detalj slike: KRK Art dizajn

KALIFORNIJA, 1988

Bio je Februar 1988. godine, prilično topao dan, kada sam našao oglas u Politici za putovanje u Ameriku. Cena aranžmana bila je prihvatljiva, a naše devojčice, Staša i Maja, 18 i 14 godina, sa uzbuđenjem su dočekale da ostanu same kod kuće. Prijavili smo se, moja supruga Bosa i ja, i krenuli 15 februara. Već u beogradskom aerodromu primetili smo da se dosta putnika međusobno poznaju sa ranijih putovanja. I dok su se oni družili, nas dvoje smo bili usamljeni. Do Frankfurta se letelo Pan Ameriken avionom, Boing 727, a od Frankfurta za Njujork Boingom 747. Ovaj avion bio je pun, oko 500 putnika. U Njujork smo sleteli na ‘’Džon Fitcdžerald Kenedi’’ aerodrom i tu dosta dugo čekali dok nam je vođa puta Slobodan obezbedio autobus za prevoz do hotela ‘’Senčeri Paramount’’. Usput nas je Slobodan upozoravao na ogroman kriminal, na moguće prepade i džeparenje na ulicama Njujorka i savetovao da se svuda krećemo u grupama.

I tek što smo se smestili u hotel, izašli smo do Tajms Skvera, da proteglimo noge i da se orijentišemo gde smo. Ja sam prethodno boravio u Njujorku četiri puta, ali Bosi je ovo bila prva poseta. Već te večeri videli smo na Tajms Skveru intervenciju policije, kojom je sasvim uspešno rukovodila jedna policajka.

Sutradan, autobusom, koji je vozio gospodin Tom, turistički vodič, krenuli smo u obilazak grada. Tom je delovao veoma profesionalno, pričao nam je sve znamenitosti o svakoj zgradi pored koje nas je provezao. Išli smo ovim redom: Ukotvljeni nosač aviona na Hadson Riveru, Medison Skver Gardens, Rokfeler Centar, Metropoliten Opera Haus, Njujork Steit Tieter, Fišer Hol, Flatiron Bilding (zgrada trouglaste osnove na preseku Bruklin Strita i Vašington Skvera),Litl Itali, Čajna Taun i Soho.Tu, u Sohou, videli smo iz autobusa kako je crnac istrgao ženi torbu iz ruku i nestao u masi prolaznika, dok je policijska intervencija na licu mesta bila neuspešna. Tako smo se uverili u stvarnost Slobodanovog upozorenja. Iza toga, prošetali smo Vol Stritom, centrom svetskog kapitala, prošli pored Tvin Tauverscentra i sa obale Hadson Rivera posmatrali kip Slobode, na ostrvu Liberti Ajlend. Okolni oblakoderi oduševili su nas, svaki arhitektonski različit, jedan od drugoga. Kod Triniti crkve vodič nam je rekao da su tu, u to vreme, sahrane koštale 40.000 dolara. Vozač Tom nas je još provezao kroz Harlem, do 125-e ulice, crnačku četvrt, čuvenu po kriminalu svih vrsta. Ispričao nam je da vlasnici stambenih zgrada kada ne uspeju da naplate kirije od siromašnog crnačkog stanovništva, sopstvenu zgradu zapale, i tako ih sve isteraju, kao pacove. A komentar naših putnika na to bio je: ‘’Eto to je američka demokratija’’. Obišli smo i Central Park, u koji, skrenuo nam je pažnju, nije preporučljivo ići sam ni danju. A poznato je da se Amerikanci od svega ograde, stavljajući pisana upozotenja na vidnim mestima, i time prenose odgovornost na sopstveni rizik. Videli smo kuću Džona i Žakline Kenedi i Gugenhajmov muzej, svratili u zgradu Metropoliten Opere, i odatle nastavili smo put ispod Bruklin bridža, idući ka zgradi Ujedinjenih Nacija. Na povratku iz Harlema prošli smo pored Kolumbija univerziteta, u kome je čuveni institut ‘’Mihajlo Pupin’’, sa dotada 14 osvojenih Nobelovih nagrada. Kada smo to čuli, osećali smo se ponosnim na našeg Mihajla Pupina. Pred zgradom Ujedinjenih Nacija napustio nas je Tom, sa svojim autobusom, a mi smo prošetali kroz zgradu, kupovali suvenire i jeli sendviče.

Od zgrade Ujedinjenih nacija Bosa i ja smo pešačili 42-om ulicom. Razdaljina do hotela bila je dosta dugačka, ali imali smo vremena i želeli smo da pešačimo i uživamo gledajući raskošne izloge. Usput smo ušli u zgradu UNICEF-a i u fontanu ubacili novčiće, a odatle pa sve do 32-e ulice peške i još smo svratili u zgradu Empajer Stetit Bilding. Svratili smo kod Tifanija, iz želje sećajući se filmova iz mladosti, popili kafu i jeli neke slatkiše. Bilo nam je baš lepo. Uveče smo u hotelu gledali Zimske Olimpijske igre iz Kalgarija.

Treći dan u Njujorku bio nam je slobodan dan. Bosa i ja peške smo prošli sedmu, šestu i petu aveniju, kao i avenije Amerika, Leksingtoni Medison, a zatim ulice od 31-e do 62-e. Usput smo se popeli na vrh Empajer Steit Bilding-a. Primetili smo, da među mnogobrojnim oblakoderima Njujorka nedostaje drveće. A da ga i ima nebi bilo primetno od previsokih oblakodera. Primetili smo takođe, da nigde nismo videli benzinske pumpe, a grad je prepun automobila. U centralnom delu grada nema ni velikih tržnih centara, što znači da se Njujorčani verovatno snabdevaju u udaljenim centrima ili skupljim prodavnicama u samom gradu. Beton i oblakoderi potisnuli su i groblja izvan grada, a svakako i Njujorčani svakodnevno umiru. Toga dana, kupili smo neke sitnice za naše devojčice i potrošili sav keš koji smo imali.

Napuštajući Njujork, četvrtog dana, autobusom smo prošli pored naselja Amiša i videli ih kako vredno rade na svojim imanjima. Za San Francisko smo leteli u popodnevno vreme i tamo stigli u suton, predveče, uključujući vremensku razliku od tri sata. Iznenadio nas je prizor u blizini hotela Oksford, u kome smo mi imali smeštaj, da dosta crnaca leže na ulicama. Istina, u San Francisku je dosta toplo, klima je prijatna, ali pretežno su to bili muškarci, koji nisu ništa radili, a drogirali su se.

Sledećeg dana, takođe turističkim autobusom, obilazili smo grad. Vozač je bio i turistički vodič i davao nam je svakojake informacije o delovima grada kojima nas je vozio. Prvo nas je provezao Kalifornia avenijom, koja je talasasta i na svoj način slikovita. Kad nas je provezao kroz Nob Hil, rekao je da taj kraj zbog skupoće građani ovde zovu Snob Hil. Čajna Taun je fenomenalan, prvi je po veličini u svetu, izuzimajući Kinu. Grad San Francisko počeo se razvijati na lokaciji Ports Skver od 1820-egodine. Prošetali smo uz zaliv pored čuvenog i ozloglašenog zatvora Alkatraz videli dvostruki most Ouklend bridž, na kojem svaki sprat koristi jedan smer vožnje, sa po pet voznih traka. Godine 1849. otkriveno je zlato u Sakramentu, nakon čega se grad San Francisko udesetostručio po broju stanovnika.

Najbitniji datum u istoriji grada San Franciska je 18 April 1906. godine. Bila je Nedelja, desio se najjači zemljotres, koji je pokidao sve gasne i vodovodne cevovode, pa je ceo grad goreo puna četiri dana, a nije bilo vode za gašenje požara. Izgorelo je preko 4000 zgrada i preko 1000 ljudi. Bila je to prava kataklizma. I u doba zlatne groznice, varvarske bande su se međusobno obračunavale čestim podmetanjima požara. Jedan deo grada i dan danas se otuda zove Varvarska četvrt, u kome žive kriminalci, lutalice, hazarderi i slični, a neke ulice nose nazive po imanima poznatih prostitutki, Klementina, i druge.

Grad San Francisko leži na poluostrvu, veličine 11 x 11 km. Tvin Hils sastoji se od 43 manjih i 7 većih brežuljaka. Odatle je prelep pogled na ceo grad i Golden Geitmost. Tvin Hilsse smatra pederskim gradom, na koji su Amerikanci ponosni, što je za naše pojmove neprihvatljivo.

Čuveni park, po imenu Golden Geit, sagrađen je 1860. godine na peskovitom, pustinjskom terenu. Njegov osnivač Džon MekLarendobio je na poklon taj teren od grada, a on ga je prvo prekrio humusom, a zatim sagradio vetrenjače za pumpanje vode. Od kada je park ozelenio, promenjena je klima grada. U parku je izgrađena botanička bašta, kao kopija Kju Gardens u Londonu. U parku se sada nalazi Planetarijum, Akademija nauka, Japanske pagode.Park buja od rascvetalih rododendrona, magnolija, kaktusa, kala i bezbroj prekrasnoga raznovrsnog cveća.

Ričmond, bogati predeo grada, pretežno su pokupovali Kinezi, koji se drže veoma kompaktno kao nacionalna celina. Čuli smo da u San Franciskuima oko 4500 najrazličitijih svetskih restorana.

Most Golden Geitprojektovao je inženjerDžon Flimont. Prečnik čeličnih užadi je 810 mm, upletena od žice ukupne dužine 138.000 km, približne dužine 3,5 puta oko ekvatora. Nedaleko od Golden Geitmosta je Alkatraz, koji je sužio kao zatvor za najozloglašenije kriminalce. Služio je kao zatvor oko 30 godina, a kada je postao skuplji od najluksuznijih hotela u celom svetu, pretvoren je u turističku atrakciju.

Iz lagune pored Alkatraza popeli smo se u Česnat Strit, a odatle dalje u Lombard Strit, sa osam serpentina, oivičenih najraznobojnijim cvećem svih boja. U ovoj ulici slikaju se mnogobrojni mladenci grada. Ispevši se na brežuljak Kalifornija avenije, sačekali smo tramvaj, koji smo mi zvali po čuvenom filmu, ‘’Tramvaj zvani čežnja’’. Kada smo ušli i tramvaj krenuo nizbrdo, kočničar upita: ‘’Da li neko želi da vozi tramvaj’’?, iskreno ne očekujući da će se bilo ko prijaviti. Ja se javim i priđem da preuzmem komande, a mnogobrojni putnici na glas povikaše: ‘’Molimo ne, ne dajte mu, molimo vas’’. I ja kočničaru vratim kormilo, zahvaim mu se i putnicima izvinim.

U Čajna taunu smo obišli sve prodavnice i nagledali se predivnih kineskim umotvorina. Ove prodavnice rade non-stop 24 sata, sedam dana. Na povratku u hotel sa Živkom i Jelenom, iz Beograda, koje su znale moga brata od strica dr Predraga, popili smo kafu, koja nam je svima prijala.

A trećega dana boravka u San Francisku, krenuli smo opet pešice sa Lucijom i Denisom iz Pule, u pravcu Golden Geit parka. Trebalo nam je pun sat vremena pešačenja, ali bilo je veoma prijatno. U parku smo obišli japansku baštu sa bezbroj Bonsai drveća, različitih vrsta. Tu je bilo oko 700 vrsta drveća, svako obeleženo poreklom i godinom plantaže. Ja sam izrazio želju da prepešačim Golden Geit most, tamo i nazad, ali su mi moji saputnici to zabranili.

Sledećeg dana, rano ujutru, naš avion za Los Anđelos leteo je već u 6.30. Kada smo kretali iz San Franciska, grad je delovao usnulo, gotovo nikoga na ulicama, izuzev crnaca koji su spavali po pločnicima. Boing 737, aerobus A-300, leteo je tako da nam je Pacifik bio sa desne, a planinski lanac Kordiljera, sa leve strane. Uživanje je bilo gledati na obe strane, a kada smo nadleteli Los Anđelos, izgledalo nam je da je grad beskonačan. Na brežuljku iznad grada videli smo krupnim slovima ispisano HOLIVUD.

Prva informacija koju smo čuli o Los Anđelosu bila je da je grad nastao spajanjem 57 naselja, na koji način je dobio 13 miliona žitelja.

Vozeći se autobusom od aerodroma, prošli smo pored Tventied Senčeri Foks, kroz Senčeri Siti i ABC Brodkasting Korporeišen. Ušli smo u Beverli Hilsi bulevarom Vilšajer, dugačkim 25 km. Videli smo firme Pjer Karden i Kartier. Vozač, nam je rekao da u ovom kraju ima kuća čija vrednost dostiže 500 miliona dolara. Malo dalje, odatle, je kuća 637 Dohni Drajv, Merilin Monro, gde joj je dolazio Džon Kenedi. Autobus nas vozi dalje, Sanset bulevarom, a pauzu pravimo kod poljoprivrednog sajma, gde imamo doručak. Odatle, nastavljamo vožnju bulevarom Melrousi Santa Monika, pored kuće Čarli Čaplina, nakon čega imamo zastanak i razgledamo potpise glumaca u betonu. Tu je i Holivud bulevari sve je to već Holivud. Tu je Foks TV Centar i Senčeri Foks Studio. Videli smo Čildrens Museum. Na meksikanskoj pijaci je restoran El Pueblo de Los Angeles. Alverado avenijom stižemo do hotela u koji nas smeštaju, gde mi dobijamo sobu 716, sa čijeg prozora se vidi natpis Holivuda.

Nakon odmora, sa Lucijom i Denisom smo ručali u hotelu Džek in d’ boks i dogovorili se za posetu Diznilendu. To smo učinili sledećeg dana, 22 Februara, nas 13 smo gradskim autobusom otputovali u Diznilend, a ja sam im bio vođa puta, pošto sam najbolje znao engleski. U Diznilendu smo proveli ceo dan i obišli sve izloženo. Svi su uživali, dan je bio izvanredan i sve nezaboravno. Završni deo obilaska bili smo u podmornici Jelou sabmarin, što je svakako nesvakidašnji doživljaj za svakog posetioca, ukoliko neko nije mornar. Poslednji dan boravka u Los Anđelosu, 23 Februar, ostavljen nam je kao slobodan, za kupovinu suvenira i sređivanje utisaka.

Sutradan, letimo nazad za Njujork. Dvojica naših putnika ostaju u Los Anđelosu,preuzeli su ih njihovi rođaci, a mi nastavljamo let iznad Arizone, Utaha i Kolorada. Avion je bio gotovo prazan, pa nam je stjuardesa dozvolila da se premestimo u prvu klasu, pored prozora, kroz koje smo gledali Grend Kanjon, reke Kolorado. Dan je bio sunčan, pogled izvanredan, a pilot nas je vodio baš duž celoga kanjona, tako da smo ga videli celom njegovom dužinom iz ptičije perspektive. Pregled je bio možda bolji nego da smo ga propešačili. Napustivši Grend Kanjon, leteli smo dalje preko Kanzasa, žitnice Amerike, pa preko Mizurija, Ilinoisa, Indijane i Ohaja, stižući uveče u Njujork. I tu nas je napustio još jedan putnik, a mi smo iste večeri dočekali naš let za Frankfurt i sutradan, nakon malo prospavane noći, u frankfurtskom aerodromu sačekali let za Beograd. I taj deo puta leteli smo Boingovim avionom 727. Kod kuće su nas dočekale naše devojčice, pune ushićenja, radovale su se poklonima koje smo im doneli. Ovo putovanje, među mnogima, ostavilo je na nas nezaboravan utisak, u doba kada smo masovno voleli Ameriku.

Grand kanjon reke Kolorado

PODELITE OVAJ TEKST NA: