenja. Znači da stoji ispred kuće koja je postojala pre njegovog rođenja, stoji ispred nje odrastao, zreli čovek, posmatra taj nemogući paradoks bledo, ali s nadom, očekivanjima. Ako je ovo godina pre njegovog rođenja, onda su još živi baka i deda. Deda je umro nepunih mesec dana nakon njegovog rođenja. Nije ga ni zapamtio, znao ga je samo iz priča i retkih slika. Ako je ovo godina...noge su mu bile kao od olova, a misli uzburkane. Ipak se pokrenuo, otvorio kapiju i nesigurnim koracima krenuo ka kući.

Vrata mu je otvorila sitna starica, svezane marame oko lica, prepoznao je odmah njen blagi pogled, dobrodušno lice, osmeh, veselost izraza lica, hod, stas.

,,Bako'', promucao je, a onda se konačno trgnuo iz obamrlosti i potrčao joj u susret. ,,Srećo moja'', uzvratila mu je. Osećao je laganost njenog tela, težinu godina i tereta koji je podnosila, ali i njenu, kao uvek, nepokolebljivu volju i odlučnost. Nije mogao puno da govori, nije znao šta da kaže, samo je plakao, plakao od sreće što mu je dopušteno da hodi ovim malim fragmentom vremena, malim komadićem u mozaiku večnosti, i da ponovo vidi voljene.

A onda se neko pomoli u senci iza bake, i Saša ga smesta prepoznade.

Mršav, visok, kao ispijen, možda je bolest tad već kretala, ali sa sjajem u blagim očima, sa izrazom mira, dobrote, sreće, produhovljenosti na licu.

Saši je došlo da klekne od uzbuđenja i radosti, može li se mislio je ičim platiti ovaj trenutak, postoji li išta vrednije, išta na celom svetu.

,,Deda'', izustio je kroz tihe suze, a deda ga snažno zagrli. ,,Neka sam te video'', reče Saši. ,,Neka sam te samo video. Dao je Bog. '' Deda je zaplakao, i Saša ih je grlio oboje, tešio je tog nežnog starca, taj dobrodušni lik koji nikad nije upoznao a kojeg je ipak osećao toliko bliskim.

Posedeli su malo, iznesoše pred njega kavu, ratluk i kocku šećera. Nije se više imalo tada, nije zamerao. Nije gledao ni kuću, nije ga zanimala njena arhitektura, samo je upijao očima njihove drage likove. Pričali su kratko, tiho, nepovezano, o vremenu, teškom životu na selu, kako je njemu u gradu. Snaga doživljaja je bila tolika da nije mogao da se bavi paradoksima vremena, ni činjenicama da on nije bio ni rođen u ovo vreme, niti time da su oboje odavno mrtvi, a deda još od godine njegovog rođenja, koja će tek doći. Više su se milovali, dodirivali jedni drugima ruke, lice, obraze, kosu, nego što su govorili. Reči su bile suvišne. Reči bi bile pogrešne. Postojao je samo taj trenutak, kao ustakljen u komadu večnosti.

Vreme je brzo prolazilo. Primetio je da se zgledavaju, obaraju pogled, krše prste. Shvatio je. Sila koja je ovo omogućila,  koja je pretočila njegovu, i njihovu ljubav, veru i nadu u ovaj trenutak, ovu godinu i ovu radost, nije bila svemoćna. Nije moglo beskonačno da se poražava vreme, i oni su to osećali. Bio je zahvalan i na ovom komadiću raja koji mu je prikazan.

Ustao je. ,,Moram da idem?'', rekao je. Bilo je to i pitanje i konstatacija. Klimnuli su oboje glavom. Zagrlio ih je ponovo, snažno, čežnjivo. ,,Hvala na svemu'', rekao je, i teška srca krenuo nazad, ka kapiji. ,,Čekaj!'', povikao je deda iznenada. ,,Umalo da zaboravim. Imam nešto za tebe.'' Uskoro se vratio, noseći nešto zamotano u krpi. Kada je odmotao, Saša ugleda krušku, žutozelenkastu, sočnu, blistavu, zdravu, krušku koja je podsećala na dom, detinjstvo, baštu, planine, nebo,  na voljene. ,,Ova je kruška iz naše šume na Jadovniku'', reče deda. ,,Ubrao sam je pre neki dan. Osetio sam...osetio sam da treba. Ponesi je majci. I mnogo je pozdravi. Znaj da ćemo je uvek voleti. Kao što i tebe i brata ti volimo. I uvek ćemo bdeti nad vama.'''

Uzeo je krušku, zagrlio ih još jednom i poljubio, a onda krenuo ka kapiji. Sunce je bleštalo sve jače, činilo se da planina Uilica iznad sela gori od toplote i jare, ali ta svetlost kao da je ispred kapije prelazila u belo, i Saša je znao da trenutak kada mu je dato da zaviri u ovo vreme nepovratno prolazi. Okrenuo se baki i dedi da im mahne, i oni su njemu mahali, ali već su bledeli, njihovi likovi su polako gubili lica i obrise, i on im teška srca okrenu leđa, otvori kapiju, i zakorači u belu svetlost, koja se već poput magle zgušnjavala pred kapijom, zakorači i kao da propade nogom kroz ambis, kroz nebo, kroz maglu, kroz etar, a kada je ponovo zakoračio

Njegova ruka je otvorila vrata sobe, a sa stepenica su ga posmatrala nasmešena lica Maše i Daše. Zatvorio je vrata za sobom, dok se bela svetlost ispod njih povlačila u sobu. Seo je na stepenice, sa kruškom u krilu, iscrpljen, umoran, i tužan i beskrajno srećan.

Daša mu je prva prišla, njuškajući krušku, ali je oštar Mašin povik ,,Dašo!Dašenjka! Ni slučajno! Na mesto!'' preseče i natera je da se pokunjeno odgega dole niz stepenice. Maša mu priđe i sede do njega, zagrli ga, osećao je mir i razumevanje koje je izbijalo iz tih sjajnih crnih očiju.

,,Jesi li srećan sada?'', upitala ga je. Saša klimnu glavom. ,,Da'', reče. ,,Teško je. Ali sam srećan. Video sam grad mog detinjstva, iz vremena kada je bio srećan i lep, a ne tužan i razrušen. Video sam baku i dedu. Dedu koga nikad nisam upoznao. Odrastao sam na pričama o njegovoj dobroti, blagosti, njegovoj ljubavi za bližnje i uopšte za ljude. Sve je istina. Vredelo je. Vredelo je svake suze.''

Dugo su ćutali, da bi naposletku Saša rekao: ,,Molim te reci mi, moram da znam. Je li sve bilo samo iluzija? Da li su oni zaista postojali u tom komadiću vremena, ili je sve bila samo obmana, trik, san? Hoće li pamtiti moj dolazak?''

,,Saša'', obraćala mu se mirno, staloženo, kao dragom detetu koje ništa ne razume. ,,Teško je nekome ko je čitav život učen jedno-naučno, matematički, racionalno, objasniti nstinski koncept vremena. Nije bila iluzija. U tom trenutku jesu postojali, i taj trenutak u njihovom tada potrajaće zauvek. Oni su bili svesni da dolaziš iz budućnosti, kao što si i ti bio svestan da su oni u prošlosti. Prošlost i budućnost su se susrele u toj tački. Harmonizovale su se. Kao što se u jednom danu mogu na planini promeniti sunce, kiša i sneg, tako se i različita vremena ponekad mogu mešati, dodirivati. ''

,,Ali to ne može trajati predugo'', konstatovao je. ,,Ne'', reče Maša. ,,Ne može predugo.'' Saša je pogleda. ,,Zahvalan sam i za ovoliko'', reče. Pogledao je u krušku koja mu je bila u krilu i pomazio je. ,,Mašo'', rekao joj je. ,,Zahvalan sam ti za sve, ne znam kako vreme teče u ovoj tvojoj začaranoj šumi ili šta je već, ali meni vreme curi. Moram da idem kući. Moram majci da odnesem krušku. Možda joj je vera u nju jedina nada. Ne smem gubiti vreme.''

,,Stići ćeš'', Maša klimnu glavom. ,,Ne vredi da sada samo odeš, već sam ti rekla. Trebaš dobiti blagoslov, i onda i samo onda vera u krušku može imati efekta. Otići ćemo čoveku koji razume, zna i oseća šta je vreme. On će ti sigurno pomoći. Starac je pomogao svima. Pomoći će i tebi. Odavde do njega, prečicom, ima nekih oko sat vremena. On je u Kozeljskoj oblasti.'' Ništa mu nije značilo to ime. ,,Kad se vratimo od njega, odvešću te na Stazu i taj će te put dovesti kući. Bićeš kod kuće pre jutra. Veruj mi. Veruješ li mi?''

Zaustio je da je pita ko si ti, šta si, jesi li čarobnica, sveštenica, Majka prirode, boginja, vrhovna princeza iz vremena kada je beskrajnim stepama vladao matrijarhat, ali znao je da su ta pitanja besmislena, i da ona na njih ne bi ni odgovorila. Ali u tim dubokim crnim očima slutio je toplu kišu detinjstva, ne u njima nije bilo, niti moglo biti zla.

,,Verujem ti'', reče. ,,Poći ćemo tom tvom Starcu.''

Neobična povorka, plavokosa, lakonoga devojka, krupna, snažna medvedica i visok, smeđokos muškarac, grabila je stazama i prečicama kroz šume breza i borova, oko rečica, močvara i bara. Sela i uopšte ljudska naselja izbegavali su. Ljudi ne bi baš dobro reagovali na Dašu, rekla mu je Maša. Saša je razumeo strah ljudi, mada sam nije imao nikakvog straha od Daše. Ruka mu je mazila i češkala njeno gusto i toplo krzno. Čim su se udaljili od Mašine kolibe, ista kao da je potpuno nestala sa horizonta; isprva se svela samo na senke i obrise, a kasnije na neobično i treperavo svetlucanje, poput zvezda. Više nije bio siguran ni da li ta kuća postoji. ,,Da li ti dolaze neki posetioci, nekad? Neko iz sveta ljudi?'', pitao je Mašu. Pogledala ga je mirno svojim dubokim crnim očima, i Saša još jednom oseti blaženstvo od te lepote, od tog milog, okruglog lica pravilnih crta, pravilnog i kao izvajanog nosića, nežnih trepavica i crnog izvijenog luka obrva kojim je izražavala svoju začudnost i upitnost, od pletenica boje žita, sve u njoj odisalo je još nekom mnogo dubljom lepotom od one telesne, lepotom i širinom prostranstva po kom su upravo hodili. ,,Dolaze. Starci uglavnom. Najveći podvižnici i iskušenici. Dolaze na šolju čaja, i razgovora. A ponekad zalutaju Stazom i ljudi iz naselja. Nahranim ih, pomognem im, izlečim ako je potrebno i vratim ih nazad, ljudskom svetu.''

,,Zar se ne vrate ponovo?'', dodao je Saša. Teško mu je bilo zamisliti bilo koga ko Mašu ne bi želeo videti ponovo. ,,Ne mogu da pronađu put do mene ponovo'', nasmešila se, i njenim licem se raširi osmeh od koga mu bi toplo oko srca. ,,Zašto...zašto si ovde?'', upita Saša. ,,Zašto se ne vratiš u svet ljudi? Mogla bi toliko da učiniš u svetu...za svet...''

,,Ljuta sam na vas'', reče ona, i oči joj sevnuše poput munje, iza tih dubina Saša oseti vihorove što su divljali beskrajnim stepama i šumama, noći i oluje sa Bajkala, Kaspijskog i svih mora, i onih mora što su postojala davno pre svih nas. Pomislio je da je pita na koga je tačno ljuta, ali odustao je od daljeg razjašnjavanja. U njenom tonu je osetio neki opšti, generalni prizvuk, delovalo je kao da je ljuta na celo čovečanstvo.

U daljini, ispred njih, raširio se ogroman prostor, ptičice su cvrkutale, čuli su se cvrčci i zrikavci, kreketale su žabe, negde iz daljina dopirao je lavež pasa, muk krava i blejanje ovaca. Život je tekao, u punoj svojoj snazi i punoći, večit i obnovljiv, poput velike i moćne Volge, koja se iznova i iznova milenijumima valjala stepom. Odsutno milujući Dašu, koja mu je njuškom nežno dodirivala dlan, Saša je upita : ,,A hoćeš li se vratiti ako se...popravimo? Možemo li se mi ikada popraviti?''

,,Možete!'', uskliknula je, sa nekom verom, u zanosu, i naročito mu je bila mila tada, i najlepši njen smešak bi tad. ,,I ne samo da možete...morate! To mora biti! Jer ako se ne promenite, onda je sve uzalud. I njima trebate'', pokazala je rukom na Dašu. ,,Čuješ li ove ptičice? Potrebni ste i njima. Potrebni ste svetu. Izlečeni. Zdravi. Srećni. Ne ovakvi kakvi ste se sada. Ovakvi nikome ne trebate, ni sami sebi.''

,,Sećam se'', reče Saša. ,,Kada sam dugo godina nakon završetka poslednjeg rata došao u svoj zavičaj, u moje porušeno selo. Danima sam popravljao i radio oko kuće. Dugo se ništa nije čulo okolo, nikakvog zvuka, ni insekta ni cvrkuta ptice, totalna pustoš koja je slamala srce. A onda se sedmog dana pojaviše dve lastavice, dok sam odmarao ispred bašte. Sletele su tačno iznad mene, kunem ti se gledale su tačno u mene, uzbuđeno i srećno su pijukale. To nikad neću moći zaboraviti.''

,,Eto vidiš'', Maša ponovo oduševljeno uskliknu. ,,To je ono što sam ti govorila. Potrebni ste svakom živom stvoru. Misliš da te lastavice ne boli praznina i pustoš, napuštena ognjišta? Bile su srećne kada su te primetile. Zašto misliš da vam u gradove dolaze gugutke, grlice, golubovi, sleću na prozore, gledaju vas, umilno guguču? Zašto vam dolaze psi, mačke, i bezbrojna druga stvorenja? Samo zbog toga što ih hranite, pružate im sigurnost, utočište? Kao da oni ne mogu pronaći hranu i dom i bez vas, kao da je to njima problem. Dolaze jer im je potrebna vaša ljubav. Jer je sve povezano, i sve je deo Jednog. I sve je delo Tvorca. I sve te mile ptičice, i sva druga stvorenja osećaju da nisu celovita ako ne dobiju i vašu ljubav. Kao što ni vi nećete biti celoviti dok ne naučite da volite svet u kome živite. I sve u njemu. I drugog čoveka, i pticu, psa i mačku, kravu i jagnje, zeca i srnu, i osu, škorpiju, ajkulu, zmiju, pacova, pauka.''

,,Baš sve?''', upita Saša. ,,Sve'', Maša odlučno klimnu glavom. ,,Sve. Bez izuzetka.''

Na to Saša nije imao šta da odgovori, ni povodom dosadašnjeg postupanja ljudi prema drugim ljudima, ni povodom njihovog postupanja prema drugim živim bićima. Postiđeno obori glavu. Da ne bi mislio dalje o toj ljudskoj sramoti, upita je. ,,Znaš, ni sam sebi ne verujem kako sam u sve ovo što mi se danas desilo tako brzo poverovao. Jer ovo ipak, nije moguće. Čuda se ne dešavaju. Mora da je sve ovo samo san. Ili neka obmana bolesnog uma.''

,,Čudna ste vi ljudi sorta'', nasmeši se Maša. ,,Duboko u sebi stalno težite i maštate o onome što zovete čudom, a kada vam se dogodi, onda se svim silama trudite da ga negirate, racionalizujete ili potpuno potisnete iz sećanja. Ipak se nadam da će ti ovaj ,,san'' ostati u lepom sećanju'', dodala je vragolasto. Saša po drugi put postiđeno pognu glavu.

Breze su tiho šuškale svojim nežnim listovima, dok su ostatak puta prelazili u tišini. Saši se činilo da putuju satima. Konačno, par stotina metara ispred njih, iza velikih drevnih brestova, ukazaše im se plava i zelena kubeta, divna u svojoj punoći i svetlosti, kubeta crkve bele i nežne svetloplavkaste boje. Iznad njih raširilo se nebo, poput beskrajnog plavog tepiha, po kom su plovili oblaci, i bilo je neko neuhvatljivo vreme između dana i sumraka, ali sunce je još uvek bleštalo, i njegovi zraci , činilo se , padali su pravo kroz procep između oblaka na ta kubeta i zidove crkve, tvoreći neku umilnu igru senki i svetlosti. Saša neobjašnjivo oseti  toplinu, sreću, razdraganost u grudima. Neki zanos ga obuze. Kao da su mu, neobjašnjivo, svi tereti pali sa leđa. Odjednom je bio siguran da će majka ozdraviti. Potpuno siguran. Ponovo je video draga lica dede i bake. Detinjstvo. Miris tople kiše u Bosanskom Grahovu, u onom danu u ranim osamdesetim, onaj najsrećniji i najspokojniji dan u nedelju ujutru, sve je to ponovo osetio čisto i blistavo. Okrenuo se ushićen ka Maši, koja je već opazila, a činilo se i očekivala ovakvu pojavu njegove ushićenosti.

,,Šta je ovo Mašo?'', upita je. ,,Kakvo je ovo mesto? Kakva lepota...''

,,Ovo što vidiš je Sveta Optina pustinja. Neki je zovu i srcem Rusije, jednim od poslednjih utočišta svetlosti i ljubavi, ne samo u Rusiji, nego na celom svetu. Ona je, poput Hilandara, zauvek pobedila vreme. Nema puno takvih mesta na ovom svetu. Ovo mesto je baklja u noći, svetionik u moru svetske tame, svetlo na Stazi. I ovde je čovek koji ti je potreban.'', nastavila je. ,,Odavde ćeš dalje krenuti sam. Mene pojedini starci i monasi znaju, ali nije preporučljivo da me vide posetioci, kojih je sada puno. Da ne govorim kako bi tek reagovali na Dašu.'', ona nežno pomazi medvedicu, a ova joj iz zahvalnosti liznu ruku.

,,Videćeš dosta naroda ispred kapije. Danas prima Starac, i biće sigurno dosta ljudi koji će poželeti da mu se požale, da im kaže kako će rešiti neki problem i da dobiju blagoslov. Čekaj strpljivo, primiće svakoga. Kad završiš, mi ćemo te čekati ovde , na ivici šume. Vratiću te nazad, ne brini.''

,,Ja slabo govorim ruski'', priznade postiđeno Saša. ,,Davno sam ga učio. Ne znam koliko će me razumeti...koliko ću ja razumeti njega.''

,,Ne brini'', Maša se nasmeši. ,,Mislim da on govori tvoj jezik. A i da ne govori, nije važno. On će te sve razumeti, jer razume ljudsku dušu. Svejedno da govoriš i arapski, on će te razumeti. I ti ćeš razumeti njega. Kreni sad Saša, da ne zanoćimo pod vedrim nebom.''

I odmicao je tako putem, povremeno se osvrćući prema Maši i Daši, dok je pred njim rasla kolona ljudi; muškarci, žene u maramama, deca, svi su strpljivo, ozarenih lica čekali u dugačkom redu. Pred njim se u svoj svojoj lepoti ukaza Optina, sada bliska i još mu draža, sa svojim čarobnim kubetima i kupolama, zidovima na koje je padalo sunce i ispred kojih  je čekao čovek kome su svi ovi ljudi očigledno bezrezervno verovali. ,,Samo mu otvori svoje srce i dušu. Samo to. Ništa više nije potrebno.'', to su bile poslednje reči koje mu je Maša uputila pre nego što se uputio ka svom cilju. I eto ga tu konačno,  u redu, čeka strpljivo da vidi Starca.

                                             STARAC OPTINSKI

Sva ta lica, rumena, seljačka, bledunjava, gospodska, uzvišena, prizemna, obična, sva ona mirno su posmatrala red koji se sporo pomicao, i nijedno lice, pomisli Saša, od svih njih nije odavalo nestrpljenje, bes, nervozu, umor. Naprotiv, na njima je video neku smirenost, neko tiho, radosno iščekivanje, dolazili su po molitvu, blagoslov, savet, utehu, ali na njima, u njihovim pogledima nije bilo ni tračka nesreće, uzdržanosti ili sumnjičavosti. To se dobro raspoloženje prelilo i na Sašu, te je i on bez nervoze, mirno i strpljivo čekao svoj red. Plave i zlatne kupole i kubeta Optine tonula su već  u deo dana u kome sunčeva svetlost polako kreće na zasluženi odmor, a veliki crveni sunčev disk počinje da tone u beskonačnu ravnicu. Pod krošnjama starih brestova lagane senke plesale su po svetloplavim, nežnim linijama manastirskih zidina, i Saša još jedanput oseti blistavu snagu ovog mesta, snagu u blagosti, ono je mirisalo na sreću, na dom, na toplu letnju kišu detinjstva nedeljom ujutru, mirisalo je na majčin osmeh, na vedra i mila lica bake i dede,  mirisalo je na plave vrhunce Uilice i tamnozelene šume Jadovnika, mirisalo je na cvrkut ptičica i njihove nežne glasove, na toplo i gusto Dašino krzno, na lastavice i gugutke, na verne oči starog psa, mirisalo je na Mašine pletenice boje žita, i ovde, jasno je osećao, strašni i nepromenljivi postulati vremena nisu postojali; ovde je kao i na Hilandaru, vreme svedeno na onu pravu, nematerijalnu i duhovnu meru.

Meru koja se opirala zatvaranju u fizičke i matematičke rešetke proste realnosti, ovde su važila neka potpuno drugačija pravila, kojih nije bio sasvim svestan, ali ih je osećao. Prolazili su činilo se sati, ali on kao da ih nije osećao. Činilo mu se da je poslednji u redu stigao do Starca. Nije znao šta tačno očekuje da ugleda pred sobom; snažnu, harizmatičnu, magičnu ličnost, duhovnika koji samim svojim pogledom čita kartu svačije duše, nešto mistično, tajnovito, gotovo onostrano.

 Umesto toga pred njim je sedeo naizgled potpuno običan starac, jednostavno odeven, u srednjim sedamdesetim, procenio je na brzinu. Mršav, koštunjav, ali čio, pokretan, guste, dugačke sede brade, lica izbrazdanog borama, šibanog olujama i nedaćama. Od te običnosti odudarale su samo oči-blistavi, plavi dragulji, gotovo mladalačke oči na telu starca, oči nebesko plave, plave poput mora, poput neba, poput Uilice kad se plavi iz daljine i Jadovnika kada mu sunce i svetlost podare plave senke;  plave poput svetlosti, poput neba i mirisa detinjstva. Blagost je isijavala iz njih i Saša ponovo zaplaka, zajeca od sreće i pokuša da zapodene razgovor: ,,Ja...došao sam...iz daljine...moja majka...ruski...davno sam ga učio...zaboravio sam.'' Ali Starac se samo nežno osmehnu, i bledim, koščatim prstima ga pomazi po kosi. ,,Govori sine slobodno svojim jezikom. Boravio sam nekoliko meseci u srpskim manastirima.'' Talas olakšanja preplavi Sašu. On se obazre iza sebe, pokušao je na ivici vidnosti da zapazi Mašu i Dašu, ali nije ih video. Sigurno su se povukle u dubinu hlada šume, ne želeći da uznemiravaju i prepadaju posetioce manastira.

Starac se ponovo osmehnu. ,,Ne brini'', rekao je Saši. ,,Tvoja prijateljica i njena medvedica neće te napustiti. Čekaće te. Ne moraš žuriti. Reci sve što ti je na srcu.'' ,,Znate za Mašu, oče?'', upita Saša. ,,Znam'', potvrdi mu Starac. ,,Neki, čak i na ovom mestu, misle da je gorda i samoljubna u svojoj uzvišenosti, ali pogrešno misle. Ona je samo ljuta na nas ljude, a ljuta je zbog onog što činimo jedni drugima, i celom živom svetu oko nas. Nije ona gorda, već je njeno srce nežno poput lastavice. '' Saši bi milo što Starac tako lepo govori o Maši, i odjednom mu popustiše stege, sve brane i ustave padoše, i sa njegovih usana poteče bujica reči. Pričao je o svemu, o majčinoj bolesti, kako je pošao na Jadovnik po dedinu krušku,  pričao je o njegovom spaljenom i opustošenom zavičaju, o  komšijama seljanima koji su zamrzili jedni druge, koji otimaju jedni od drugih, zavide, lažu, podmeću, pričao je kako je razočaran što umesto da ih zajednička nevolja ujedini, oni su postali gori nego ikada; pričao je o lastavicama koje su oduševljeno pozdravile njegov dolazak u zavičaj. Pričao je o gradu u kome živi i boravi, o gugutkama koje su ga godinama posećivale, o tome kako su uginule ali su stigli njihovi potomci, i kako je moguće da su došli na isti prozor, gde su čežnjivo gledali, zobali ostavljenu hranu i donosili u kljunu grančice da tu naprave  gnezdo; ko im je sve te informacije preneo, kako, kada, kakva je tiha i neprimetna sila sve to uređivala? Pričao je o svom susretu sa Mašom i Dašom, o sreći koja ga je obuzela dok je lutao gradom svog detinjstva u vremenu sreće, o susretu sa bakom i dedom, o radosti koju je osetio kada je konačno, makar samo i na tren, mogao da vidi i zagrli dedu.

,,Veliki je Gospod u svojoj milosti, sine'', rekao mu je Starac, ,,Dato ti je da vidiš mnogo, jer je tvoje srce čisto, spremno da pruži i primi ljubav. Ne ljuti se na svoje seljane. Pokušaj da ih razumeš. Da oprostiš. Neke stvari ljudi ne rade zato što su zli, već zato što su slabi i nemaju dovoljno vere i ljubavi u svom srcu. Ali to ne znači da su zli. Nije na nama da sudimo. Samo On može i treba da sudi.''

,,Patio sam oče'', rekao je Saša. ,,Trovao sam svoje srce besom i ogorčenošću. Bio sam kivan na ceo svet. Zbog toga što nam se dogodilo. Zbog rata, zbog propasti, zbog pustoši. Bio sam kivan na sebe, na moj narod, na državu, na svet koji nam je sve ovo uradio. Mislio sam da više nikada i nikoga neću moći voleti, da mi više ništa ne može prirasti srcu.''

,,Tvoje srce i dalje je sposobno da voli'', rekao je blago Starac, i ponovo ga pomilovao po kosi. ,,Čim si mogao da stigneš dovde. Primetio sam sa koliko ljubavi si govorio o ptičicama koje te posećuju, a znaj da su ptičice anđeoska stvorenja, od svih životinja najbliže nebu. Rizikovao si život da spaseš Dašu od lovca. Bes i ogorčenje plutaju na površini ,ali ispod toga, ono plemenito i dobro u tebi nije nestalo. Izvuci to na površinu, sine. Ne brini hoćeš li biti povređen ili prevaren ako činiš dobro. Ne mari ni ako budeš. Ne postoji ništa lepše ni značajnije na ovom svetu nego neprekidno činiti dobro.''

Saša će se, znao je, zauvek sećati tog razgovora, blagoslova koji je dobio, i trenutka kada je Starac pogledao krušku koju je nosio sa sobom. ,,Upamti sine'', rekao je, dajući blagoslov. ,,Ova kruška nema nikakvo magično svojstvo. Nikakvi mistični lekovi , ni ne znam kakve tajne nisu sadržane u njoj. Ali ima ono najvažnije potrebno za ozdravljenje-ljubav. Posađena je sa puno ljubavi, posadio ju je jedan divan čovek, posadio ju je za svoje dete, i u ovaj plod koji vidiš pred sobom utkana je snaga njegove ljubavi. I ta će snaga pobediti bolest. Zapamti sine, ljubav je najbolji lek za sve nesreće, zla i bolesti ovog sveta. Voli sve sine, od najmanje ptice pevačice do seljaka koji te je najviše povredio. Ne guši to u sebi, pusti te talase neka te nose, neka izbiju na površinu. Voli. Nema ničeg lepšeg nego voleti. U tome je sve čudo ovoga sveta, i najveće čudo. Ljubav je čudo.''

Saša je zagrlio starca. ,,Hvala vam, oče'', reče. ,,Beskrajno vam hvala. Ja...idem sada. One me čekaju. Hvala vam na svemu. Pamtiću i vas, i ovo sveto mesto.''

,,Dođi nam ponovo, kada budeš mogao'', reče Starac, ,,Moguće da ja više tad i ne budem tu'', on se nasmeši. ,,Biće drugi. Ovde ćeš uvek pronaći ljubav. ''

Dan je već zalazio u sumrak, kada se Saša kroz kapije manastira zaputio prema šumi u daljini.

... nastaviće se! 

PODELITE OVAJ TEKST NA: