detalj slike: KRK Art dizajn

PISANjE KAO OBNAVLjANjE ŽIVOTA

 

(Jovanka Stojčinović Nikolić, Neko je pozvonio, „Artprint“ Banja Luka, „Filip Višnjić“, Beograd 2019)

 

 Msr Milica Jeftimijević Lilić

Jovanka Stojčinović  Nikolić, ostvarena i slavna, srpska pesnikinja, akademik bugarske   Slavjanske akademije,  spada u književnike koji se stalno razvijaju i proširuju dijapazon svojih kreativnih preokupacija. U tekućoj periodici  često se mogu naći njene  vrlo uputne i originalne kritike na dela savremenih pisaca,  a  takođe i priče koje je otkrivaju u sasvim novom svetlu. Opšti je utisak, šta god da piše,  ona to čini dobro, bilo da je reč o poeziji, kritici ili prozi, jer način na koji ona uobličava delo, ideje koje je zaokupljaju su sasvim neponovljivi, samo njoj svojstveni, nadahnuti, zaokruženi  i estetski prijemčivi. Malo je pisaca koji imaju tu sposobnost da budu na istoj  umetničkoj razini koju god formu izabrali.

U prilici smo da nešto kažemo o njenoj zbirci priča, neobičnog naslova, Neko je pozvonio.  Rečenica  kojom se samo nešto konstatuje primenjena u naslovu,  u isti mah i otkriva i skriva ono što prethodi  tom izabranom trenutku u tekstu ili onome što sledi u razvoju sižea i  kompozicije priče... Međutim, jedno je izvesno, taj gest, to iznenadno zvonjenje na vratima  prekida  neku radnju koja je trajala, i to je zapravo jedan od ključeva za tumačenje cele knjige budući da priče u suštini zapravo predstavljaju momenat koji izvodi iz postojećeg toka stvari,  a koji autorka oblikuje praveći neočekivane rasplete i dajući poente koje se ne  mogu predvideti, što je izraz njene originalnosti i umetničkog dara.

 Pesnikinja po vokaciji i duhu, ona i u pričama ostaje to, samo što sve ono što nije stalo u njene izbrušene pesme, one ideje koje je  ponegde i nagoveštavala u poeziji, sada realizuje, negde dajući razvijeniji siže, negde samo nagoveštavajući radnju i likove, ali misao uvek ostaje  otkrivalačka, pesnička, slobodoumna, ona koja  nadrasta postojeću životnu realiju i uzvodi u više sfere duhovnosti i potrebe za slobodom.

Budne oči naratora sve vide, grad, nebo, prošlost, budućnost, kao i u njenoj poeziji koja  povremeno u sebi ima jezgro priče, ali gde je ritam i mnoštvo pesničkih slika ono što pesmu čini snažnom.  U ovim pričama, koje  su povremeno  samo skice kojima se  ovlaš ocrta događaj, autorka  govori u ime života i smrti, u ime duha, uma i lepote života  koju uočava svuda oko sebe. Blisko joj je  sadejstvo sa prirodom, podstiče je na misaonost i budi  vitalizam  u njoj.   Porodične vrednosti je inspirišu da istakne  i snagu bliskosti među bližnjima ( tu su figure roditelja, brata... („Moj otac željezničar“),  ali i  da tematizuje  slučajne  tragedije nekih porodica i pojedinaca kojima svedoči („Smrt Danice Njemice“),  da umetnički tretira  i sopstvene strahove koji je nagone da ide ispred života i da unapred vidi neminovnosti koje dolaze ( „Iza  ogledala“).  

Iz knjige Neko je pozvonio lepo se može rekonstruisati  geneza pesnikinjinog odrastanja, formiranje njene ličnosti , kao i  rasta i umetničkog razvoja, zaokruživanje njenog  karaktera, ali i postojanost njene potrebe za stvaranjem. Njeno   biće se još u detinjstvu okretalo lepoti, pravdi,  visinama u kojima se ogledala prateći zvezde  („Zvijezde“) i pronalazeći odsjaj svoje duhovne suštine u njima.

Zanimljivo je da u prvi plan ovih kripto mozaičnih proznih struktura izbija  spontanost koja ukazuje  na duboko proživljene sadržaje koji ostavljaju utisak savršenih umetničkih celina kojima se nema šta ni dodati ni oduzeti, a u kojima dominira sentencioznost, tako svojstvena i njenoj poeziji. U mnogim pričama  se postupkom retardacije  postiže efekat iznenađenja  što zapravo pokazuje da u jednoj priči uvek postoji i druga koja se na kraju obelodanjuje. Najbolji primer za to je priča: „Obnovljeni život“,  što bi mogla biti i glavna poetička premisa knjige, pisanje kao obnavljanje života koji u napisanom ponovo  živi.

Priča je posvećena odavanju pošte prijatelju iz mladosti  u primorju. No, iza toga se u izvanrednom obrtu, zapravo  nalazi priča o suštinskom odavanju pošte  književniku Ivu Ćipiku, čiji grob akteri priče, to jest,  narator i jedan od likova, slučajno otkrivaju. Uz to, ćirilično napisano piščevo  ime na ploči koja je već potonula u zaborav,  ukazuje na piščevo poreklo, a narator ga još, podsećajući na književne  uticaje, situira u srpski književni korpus, što je više nego važna činjenica  koju treba imati u vidu u savremenim prekrajanjima prostora i  biografija velikana.

“Sjetila sam se  Ničea  govoreći njemu, Marku, da je krv najveći svjedok istine...  Odjednom uz crkvena zvona  (oproštaja od Ante katolika), pred mojim očima su se ukazivali Ćipikovi junaci: “prosti ljudi, seljaci i ribari“ koji žive po zakonu prirode , a ne kao gospoda  koju je Ćipiko nazvao  „paucima“ po istoimenom romanu jer bi željeli lagodno da žive od „surove stvarnosti primorskog sela“...

Ovde u književnom postupku imamo kombinaciju dva tipa pripovedanja , gde narator nastupa iz pozicije svedoka, i primenu dokumentarističkog principa, pozivanje na činjenice, slova na nadgrobnoj ploči književnika Iva Ćipika (1869- 1923).

Potom, u završnici priče, dolazi do  spajanje dva narativna toka, koja smo pomenuli, karakteristična za mnoge priče u knjizi:

„ Marko i ja smo se dugo gledali... Činilo se da nam je poslije burnog dana pred očima bio san, koji je razbistrio i prosvijetlio naša lica jer je jedini spomenik sa ćiriličnim natpisom preživio turobno i teško vrijeme (...) Na grobljanskoj kapiji čekala nas je prijateljica s fakulteta, Antina supruga, grleći nas i ne znajući da iz Kaštela nosimo i obnovljeni Ćipikov  život!“

A život kao vrlo složen fenomen nudi obilje lepote, tajni,  nedokučivih znakova za kojima treba tragati. Mnoge od priča iz knjige Neko je pozvonio, osvetljavaju one tanane niti života koje sve drže u vezi, i vidljivo i neviljivo i san i javu. Priča „Sjajcrnog biljega“ koja u sebi sažima čitav jedan roman to pokazuje, kako je zapravo čoveku dato da mnogo više vidi unutrašnjim očima ili priča „San“, koja samo ovlaš nagoveštava buduću dramu snevača. Preplitanje sna i jave dato je vrlo plastično i u priči „Pjesnička  sloboda“, gde se osim kroki slike bračnih odnosa daje obol umetnosti koja i u snu živi u dušama onih koji su otvoreni za njene lepote, kao i zavičajnim predelima čiji toponimi  se čuvaju i obavijaju nežnim sećanjima.

Strahovi su takođe jedan od motiva  koji se varira  na razne načine uvek otkrivajući  tanane duše literarnih junakinja koje strepe i od realnih pojava („Bljesak tijela ulovljenih riba“,  „Desankina vrba“, „Zeleni kovčežić“...), ili od unutarnjih senki koje se bude pri nesanici  („Nesanica“).

U nastojanju da sagledamo u kojoj od priča je autorka dostigla maksimum svojih umetničkih i izražajnih  sposobnosti  izdvajamo priču „Teodora“, koja je savršena i u oblikovnom i u estetskom smislu.  Ona zapravo označava tačku preseka u kojoj se spajaju vanserijska  pesnikinja  i izuzetan  pripovedač,  u kojoj se  ovozemaljske lepote i tuge uzdižu u metafizičke beskraje pokazujući  da je život mnogo više od proživljenog i da je čovek mnogo više od onoga što ga sputava.  Priča obznanjuje da  je ljubav onaj besmrtni oreol koji se ponekad ponese kada se iz ovozemaljske kratkovečnosti iskorači u večnu lepotu umetničkog i duhovnog sadržaja kakav nam se obelodanio  u ovoj priči izuzetne lepote. Jednostavan siže pokriva duboku dramu mlade  devojke koja čeka povratak svog voljenog iz rata. Početak priče  je vrlo efektna ekspozicija (sa suptilnim erotskim nagoveštajima) za dramu koja se sugeriše:

 „Jedne večeri, kad je mjesec duboko zasijecao zamršene kose žbuna, na putu kojim je maločas Teodora prošla, ukaza se  dugačka vitka sjenka. Pomisli kako joj sjenka čempresa, doseže do oblina, silazi niz leđa i slabine, prolazi između njenih razmnoženih koraka, miluje joj lice i grudi, u njoj nestane, a onda opet krenu zajedno, zastanu između stabala što su se nabreklim grudima naslanjala jedno na drugo.

- Teodora, Teodora! ...

(...) Činilo joj se kako su sad udvojene sjenke spojene u jednu i bacaju plamen po njenom tijelu koje gori... gori...

- Lazare, Lazare!... „

U magnovenju Teodora doživljava spajanje sa voljenim u kojem učestvuju zvezde, mesečina, sve ono  što je izvan teške istine da je voljeni daleko, na ratištu i da iza svega stoji strepnja hoće li se živ vratiti. Čitava skala emocija  ređa se u teškoj nesanici koja potiskuje moguć negativan razvoj scenarija njihove velike ljubavi prožete kosmičkim obasjanjima. Autorka kroki potezima dočarava obostranost te  ljubavi pokazujući kako je i Lazara ponelo ushićenje, jer je osetio svom dušom kako ga voljena iz daljine nadahnjuje u jasnoj viziji njenog bujnog tela, u ispunjenju slućenih žudnji, pri čemu voda iz krčaga u njenim  rukama  na siboličan način označava njihovu slivenu  energiju koja doseže maksimum u tom nezemaljskom spoju posredstvom svetlosti. No, tu se sve i okončava, samo na otkinutoj ruci u hrpi telesa poginulih  bezimenih ratnika blista sat koji mu je poklonila kao znak ograničenog trajanja sreće  i ovozemaljskih radosti.

I u ovoj, kao i u drugim pričama, Jovanka Stojčinović Nikolić, ume tako snažno da  postupkom retardacije sugeriše ono što je prećutano, a samo nagovešteno (izbegavanje Lazarevih drugova da kažu istinu), kao što je na maestralan način pokazano iščekivanje da Teodora sazna nešto o svom  voljenom... I samo susret sa otkinutom rukom na kojoj još stoji sat kao znak da ju je voleo do kraja svog rano prekinutog života, upotpunjuje svu dubinu bola mlade Teodore. Potresna slika sa otkinutom rukom budi analogiju sa rukom u pesmi Smrt majke Jugovića, neprebolom za mladim ratnicima, večnim gubicima za opšte dobro i neprekidnu individualnu žrtvu.  Ovaj motiv se  diskretno provlači kroz mnoge priče jer  autorka  samo markira pojave od opšteg značaja slikajući svet iz pozadine, baveći se naoko  sitnim stvarima,  a zapravo iza svega stoji budna autorska svest koja duboko proživljava sve rane sveta, podižući na  domen univerzalnog sudbinu pojedinca koji je uklješten između mogućeg, žuđenog i  neminovnog.

I da zaključimo, Jovanka Stojčinović Nikolić je,  knjigom kratke  moderne proze  pridodatom njenom  bogatom i raznovrsnom opusu,  pokazala još jedan deo svojih  estetskih umeća podižući tako svoje respektabilno  stvaralaštvo za još jedan nivo koji izaziva ozarenje i na  nov  nači osvetljava  njeno dubokoumno i senzibilno biće iz kojeg niče sva njena neprolazna  i raskošna umetnost.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: