IZA SVETLOSTI
Dan, uobičajen, preslikan, ponovljen, drugačiji kolorit a sve je isto. Dan, zaboravljam koji je datum, ne pamtim kada i kako je započelo ruganje tame. Velika, ogromna neslana šala... Kažu glasovi koji blebeću da se moralo ugasiti svetlo, jer ... Ne želim da slušam gluposti umnožene u hiljadama, praznih glava koje izlaze, iz hiljada zmijskih usta.
Skriven sam od pogleda utvara. Skriven sam iza zastora. Moja pozornica, njihova pozornica, dva razdvojena sveta, dva nebeskim svodom podeljena sveta. Ne pripadam im, to je izbor da ne pripadam, tami, lakrdijašima, vojsci utvara i svim nakazama.
Pomalo sam tužan, nemoćan sam i kontrolisano besan. Dugo i uporno, mislima odlazim do kraja kosmosa, vraćam se nazad i iznova, baš nikoga, ničega, u larmi tišine. Omamljeni svet spava. Ne, ne spava, to je privid... On živi more, manje ili veće, on preživljava kavez izbrojanih sati, odmerenog vremena, zazidanog prostora. „Uživa“ u tami, u „daru“ lažnog oslobođenja.
Pričinjava mi se, čujem, ubeđen sam... Glas. Nazire se prijatan glas, samoobmana. Da li u „tihom“ umiranju popuštam, a obmane mi se nižu i plešu. Glas pevuši. Prijatna melodija. Reči su nevažne, ne obraćam pažnju. Zvuk, melodija, budi... Osećam je u sebi, budim ugašena čula, želim da koračam, da potrčim u susret...
Gluvo je doba. Neprirodna jeza tišine , prekriva gradove. Ne čujem korake „čuvara“ mraka koji su aveti. Ne čujem disanje pokornih. Gluvo je doba i crna fiesta je u zanosnom transu. Glas. Drži me budnim, još samo malo....
Putovao sam iz dana u dan, iz noći u noć, do kraja postojanja i nazad... Sve je bilo tu, na dodir pogleda ?
Ne poznajem pesmu, melodija čini se poznata, možda znam i naziv ? Siguran sam, u meni je ili ...
Iza svetlosti, tako nekako, pesma u prividu pobede tame ....
