детаљ слике: КРК Арт дизајн

  ...наставак      

  ДЕДА

Стајао је испред, одмах ју је препознао, зграде Основне школе у Босанском Грахову. Ту где је провео четири најлепше године, од петог закључно са осмим разредом. Нешто је лагано сипило по њему, по лицу му, коси, одећи; топла, мека и угодна летња киша падала је по њему. Сунце се тек помаљало, била је рана зора. Школа је била закључана, слутио је да је недеља, она дивна летња недеља када пада топла кишица, када не морате устати у школу и када чекате да вас мајка пробуди уз мирис кајгане или палачинки. Ваздух-сав ваздух около је мирисао на срећу, само на срећу и ништа друго; деведесете су биле још увек далеко, ни у мислима, ни у предвиђањима.

Доспео је у осамдесете, нема сумње, мислио је Саша.

Успео се низ степенице и кренуо према центру града. Заплакао је од среће када је у центру видео Дом културе-читав, блистав, монументалан, онакав каквог га је запамтио у детињству. И Хотел Сарајево је био ту. Није било рушевина. Није било ни морбидног ,,крижа'' којег ће десетак година касније поставити ,,ослободиоци'', након што су град ослободили од живота. Све је било ту, као некада, и Саша је плакао, плакао од среће, сузе су му се мешале са капима кише, и није више знао ни да ли плаче или га то та киша среће и детињства милује. Захваљивао је Маши, медведици Даши коју је спасио, Богу, било коме, било чему, што му је омогућило да још једном види град свог детињства из оног најсрећнијег времена. Када би само могао да сачува овај тренутак, помислио је Саша, да га сачува заувек, замрзне у времену, онако као што фосил остане заувек у кречњаку, то би било дивно, ох Боже, како би то било дивно,  када би могао још једном прошетати његовим улицама а да не види ни једну једину рушевину.

Ипак људи није било на улици. Можда је било сувише рано, мислио је Саша, а можда им није ни дато да му се покажу. Можда и не може да их види. Могуће да постоје неке законитости у спиралама времена, струнама, димензијама које се уврћу, обрћу и просецају. Можда може да види само одређене људе. Одувек су га учили да је време физички мерљива величина. Људи су покушавали да га измере часовницима, календарима, да га заробе у мобилним телефонима, лаптопима, рачунарима. Али слутио је, негде дубоко у срцу, тамо где још одјекују гласови предака са Врата народа, да је време много сложеније, да има много лица, онолико колико океан има капи воде, а пустиња зрнаца песка, и да никаква наука коју је човек измислио не може ни да се примакне поимању тог концепта, а они ретки који успеју наслутити само део тог бесконачног механизма, то могу само мислима, осећањима, љубављу, вером. То су били једини инструменти којима се могло пловити океанима времена. Никаква математика ту није помагала.

Кренуо је кући. Пред њим су се отворила поља и брежуљци, а у даљини су дремали висови Уилице и Јадовника. До Сашине куће у Пећима има отприлике десет-једанаест километара, и рачунао је да ту раздаљину може прећи за мање од два сата. Али чинило му се да просто гута километре, да не хода сатима, већ минутима. И као да се сваким пређеним километром додатно одмотавала пређа времена; осећао је то сваким откуцајем срца. Престала је и киша, сунце се попело на хоризонт, небо се плавило, певале су птичице, а он је лагано клизио у седамдесете године прошлог века.

Када је стигао кући, једва ју је и препознао. То није била кућа у којој је одрастао. На њеном месту стајала је стара кућа, која је срушена пре његовог рођења, коју није ни запамтио. Стара кућа и...

Речи му запеше у грлу. Која је срушена пре његовог рођења. Значи да стоји испред куће која је постојала пре његовог рођења, стоји испред ње одрастао, зрели човек, посматра тај немогући парадокс бледо, али с надом, очекивањима. Ако је ово година пре његовог рођења, онда су још живи бака и деда. Деда је умро непуних месец дана након његовог рођења. Није га ни запамтио, знао га је само из прича и ретких слика. Ако је ово година...ноге су му биле као од олова, а мисли узбуркане. Ипак се покренуо, отворио капију и несигурним корацима кренуо ка кући.

