детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАЛИФОРНИJА, 1988

Био је Фебруар 1988. године, прилично топао дан, када сам нашао оглас у Политици за путовање у Америку. Цена аранжмана била је прихватљива, а наше девојчице, Сташа и Маја, 18 и 14 година, са узбуђењем су дочекале да остану саме код куће. Пријавили смо се, моја супруга Боса и ја, и кренули 15 фебруара. Већ у београдском аеродрому приметили смо да се доста путника међусобно познају са ранијих путовања. И док су се они дружили, нас двоје смо били усамљени. До Франкфурта се летело Пан Америкен авионом, Боинг 727, а од Франкфурта за Њујорк Боингом 747. Овај авион био је пун, око 500 путника. У Њујорк смо слетели на ‘’Џон Фитцџералд Кенеди’’ аеродром и ту доста дуго чекали док нам је вођа пута Слободан обезбедио аутобус за превоз до хотела ‘’Сенчери Парамоунт’’. Успут нас је Слободан упозоравао на огроман криминал, на могуће препаде и џепарење на улицама Њујорка и саветовао да се свуда крећемо у групама.

И тек што смо се сместили у хотел, изашли смо до Тајмс Сквера, да протеглимо ноге и да се оријентишемо где смо. Ја сам претходно боравио у Њујорку четири пута, али Боси је ово била прва посета. Већ те вечери видели смо на Тајмс Скверу интервенцију полиције, којом је сасвим успешно руководила једна полицајка.

Сутрадан, аутобусом, који је возио господин Том, туристички водич, кренули смо у обилазак града. Том је деловао веома професионално, причао нам је све знаменитости о свакој згради поред које нас је провезао. Ишли смо овим редом: Укотвљени носач авиона на Хадсон Риверу, Медисон Сквер Гарденс, Рокфелер Центар, Метрополитен Опера Хаус, Њујорк Стеит Тиетер, Фишер Хол, Флатирон Билдинг (зграда троугласте основе на пресеку Бруклин Стрита и Вашингтон Сквера),Литл Итали, Чајна Таун и Сохо.Ту, у Сохоу, видели смо из аутобуса како је црнац истргао жени торбу из руку и нестао у маси пролазника, док је полицијска интервенција на лицу места била неуспешна. Тако смо се уверили у стварност Слободановог упозорења. Иза тога, прошетали смо Вол Стритом, центром светског капитала, прошли поред Твин Тауверсцентра и са обале Хадсон Ривера посматрали кип Слободе, на острву Либерти Ајленд. Околни облакодери одушевили су нас, сваки архитектонски различит, један од другога. Код Тринити цркве водич нам је рекао да су ту, у то време, сахране коштале 40.000 долара. Возач Том нас је још провезао кроз Харлем, до 125-е улице, црначку четврт, чувену по криминалу свих врста. Испричао нам је да власници стамбених зграда када не успеју да наплате кирије од сиромашног црначког становништва, сопствену зграду запале, и тако их све истерају, као пацове. А коментар наших путника на то био је: ‘’Ето то је америчка демократија’’. Обишли смо и Централ Парк, у који, скренуо нам је пажњу, није препоручљиво ићи сам ни дању. А познато је да се Американци од свега ограде, стављајући писана упозотења на видним местима, и тиме преносе одговорност на сопствени ризик. Видели смо кућу Џона и Жаклине Кенеди и Гугенхајмов музеј, свратили у зграду Метрополитен Опере, и одатле наставили смо пут испод Бруклин бриџа, идући ка згради Уједињених Нација. На повратку из Харлема прошли смо поред Колумбија универзитета, у коме је чувени институт ‘’Михајло Пупин’’, са дотада 14 освојених Нобелових награда. Када смо то чули, осећали смо се поносним на нашег Михајла Пупина. Пред зградом Уједињених Нација напустио нас је Том, са својим аутобусом, а ми смо прошетали кроз зграду, куповали сувенире и јели сендвиче.

Од зграде Уједињених нација Боса и ја смо пешачили 42-ом улицом. Раздаљина до хотела била је доста дугачка, али имали смо времена и желели смо да пешачимо и уживамо гледајући раскошне излоге. Успут смо ушли у зграду УНИЦЕФ-а и у фонтану убацили новчиће, а одатле па све до 32-е улице пешке и још смо свратили у зграду Емпајер Стетит Билдинг. Свратили смо код Тифанија, из жеље сећајући се филмова из младости, попили кафу и јели неке слаткише. Било нам је баш лепо. Увече смо у хотелу гледали Зимске Олимпијске игре из Калгарија.

Трећи дан у Њујорку био нам је слободан дан. Боса и ја пешке смо прошли седму, шесту и пету авенију, као и авеније Америка, Лексингтони Медисон, а затим улице од 31-е до 62-е. Успут смо се попели на врх Емпајер Стеит Билдинг-а. Приметили смо, да међу многобројним облакодерима Њујорка недостаје дрвеће. А да га и има неби било приметно од превисоких облакодера. Приметили смо такође, да нигде нисмо видели бензинске пумпе, а град је препун аутомобила. У централном делу града нема ни великих тржних центара, што значи да се Њујорчани вероватно снабдевају у удаљеним центрима или скупљим продавницама у самом граду. Бетон и облакодери потиснули су и гробља изван града, а свакако и Њујорчани свакодневно умиру. Тога дана, купили смо неке ситнице за наше девојчице и потрошили сав кеш који смо имали.

Напуштајући Њујорк, четвртог дана, аутобусом смо прошли поред насеља Амиша и видели их како вредно раде на својим имањима. За Сан Франциско смо летели у поподневно време и тамо стигли у сутон, предвече, укључујући временску разлику од три сата. Изненадио нас је призор у близини хотела Оксфорд, у коме смо ми имали смештај, да доста црнаца леже на улицама. Истина, у Сан Франциску је доста топло, клима је пријатна, али претежно су то били мушкарци, који нису ништа радили, а дрогирали су се.

Следећег дана, такође туристичким аутобусом, обилазили смо град. Возач је био и туристички водич и давао нам је свакојаке информације о деловима града којима нас је возио. Прво нас је провезао Калифорниа авенијом, која је таласаста и на свој начин сликовита. Кад нас је провезао кроз Nоб Хил, рекао је да тај крај због скупоће грађани овде зову Сноб Хил. Чајна Таун је феноменалан, први је по величини у свету, изузимајући Кину. Град Сан Франциско почео се развијати на локацији Портс Сквер од 1820-егодине. Прошетали смо уз залив поред чувеног и озлоглашеног затвора Алкатраз видели двоструки мост Оукленд бриџ, на којем сваки спрат користи један смер вожње, са по пет возних трака. Године 1849. откривено је злато у Сакраменту, након чега се град Сан Франциско удесетостручио по броју становника.

Најбитнији датум у историји града Сан Франциска је 18 Април 1906. године. Била је Недеља, десио се најјачи земљотрес, који је покидао све гасне и водоводне цевоводе, па је цео град горео пуна четири дана, а није било воде за гашење пожара. Изгорело је преко 4000 зграда и преко 1000 људи. Била је то права катаклизма. И у доба златне грознице, варварске банде су се међусобно обрачунавале честим подметањима пожара. Један део града и дан данас се отуда зове Варварска четврт, у коме живе криминалци, луталице, хазардери и слични, а неке улице носе називе по иманима познатих проститутки, Клементина, и друге.

Град Сан Франциско лежи на полуострву, величине 11 x 11 км. Твин Хилс састоји се од 43 мањих и 7 већих брежуљака. Одатле је прелеп поглед на цео град и Голден Геитмост. Твин Хилссе сматра педерским градом, на који су Американци поносни, што је за наше појмове неприхватљиво.

Чувени парк, по имену Голден Геит, саграђен је 1860. године на песковитом, пустињском терену. Његов оснивач Џон МекЛарендобио је на поклон тај терен од града, а он га је прво прекрио хумусом, а затим саградио ветрењаче за пумпање воде. Од када је парк озеленио, промењена је клима града. У парку је изграђена ботаничка башта, као копија Кју Гарденс у Лондону. У парку се сада налази Планетаријум, Академија наука, Јапанске пагоде.Парк буја од расцветалих рододендрона, магнолија, кактуса, кала и безброј прекраснога разноврсног цвећа.

Ричмонд, богати предео града, претежно су покуповали Кинези, који се држе веома компактно као национална целина. Чули смо да у Сан Францискуима око 4500 најразличитијих светских ресторана.

Мост Голден Геитпројектовао је инжењерЏон Флимонт. Пречник челичних ужади је 810 мм, уплетена од жице укупне дужине 138.000 км, приближне дужине 3,5 пута око екватора. Недалеко од Голден Геитмоста је Алкатраз, који је сужио као затвор за најозлоглашеније криминалце. Служио је као затвор око 30 година, а када је постао скупљи од најлуксузнијих хотела у целом свету, претворен је у туристичку атракцију.

Из лагуне поред Алкатраза попели смо се у Чеснат Стрит, а одатле даље у Ломбард Стрит, са осам серпентина, оивичених најразнобојнијим цвећем свих боја. У овој улици сликају се многобројни младенци града. Испевши се на брежуљак Калифорнија авеније, сачекали смо трамвај, који смо ми звали по чувеном филму, ‘’Трамвај звани чежња’’. Када смо ушли и трамвај кренуо низбрдо, кочничар упита: ‘’Да ли неко жели да вози трамвај’’?, искрено не очекујући да ће се било ко пријавити. Ја се јавим и приђем да преузмем команде, а многобројни путници на глас повикаше: ‘’Молимо не, не дајте му, молимо вас’’. И ја кочничару вратим кормило, захваим му се и путницима извиним.

У Чајна тауну смо обишли све продавнице и нагледали се предивних кинеским умотворина. Ове продавнице раде нон-стоп 24 саtа, седам дана. На повратку у хотел са Живком и Јеленом, из Београда, које су знале мога брата од стрица др Предрага, попили смо кафу, која нам је свима пријала.

А трећега дана боравка у Сан Франциску, кренули смо опет пешице са Луцијом и Денисом из Пуле, у правцу Голден Геит парка. Требало нам је пун сат времена пешачења, али било је веома пријатно. У парку смо обишли јапанску башту са безброј Бонсаи дрвећа, различитих врста. Ту је било око 700 врста дрвећа, свако обележено пореклом и годином плантаже. Ја сам изразио жељу да препешачим Голден Геит мост, тамо и назад, али су ми моји сапутници то забранили.

Следећег дана, рано ујутру, наш авион за Лос Анђелос летео је већ у 6.30. Када смо кретали из Сан Франциска, град је деловао уснуло, готово никога на улицама, изузев црнаца који су спавали по плочницима. Боинг 737, аеробус А-300, летео је тако да нам је Пацифик био са десне, а планински ланац Кордиљера, са леве стране. Уживање је било гледати на обе стране, а када смо надлетели Лос Анђелос, изгледало нам је да је град бесконачан. На брежуљку изнад града видели смо крупним словима исписано ХОЛИВУД.

Прва информација коју смо чули о Лос Анђелосу била је да је град настао спајањем 57 насеља, на који начин је добио 13 милиона житеља.

Возећи се аутобусом од аеродрома, прошли смо поред Твентиед Сенчери Фокс, кроз Сенчери Сити и АБЦ Бродкастинг Корпореишен. Ушли смо у Беверли Хилси булеваром Вилшајер, дугачким 25 км. Видели смо фирме Пјер Карден и Картиер. Возач, нам је рекао да у овом крају има кућа чија вредност достиже 500 милиона долара. Мало даље, одатле, је кућа 637 Дохни Драјв, Мерилин Монро, где јој је долазио Џон Кенеди. Аутобус нас вози даље, Сансет булеваром, а паузу правимо код пољопривредног сајма, где имамо доручак. Одатле, настављамо вожњу булеваром Мелроуси Санта Моника, поред куће Чарли Чаплина, након чега имамо застанак и разгледамо потписе глумаца у бетону. Ту је и Холивуд булевари све је то већ Холивуд. Ту је Фокс ТВ Центар и Сенчери Фокс Студио. Видели смо Чилдренс Мусеум. На мексиканској пијаци је ресторан Ел Пуебло де Лос Ангелес. Алверадо авенијом стижемо до хотела у који нас смештају, где ми добијамо собу 716, са чијег прозора се види натпис Холивуда.

Након одмора, са Луцијом и Денисом смо ручали у хотелу Џек ин д’ бокс и договорили се за посету Дизниленду. То смо учинили следећег дана, 22 Фебруара, нас 13 смо градским аутобусом отпутовали у Дизниленд, а ја сам им био вођа пута, пошто сам најбоље знао енглески. У Дизниленду смо провели цео дан и обишли све изложено. Сви су уживали, дан је био изванредан и све незаборавно. Завршни део обиласка били смо у подморници Јелоу сабмарин, што је свакако несвакидашњи доживљај за сваког посетиоца, уколико неко није морнар. Последњи дан боравка у Лос Анђелосу, 23 Фебруар, остављен нам је као слободан, за куповину сувенира и сређивање утисака.

Сутрадан, летимо назад за Њујорк. Двојица наших путника остају у Лос Анђелосу,преузели су их њихови рођаци, а ми настављамо лет изнад Аризоне, Утаха и Колорада. Авион је био готово празан, па нам је стјуардеса дозволила да се преместимо у прву класу, поред прозора, кроз које смо гледали Гренд Кањон, реке Колорадо. Дан је био сунчан, поглед изванредан, а пилот нас је водио баш дуж целога кањона, тако да смо га видели целом његовом дужином из птичије перспективе. Преглед је био можда бољи него да смо га пропешачили. Напустивши Гренд Кањон, летели смо даље преко Канзаса, житнице Америке, па преко Мизурија, Илиноиса, Индијане и Охаја, стижући увече у Њујорк. И ту нас је напустио још један путник, а ми смо исте вечери дочекали наш лет за Франкфурт и сутрадан, након мало проспаване ноћи, у франкфуртском аеродрому сачекали лет за Београд. И тај део пута летели смо Боинговим авионом 727. Код куће су нас дочекале наше девојчице, пуне усхићења, радовале су се поклонима које смо им донели. Ово путовање, међу многима, оставило је на нас незабораван утисак, у доба када смо масовно волели Америку.

Гранд кањон реке Колорадо

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: