|
|
|
 | Željka Bašanović Marković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
PRIČA O DRVETU
Usamljeno drvo granalo se na sred livade. Samo, jedno jedino međ' travom.
“Vidiš sine, ono drvo tamo?!”, reče mi otac.”Nije svako za društvo.”
Klimao sam glavom. “A jel to samo kod drveća?”.
Nije, reče mi otac. Nisu ni svi ljudi da imaju društvo…
“A jel ono samo tu došlo?”
“Nekad su okolnosti takve da drvo ostane samo, donese ptica seme, ili neki čovek želi da posada svoje drvo, može biti sijaset razloga sine moj…”
Dugo smo ćutali posle ovoga, sve dok nismo stigli do drveta i seli u njegov hlad. Leđa smo naslonili, svako na svoju stranu stabla.
“Jel misliš na mamu?” pitao sam oca.
Ćutao je, a ja sam znao da je ona kao ovo drvo, ostavila nas i otišla, sama.
Ustao sam i pesnicama udarao o krošnju drveta, da ga kaznim, da ga zaboli to što je ostalo samo.
“Neka sine, neka!” uhvati me otac za obe ruke. “Veličinu njegove tuge ili sreće zna samo ono, a ti i ja delimo ovu našu pa kad smo srećni dvostruko smo srećni a kad smo tužni i to smo dvostruko.”
Jako sam ga zagrlio. Znao sam da sam naprečac odrastao, ovde na ovoj livadi pod jedinim drvetom. Sticajem okolnosti, dvostruko brže.
|