Врата му је отворила ситна старица, свезане мараме око лица, препознао је одмах њен благи поглед, добродушно лице, осмех, веселост израза лица, ход, стас.

,,Бако'', промуцао је, а онда се коначно тргнуо из обамрлости и потрчао јој у сусрет. ,,Срећо моја'', узвратила му је. Осећао је лаганост њеног тела, тежину година и терета који је подносила, али и њену, као увек, непоколебљиву вољу и одлучност. Није могао пуно да говори, није знао шта да каже, само је плакао, плакао од среће што му је допуштено да ходи овим малим фрагментом времена, малим комадићем у мозаику вечности, и да поново види вољене.

А онда се неко помоли у сенци иза баке, и Саша га сместа препознаде.

Мршав, висок, као испијен, можда је болест тад већ кретала, али са сјајем у благим очима, са изразом мира, доброте, среће, продуховљености на лицу.

Саши је дошло да клекне од узбуђења и радости, може ли се мислио је ичим платити овај тренутак, постоји ли ишта вредније, ишта на целом свету.

,,Деда'', изустио је кроз тихе сузе, а деда га снажно загрли. ,,Нека сам те видео'', рече Саши. ,,Нека сам те само видео. Дао је Бог. '' Деда је заплакао, и Саша их је грлио обоје, тешио је тог нежног старца, тај добродушни лик који никад није упознао а којег је ипак осећао толико блиским.

Поседели су мало, изнесоше пред њега каву, ратлук и коцку шећера. Није се више имало тада, није замерао. Није гледао ни кућу, није га занимала њена архитектура, само је упијао очима њихове драге ликове. Причали су кратко, тихо, неповезано, о времену, тешком животу на селу, како је њему у граду. Снага доживљаја је била толика да није могао да се бави парадоксима времена, ни чињеницама да он није био ни рођен у ово време, нити тиме да су обоје одавно мртви, а деда још од године његовог рођења, која ће тек доћи. Више су се миловали, додиривали једни другима руке, лице, образе, косу, него што су говорили. Речи су биле сувишне. Речи би биле погрешне. Постојао је само тај тренутак, као устакљен у комаду вечности.

Време је брзо пролазило. Приметио је да се згледавају, обарају поглед, крше прсте. Схватио је. Сила која је ово омогућила,  која је преточила његову, и њихову љубав, веру и наду у овај тренутак, ову годину и ову радост, није била свемоћна. Није могло бесконачно да се поражава време, и они су то осећали. Био је захвалан и на овом комадићу раја који му је приказан.

Устао је. ,,Морам да идем?'', рекао је. Било је то и питање и констатација. Климнули су обоје главом. Загрлио их је поново, снажно, чежњиво. ,,Хвала на свему'', рекао је, и тешка срца кренуо назад, ка капији. ,,Чекај!'', повикао је деда изненада. ,,Умало да заборавим. Имам нешто за тебе.'' Ускоро се вратио, носећи нешто замотано у крпи. Када је одмотао, Саша угледа крушку, жутозеленкасту, сочну, блиставу, здраву, крушку која је подсећала на дом, детињство, башту, планине, небо,  на вољене. ,,Ова је крушка из наше шуме на Јадовнику'', рече деда. ,,Убрао сам је пре неки дан. Осетио сам...осетио сам да треба. Понеси је мајци. И много је поздрави. Знај да ћемо је увек волети. Као што и тебе и брата ти волимо. И увек ћемо бдети над вама.'''

Узео је крушку, загрлио их још једном и пољубио, а онда кренуо ка капији. Сунце је блештало све јаче, чинило се да планина Уилица изнад села гори од топлоте и јаре, али та светлост као да је испред капије прелазила у бело, и Саша је знао да тренутак када му је дато да завири у ово време неповратно пролази. Окренуо се баки и деди да им махне, и они су њему махали, али већ су бледели, њихови ликови су полако губили лица и обрисе, и он им тешка срца окрену леђа, отвори капију, и закорачи у белу светлост, која се већ попут магле згушњавала пред капијом, закорачи и као да пропаде ногом кроз амбис, кроз небо, кроз маглу, кроз етар, а када је поново закорачио

Његова рука је отворила врата собе, а са степеница су га посматрала насмешена лица Маше и Даше. Затворио је врата за собом, док се бела светлост испод њих повлачила у собу. Сео је на степенице, са крушком у крилу, исцрпљен, уморан, и тужан и бескрајно срећан.

Даша му је прва пришла, њушкајући крушку, али је оштар Машин повик ,,Дашо!Дашењка! Ни случајно! На место!'' пресече и натера је да се покуњено одгега доле низ степенице. Маша му приђе и седе до њега, загрли га, осећао је мир и разумевање које је избијало из тих сјајних црних очију.

,,Јеси ли срећан сада?'', упитала га је. Саша климну главом. ,,Да'', рече. ,,Тешко је. Али сам срећан. Видео сам град мог детињства, из времена када је био срећан и леп, а не тужан и разрушен. Видео сам баку и деду. Деду кога никад нисам упознао. Одрастао сам на причама о његовој доброти, благости, његовој љубави за ближње и уопште за људе. Све је истина. Вредело је. Вредело је сваке сузе.''

Дуго су ћутали, да би напослетку Саша рекао: ,,Молим те реци ми, морам да знам. Је ли све било само илузија? Да ли су они заиста постојали у том комадићу времена, или је све била само обмана, трик, сан? Хоће ли памтити мој долазак?''

,,Саша'', обраћала му се мирно, сталожено, као драгом детету које ништа не разуме. ,,Тешко је некоме ко је читав живот учен једно-научно, математички, рационално, објаснити нстински концепт времена. Није била илузија. У том тренутку јесу постојали, и тај тренутак у њиховом тада потрајаће заувек. Они су били свесни да долазиш из будућности, као што си и ти био свестан да су они у прошлости. Прошлост и будућност су се сусреле у тој тачки. Хармонизовале су се. Као што се у једном дану могу на планини променити сунце, киша и снег, тако се и различита времена понекад могу мешати, додиривати. ''

,,Али то не може трајати предуго'', констатовао је. ,,Не'', рече Маша. ,,Не може предуго.'' Саша је погледа. ,,Захвалан сам и за оволико'', рече. Погледао је у крушку која му је била у крилу и помазио је. ,,Машо'', рекао јој је. ,,Захвалан сам ти за све, не знам како време тече у овој твојој зачараној шуми или шта је већ, али мени време цури. Морам да идем кући. Морам мајци да однесем крушку. Можда јој је вера у њу једина нада. Не смем губити време.''

,,Стићи ћеш'', Маша климну главом. ,,Не вреди да сада само одеш, већ сам ти рекла. Требаш добити благослов, и онда и само онда вера у крушку може имати ефекта. Отићи ћемо човеку који разуме, зна и осећа шта је време. Он ће ти сигурно помоћи. Старац је помогао свима. Помоћи ће и теби. Одавде до њега, пречицом, има неких око сат времена. Он је у Козељској области.'' Ништа му није значило то име. ,,Кад се вратимо од њега, одвешћу те на Стазу и тај ће те пут довести кући. Бићеш код куће пре јутра. Веруј ми. Верујеш ли ми?''

Заустио је да је пита ко си ти, шта си, јеси ли чаробница, свештеница, Мајка природе, богиња, врховна принцеза из времена када је бескрајним степама владао матријархат, али знао је да су та питања бесмислена, и да она на њих не би ни одговорила. Али у тим дубоким црним очима слутио је топлу кишу детињства, не у њима није било, нити могло бити зла.

,,Верујем ти'', рече. ,,Поћи ћемо том твом Старцу.''

Необична поворка, плавокоса, лаконога девојка, крупна, снажна медведица и висок, смеђокос мушкарац, грабила је стазама и пречицама кроз шуме бреза и борова, око речица, мочвара и бара. Села и уопште људска насеља избегавали су. Људи не би баш добро реаговали на Дашу, рекла му је Маша. Саша је разумео страх људи, мада сам није имао никаквог страха од Даше. Рука му је мазила и чешкала њено густо и топло крзно. Чим су се удаљили од Машине колибе, иста као да је потпуно нестала са хоризонта; испрва се свела само на сенке и обрисе, а касније на необично и трепераво светлуцање, попут звезда. Више није био сигуран ни да ли та кућа постоји. ,,Да ли ти долазе неки посетиоци, некад? Неко из света људи?'', питао је Машу. Погледала га је мирно својим дубоким црним очима, и Саша још једном осети блаженство од те лепоте, од тог милог, округлог лица правилних црта, правилног и као извајаног носића, нежних трепавица и црног извијеног лука обрва којим је изражавала своју зачудност и упитност, од плетеница боје жита, све у њој одисало је још неком много дубљом лепотом од оне телесне, лепотом и ширином пространства по ком су управо ходили. ,,Долазе. Старци углавном. Највећи подвижници и искушеници. Долазе на шољу чаја, и разговора. А понекад залутају Стазом и људи из насеља. Нахраним их, помогнем им, излечим ако је потребно и вратим их назад, људском свету.''

,,Зар се не врате поново?'', додао је Саша. Тешко му је било замислити било кога ко Машу не би желео видети поново. ,,Не могу да пронађу пут до мене поново'', насмешила се, и њеним лицем се рашири осмех од кога му би топло око срца. ,,Зашто...зашто си овде?'', упита Саша. ,,Зашто се не вратиш у свет људи? Могла би толико да учиниш у свету...за свет...''

,,Љута сам на вас'', рече она, и очи јој севнуше попут муње, иза тих дубина Саша осети вихорове што су дивљали бескрајним степама и шумама, ноћи и олује са Бајкала, Каспијског и свих мора, и оних мора што су постојала давно пре свих нас. Помислио је да је пита на кога је тачно љута, али одустао је од даљег разјашњавања. У њеном тону је осетио неки општи, генерални призвук, деловало је као да је љута на цело човечанство.

У даљини, испред њих, раширио се огроман простор, птичице су цвркутале, чули су се цврчци и зрикавци, крекетале су жабе, негде из даљина допирао је лавеж паса, мук крава и блејање оваца. Живот је текао, у пуној својој снази и пуноћи, вечит и обновљив, попут велике и моћне Волге, која се изнова и изнова миленијумима ваљала степом. Одсутно милујући Дашу, која му је њушком нежно додиривала длан, Саша је упита : ,,А хоћеш ли се вратити ако се...поправимо? Можемо ли се ми икада поправити?''

,,Можете!'', ускликнула је, са неком вером, у заносу, и нарочито му је била мила тада, и најлепши њен смешак би тад. ,,И не само да можете...морате! То мора бити! Јер ако се не промените, онда је све узалуд. И њима требате'', показала је руком на Дашу. ,,Чујеш ли ове птичице? Потребни сте и њима. Потребни сте свету. Излечени. Здрави. Срећни. Не овакви какви сте се сада. Овакви никоме не требате, ни сами себи.''

,,Сећам се'', рече Саша. ,,Када сам дуго година након завршетка последњег рата дошао у свој завичај, у моје порушено село. Данима сам поправљао и радио око куће. Дуго се ништа није чуло около, никаквог звука, ни инсекта ни цвркута птице, тотална пустош која је сламала срце. А онда се седмог дана појавише две ластавице, док сам одмарао испред баште. Слетеле су тачно изнад мене, кунем ти се гледале су тачно у мене, узбуђено и срећно су пијукале. То никад нећу моћи заборавити.''

,,Ето видиш'', Маша поново одушевљено ускликну. ,,То је оно што сам ти говорила. Потребни сте сваком живом створу. Мислиш да те ластавице не боли празнина и пустош, напуштена огњишта? Биле су срећне када су те приметиле. Зашто мислиш да вам у градове долазе гугутке, грлице, голубови, слећу на прозоре, гледају вас, умилно гугучу? Зашто вам долазе пси, мачке, и безбројна друга створења? Само због тога што их храните, пружате им сигурност, уточиште? Као да они не могу пронаћи храну и дом и без вас, као да је то њима проблем. Долазе јер им је потребна ваша љубав. Јер је све повезано, и све је део Једног. И све је дело Творца. И све те миле птичице, и сва друга створења осећају да нису целовита ако не добију и вашу љубав. Као што ни ви нећете бити целовити док не научите да волите свет у коме живите. И све у њему. И другог човека, и птицу, пса и мачку, краву и јагње, зеца и срну, и осу, шкорпију, ајкулу, змију, пацова, паука.''

,,Баш све?''', упита Саша. ,,Све'', Маша одлучно климну главом. ,,Све. Без изузетка.''

На то Саша није имао шта да одговори, ни поводом досадашњег поступања људи према другим људима, ни поводом њиховог поступања према другим живим бићима. Постиђено обори главу. Да не би мислио даље о тој људској срамоти, упита је. ,,Знаш, ни сам себи не верујем како сам у све ово што ми се данас десило тако брзо поверовао. Јер ово ипак, није могуће. Чуда се не дешавају. Мора да је све ово само сан. Или нека обмана болесног ума.''

,,Чудна сте ви људи сорта'', насмеши се Маша. ,,Дубоко у себи стално тежите и маштате о ономе што зовете чудом, а када вам се догоди, онда се свим силама трудите да га негирате, рационализујете или потпуно потиснете из сећања. Ипак се надам да ће ти овај ,,сан'' остати у лепом сећању'', додала је враголасто. Саша по други пут постиђено погну главу.

Брезе су тихо шушкале својим нежним листовима, док су остатак пута прелазили у тишини. Саши се чинило да путују сатима. Коначно, пар стотина метара испред њих, иза великих древних брестова, указаше им се плава и зелена кубета, дивна у својој пуноћи и светлости, кубета цркве беле и нежне светлоплавкасте боје. Изнад њих раширило се небо, попут бескрајног плавог тепиха, по ком су пловили облаци, и било је неко неухватљиво време између дана и сумрака, али сунце је још увек блештало, и његови зраци , чинило се , падали су право кроз процеп између облака на та кубета и зидове цркве, творећи неку умилну игру сенки и светлости. Саша необјашњиво осети  топлину, срећу, раздраганост у грудима. Неки занос га обузе. Као да су му, необјашњиво, сви терети пали са леђа. Одједном је био сигуран да ће мајка оздравити. Потпуно сигуран. Поново је видео драга лица деде и баке. Детињство. Мирис топле кише у Босанском Грахову, у оном дану у раним осамдесетим, онај најсрећнији и најспокојнији дан у недељу ујутру, све је то поново осетио чисто и блиставо. Окренуо се усхићен ка Маши, која је већ опазила, а чинило се и очекивала овакву појаву његове усхићености.

,,Шта је ово Машо?'', упита је. ,,Какво је ово место? Каква лепота...''

,,Ово што видиш је Света Оптина пустиња. Неки је зову и срцем Русије, једним од последњих уточишта светлости и љубави, не само у Русији, него на целом свету. Она је, попут Хиландара, заувек победила време. Нема пуно таквих места на овом свету. Ово место је бакља у ноћи, светионик у мору светске таме, светло на Стази. И овде је човек који ти је потребан.'', наставила је. ,,Одавде ћеш даље кренути сам. Мене поједини старци и монаси знају, али није препоручљиво да ме виде посетиоци, којих је сада пуно. Да не говорим како би тек реаговали на Дашу.'', она нежно помази медведицу, а ова јој из захвалности лизну руку.

,,Видећеш доста народа испред капије. Данас прима Старац, и биће сигурно доста људи који ће пожелети да му се пожале, да им каже како ће решити неки проблем и да добију благослов. Чекај стрпљиво, примиће свакога. Кад завршиш, ми ћемо те чекати овде , на ивици шуме. Вратићу те назад, не брини.''

,,Ја слабо говорим руски'', признаде постиђено Саша. ,,Давно сам га учио. Не знам колико ће ме разумети...колико ћу ја разумети њега.''

,,Не брини'', Маша се насмеши. ,,Мислим да он говори твој језик. А и да не говори, није важно. Он ће те све разумети, јер разуме људску душу. Свеједно да говориш и арапски, он ће те разумети. И ти ћеш разумети њега. Крени сад Саша, да не заноћимо под ведрим небом.''

И одмицао је тако путем, повремено се осврћући према Маши и Даши, док је пред њим расла колона људи; мушкарци, жене у марамама, деца, сви су стрпљиво, озарених лица чекали у дугачком реду. Пред њим се у свој својој лепоти указа Оптина, сада блиска и још му дража, са својим чаробним кубетима и куполама, зидовима на које је падало сунце и испред којих  је чекао човек коме су сви ови људи очигледно безрезервно веровали. ,,Само му отвори своје срце и душу. Само то. Ништа више није потребно.'', то су биле последње речи које му је Маша упутила пре него што се упутио ка свом циљу. И ето га ту коначно,  у реду, чека стрпљиво да види Старца.

                                             СТАРАЦ ОПТИНСКИ

Сва та лица, румена, сељачка, бледуњава, господска, узвишена, приземна, обична, сва она мирно су посматрала ред који се споро помицао, и ниједно лице, помисли Саша, од свих њих није одавало нестрпљење, бес, нервозу, умор. Напротив, на њима је видео неку смиреност, неко тихо, радосно ишчекивање, долазили су по молитву, благослов, савет, утеху, али на њима, у њиховим погледима није било ни трачка несреће, уздржаности или сумњичавости. То се добро расположење прелило и на Сашу, те је и он без нервозе, мирно и стрпљиво чекао свој ред. Плаве и златне куполе и кубета Оптине тонула су већ  у део дана у коме сунчева светлост полако креће на заслужени одмор, а велики црвени сунчев диск почиње да тоне у бесконачну равницу. Под крошњама старих брестова лагане сенке плесале су по светлоплавим, нежним линијама манастирских зидина, и Саша још једанпут осети блиставу снагу овог места, снагу у благости, оно је мирисало на срећу, на дом, на топлу летњу кишу детињства недељом ујутру, мирисало је на мајчин осмех, на ведра и мила лица баке и деде,  мирисало је на плаве врхунце Уилице и тамнозелене шуме Јадовника, мирисало је на цвркут птичица и њихове нежне гласове, на топло и густо Дашино крзно, на ластавице и гугутке, на верне очи старог пса, мирисало је на Машине плетенице боје жита, и овде, јасно је осећао, страшни и непроменљиви постулати времена нису постојали; овде је као и на Хиландару, време сведено на ону праву, нематеријалну и духовну меру.

Меру која се опирала затварању у физичке и математичке решетке просте реалности, овде су важила нека потпуно другачија правила, којих није био сасвим свестан, али их је осећао. Пролазили су чинило се сати, али он као да их није осећао. Чинило му се да је последњи у реду стигао до Старца. Није знао шта тачно очекује да угледа пред собом; снажну, харизматичну, магичну личност, духовника који самим својим погледом чита карту свачије душе, нешто мистично, тајновито, готово онострано.

 Уместо тога пред њим је седео наизглед потпуно обичан старац, једноставно одевен, у средњим седамдесетим, проценио је на брзину. Мршав, коштуњав, али чио, покретан, густе, дугачке седе браде, лица избразданог борама, шибаног олујама и недаћама. Од те обичности одударале су само очи-блистави, плави драгуљи, готово младалачке очи на телу старца, очи небеско плаве, плаве попут мора, попут неба, попут Уилице кад се плави из даљине и Јадовника када му сунце и светлост подаре плаве сенке;  плаве попут светлости, попут неба и мириса детињства. Благост је исијавала из њих и Саша поново заплака, зајеца од среће и покуша да заподене разговор: ,,Ја...дошао сам...из даљине...моја мајка...руски...давно сам га учио...заборавио сам.'' Али Старац се само нежно осмехну, и бледим, кошчатим прстима га помази по коси. ,,Говори сине слободно својим језиком. Боравио сам неколико месеци у српским манастирима.'' Талас олакшања преплави Сашу. Он се обазре иза себе, покушао је на ивици видности да запази Машу и Дашу, али није их видео. Сигурно су се повукле у дубину хлада шуме, не желећи да узнемиравају и препадају посетиоце манастира.

Старац се поново осмехну. ,,Не брини'', рекао је Саши. ,,Твоја пријатељица и њена медведица неће те напустити. Чекаће те. Не мораш журити. Реци све што ти је на срцу.'' ,,Знате за Машу, оче?'', упита Саша. ,,Знам'', потврди му Старац. ,,Неки, чак и на овом месту, мисле да је горда и самољубна у својој узвишености, али погрешно мисле. Она је само љута на нас људе, а љута је због оног што чинимо једни другима, и целом живом свету око нас. Није она горда, већ је њено срце нежно попут ластавице. '' Саши би мило што Старац тако лепо говори о Маши, и одједном му попустише стеге, све бране и уставе падоше, и са његових усана потече бујица речи. Причао је о свему, о мајчиној болести, како је пошао на Јадовник по дедину крушку,  причао је о његовом спаљеном и опустошеном завичају, о  комшијама сељанима који су замрзили једни друге, који отимају једни од других, завиде, лажу, подмећу, причао је како је разочаран што уместо да их заједничка невоља уједини, они су постали гори него икада; причао је о ластавицама које су одушевљено поздравиле његов долазак у завичај. Причао је о граду у коме живи и борави, о гугуткама које су га годинама посећивале, о томе како су угинуле али су стигли њихови потомци, и како је могуће да су дошли на исти прозор, где су чежњиво гледали, зобали остављену храну и доносили у кљуну гранчице да ту направе  гнездо; ко им је све те информације пренео, како, када, каква је тиха и неприметна сила све то уређивала? Причао је о свом сусрету са Машом и Дашом, о срећи која га је обузела док је лутао градом свог детињства у времену среће, о сусрету са баком и дедом, о радости коју је осетио када је коначно, макар само и на трен, могао да види и загрли деду.

,,Велики је Господ у својој милости, сине'', рекао му је Старац, ,,Дато ти је да видиш много, јер је твоје срце чисто, спремно да пружи и прими љубав. Не љути се на своје сељане. Покушај да их разумеш. Да опростиш. Неке ствари људи не раде зато што су зли, већ зато што су слаби и немају довољно вере и љубави у свом срцу. Али то не значи да су зли. Није на нама да судимо. Само Он може и треба да суди.''

,,Патио сам оче'', рекао је Саша. ,,Тровао сам своје срце бесом и огорченошћу. Био сам киван на цео свет. Због тога што нам се догодило. Због рата, због пропасти, због пустоши. Био сам киван на себе, на мој народ, на државу, на свет који нам је све ово урадио. Мислио сам да више никада и никога нећу моћи волети, да ми више ништа не може прирасти срцу.''

,,Твоје срце и даље је способно да воли'', рекао је благо Старац, и поново га помиловао по коси. ,,Чим си могао да стигнеш довде. Приметио сам са колико љубави си говорио о птичицама које те посећују, а знај да су птичице анђеоска створења, од свих животиња најближе небу. Ризиковао си живот да спасеш Дашу од ловца. Бес и огорчење плутају на површини ,али испод тога, оно племенито и добро у теби није нестало. Извуци то на површину, сине. Не брини хоћеш ли бити повређен или преварен ако чиниш добро. Не мари ни ако будеш. Не постоји ништа лепше ни значајније на овом свету него непрекидно чинити добро.''

Саша ће се, знао је, заувек сећати тог разговора, благослова који је добио, и тренутка када је Старац погледао крушку коју је носио са собом. ,,Упамти сине'', рекао је, дајући благослов. ,,Ова крушка нема никакво магично својство. Никакви мистични лекови , ни не знам какве тајне нису садржане у њој. Али има оно најважније потребно за оздрављење-љубав. Посађена је са пуно љубави, посадио ју је један диван човек, посадио ју је за своје дете, и у овај плод који видиш пред собом уткана је снага његове љубави. И та ће снага победити болест. Запамти сине, љубав је најбољи лек за све несреће, зла и болести овог света. Воли све сине, од најмање птице певачице до сељака који те је највише повредио. Не гуши то у себи, пусти те таласе нека те носе, нека избију на површину. Воли. Нема ничег лепшег него волети. У томе је све чудо овога света, и највеће чудо. Љубав је чудо.''

Саша је загрлио старца. ,,Хвала вам, оче'', рече. ,,Бескрајно вам хвала. Ја...идем сада. Оне ме чекају. Хвала вам на свему. Памтићу и вас, и ово свето место.''

,,Дођи нам поново, када будеш могао'', рече Старац, ,,Могуће да ја више тад и не будем ту'', он се насмеши. ,,Биће други. Овде ћеш увек пронаћи љубав. ''

Дан је већ залазио у сумрак, када се Саша кроз капије манастира запутио према шуми у даљини.

... наставиће се! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: