детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРИЧА О ДРВЕТУ

Усамљено дрво гранало се на сред ливаде. Само, једно једино међ' травом.

“Видиш сине, оно дрво тамо?!”, рече ми отац.”Није свако за друштво.”

Климао сам главом. “А јел то само код дрвећа?”.

Није, рече ми отац. Нису ни сви људи да имају друштво…

“А јел оно само ту дошло?”

“Некад су околности такве да дрво остане само, донесе птица семе, или неки човек жели да посада своје дрво, може бити сијасет разлога сине мој…”

Дуго смо ћутали после овога, све док нисмо стигли до дрвета и сели у његов хлад. Леђа смо наслонили, свако на своју страну стабла.

“Јел мислиш на маму?” питао сам оца.

Ћутао је, а ја сам знао да је она као ово дрво, оставила нас и отишла, сама.

Устао сам и песницама ударао о крошњу дрвета, да га казним, да га заболи то што је остало само.

“Нека сине, нека!” ухвати ме отац за обе руке. “Величину његове туге или среће зна само оно, а ти и ја делимо ову нашу па кад смо срећни двоструко смо срећни а  кад смо тужни  и то смо двоструко.”

Јако сам га загрлио. Знао сам да сам напречац одрастао, овде на овој ливади под јединим дрветом. Стицајем околности, двоструко брже.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: