детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПИСАЊЕ КАО ОБНАВЉАЊЕ ЖИВОТА

 

(Јованка Стојчиновић Николић, Неко је позвонио, „Artprint“ Бања Лука, „Филип Вишњић“, Београд 2019)

 

 Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Јованка Стојчиновић  Николић, остварена и славна, српска песникиња, академик бугарске   Славјанске академије,  спада у књижевнике који се стално развијају и проширују дијапазон својих креативних преокупација. У текућој периодици  често се могу наћи њене  врло упутне и оригиналне критике на дела савремених писаца,  а  такође и приче које је откривају у сасвим новом светлу. Општи је утисак, шта год да пише,  она то чини добро, било да је реч о поезији, критици или прози, јер начин на који она уобличава дело, идеје које је заокупљају су сасвим непоновљиви, само њој својствени, надахнути, заокружени  и естетски пријемчиви. Мало је писаца који имају ту способност да буду на истој  уметничкој разини коју год форму изабрали.

У прилици смо да нешто кажемо о њеној збирци прича, необичног наслова, Неко је позвонио.  Реченица  којом се само нешто констатује примењена у наслову,  у исти мах и открива и скрива оно што претходи  том изабраном тренутку у тексту или ономе што следи у развоју сижеа и  композиције приче... Међутим, једно је извесно, тај гест, то изненадно звоњење на вратима  прекида  неку радњу која је трајала, и то је заправо један од кључева за тумачење целе књиге будући да приче у суштини заправо представљају моменат који изводи из постојећег тока ствари,  а који ауторка обликује правећи неочекиване расплете и дајући поенте које се не  могу предвидети, што је израз њене оригиналности и уметничког дара.

 Песникиња по вокацији и духу, она и у причама остаје то, само што све оно што није стало у њене избрушене песме, оне идеје које је  понегде и наговештавала у поезији, сада реализује, негде дајући развијенији сиже, негде само наговештавајући радњу и ликове, али мисао увек остаје  откривалачка, песничка, слободоумна, она која  надраста постојећу животну реалију и узводи у више сфере духовности и потребе за слободом.

Будне очи наратора све виде, град, небо, прошлост, будућност, као и у њеној поезији која  повремено у себи има језгро приче, али где је ритам и мноштво песничких слика оно што песму чини снажном.  У овим причама, које  су повремено  само скице којима се  овлаш оцрта догађај, ауторка  говори у име живота и смрти, у име духа, ума и лепоте живота  коју уочава свуда око себе. Блиско јој је  садејство са природом, подстиче је на мисаоност и буди  витализам  у њој.   Породичне вредности је инспиришу да истакне  и снагу блискости међу ближњима ( ту су фигуре родитеља, брата... („Мој отац жељезничар“),  али и  да тематизује  случајне  трагедије неких породица и појединаца којима сведочи („Смрт Данице Њемице“),  да уметнички третира  и сопствене страхове који је нагоне да иде испред живота и да унапред види неминовности које долазе ( „Иза  огледала“).  

Из књиге Неко је позвонио лепо се може реконструисати  генеза песникињиног одрастања, формирање њене личности , као и  раста и уметничког развоја, заокруживање њеног  карактера, али и постојаност њене потребе за стварањем. Њено   биће се још у детињству окретало лепоти, правди,  висинама у којима се огледала пратећи звезде  („Звијезде“) и проналазећи одсјај своје духовне суштине у њима.

Занимљиво је да у први план ових крипто мозаичних прозних структура избија  спонтаност која указује  на дубоко проживљене садржаје који остављају утисак савршених уметничких целина којима се нема шта ни додати ни одузети, а у којима доминира сентенциозност, тако својствена и њеној поезији. У многим причама  се поступком ретардације  постиже ефекат изненађења  што заправо показује да у једној причи увек постоји и друга која се на крају обелодањује. Најбољи пример за то је прича: „Обновљени живот“,  што би могла бити и главна поетичка премиса књиге, писање као обнављање живота који у написаном поново  живи.

Прича је посвећена одавању поште пријатељу из младости  у приморју. Но, иза тога се у изванредном обрту, заправо  налази прича о суштинском одавању поште  књижевнику Иву Ћипику, чији гроб актери приче, то јест,  наратор и један од ликова, случајно откривају. Уз то, ћирилично написано пишчево  име на плочи која је већ потонула у заборав,  указује на пишчево порекло, а наратор га још, подсећајући на књижевне  утицаје, ситуира у српски књижевни корпус, што је више него важна чињеница  коју треба имати у виду у савременим прекрајањима простора и  биографија великана.

“Сјетила сам се  Ничеа  говорећи њему, Марку, да је крв највећи свједок истине...  Одједном уз црквена звона  (опроштаја од Анте католика), пред мојим очима су се указивали Ћипикови јунаци: “прости људи, сељаци и рибари“ који живе по закону природе , а не као господа  коју је Ћипико назвао  „пауцима“ по истоименом роману јер би жељели лагодно да живе од „сурове стварности приморског села“...

Овде у књижевном поступку имамо комбинацију два типа приповедања , где наратор наступа из позиције сведока, и примену документаристичког принципа, позивање на чињенице, слова на надгробној плочи књижевника Ива Ћипика (1869- 1923).

Потом, у завршници приче, долази до  спајање два наративна тока, која смо поменули, карактеристична за многе приче у књизи:

„ Марко и ја смо се дуго гледали... Чинило се да нам је послије бурног дана пред очима био сан, који је разбистрио и просвијетлио наша лица јер је једини споменик са ћириличним натписом преживио туробно и тешко вријеме (...) На гробљанској капији чекала нас је пријатељица с факултета, Антина супруга, грлећи нас и не знајући да из Каштела носимо и обновљени Ћипиков  живот!“

А живот као врло сложен феномен нуди обиље лепоте, тајни,  недокучивих знакова за којима треба трагати. Многе од прича из књиге Неко је позвонио, осветљавају оне танане нити живота које све држе у вези, и видљиво и невиљиво и сан и јаву. Прича „Сјајцрног биљега“ која у себи сажима читав један роман то показује, како је заправо човеку дато да много више види унутрашњим очима или прича „Сан“, која само овлаш наговештава будућу драму сневача. Преплитање сна и јаве дато је врло пластично и у причи „Пјесничка  слобода“, где се осим кроки слике брачних односа даје обол уметности која и у сну живи у душама оних који су отворени за њене лепоте, као и завичајним пределима чији топоними  се чувају и обавијају нежним сећањима.

Страхови су такође један од мотива  који се варира  на разне начине увек откривајући  танане душе литерарних јунакиња које стрепе и од реалних појава („Бљесак тијела уловљених риба“,  „Десанкина врба“, „Зелени ковчежић“...), или од унутарњих сенки које се буде при несаници  („Несаница“).

У настојању да сагледамо у којој од прича је ауторка достигла максимум својих уметничких и изражајних  способности  издвајамо причу „Теодора“, која је савршена и у обликовном и у естетском смислу.  Она заправо означава тачку пресека у којој се спајају вансеријска  песникиња  и изузетан  приповедач,  у којој се  овоземаљске лепоте и туге уздижу у метафизичке бескраје показујући  да је живот много више од проживљеног и да је човек много више од онога што га спутава.  Прича обзнањује да  је љубав онај бесмртни ореол који се понекад понесе када се из овоземаљске кратковечности искорачи у вечну лепоту уметничког и духовног садржаја какав нам се обелоданио  у овој причи изузетне лепоте. Једноставан сиже покрива дубоку драму младе  девојке која чека повратак свог вољеног из рата. Почетак приче  је врло ефектна експозиција (са суптилним еротским наговештајима) за драму која се сугерише:

 „Једне вечери, кад је мјесец дубоко засијецао замршене косе жбуна, на путу којим је малочас Теодора прошла, указа се  дугачка витка сјенка. Помисли како јој сјенка чемпреса, досеже до облина, силази низ леђа и слабине, пролази између њених размножених корака, милује јој лице и груди, у њој нестане, а онда опет крену заједно, застану између стабала што су се набреклим грудима наслањала једно на друго.

- Теодора, Теодора! ...

(...) Чинило јој се како су сад удвојене сјенке спојене у једну и бацају пламен по њеном тијелу које гори... гори...

- Лазаре, Лазаре!... „

У магновењу Теодора доживљава спајање са вољеним у којем учествују звезде, месечина, све оно  што је изван тешке истине да је вољени далеко, на ратишту и да иза свега стоји стрепња хоће ли се жив вратити. Читава скала емоција  ређа се у тешкој несаници која потискује могућ негативан развој сценарија њихове велике љубави прожете космичким обасјањима. Ауторка кроки потезима дочарава обостраност те  љубави показујући како је и Лазара понело усхићење, јер је осетио свом душом како га вољена из даљине надахњује у јасној визији њеног бујног тела, у испуњењу слућених жудњи, при чему вода из крчага у њеним  рукама  на сиболичан начин означава њихову сливену  енергију која досеже максимум у том неземаљском споју посредством светлости. Но, ту се све и окончава, само на откинутој руци у хрпи телеса погинулих  безимених ратника блиста сат који му је поклонила као знак ограниченог трајања среће  и овоземаљских радости.

И у овој, као и у другим причама, Јованка Стојчиновић Николић, уме тако снажно да  поступком ретардације сугерише оно што је прећутано, а само наговештено (избегавање Лазаревих другова да кажу истину), као што је на маестралан начин показано ишчекивање да Теодора сазна нешто о свом  вољеном... И само сусрет са откинутом руком на којој још стоји сат као знак да ју је волео до краја свог рано прекинутог живота, употпуњује сву дубину бола младе Теодоре. Потресна слика са откинутом руком буди аналогију са руком у песми Смрт мајке Југовића, непреболом за младим ратницима, вечним губицима за опште добро и непрекидну индивидуалну жртву.  Овај мотив се  дискретно провлачи кроз многе приче јер  ауторка  само маркира појаве од општег значаја сликајући свет из позадине, бавећи се наоко  ситним стварима,  а заправо иза свега стоји будна ауторска свест која дубоко проживљава све ране света, подижући на  домен универзалног судбину појединца који је укљештен између могућег, жуђеног и  неминовног.

И да закључимо, Јованка Стојчиновић Николић је,  књигом кратке  модерне прозе  придодатом њеном  богатом и разноврсном опусу,  показала још један део својих  естетских умећа подижући тако своје респектабилно  стваралаштво за још један ниво који изазива озарење и на  нов  начи осветљава  њено дубокоумно и сензибилно биће из којег ниче сва њена непролазна  и раскошна уметност.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: