ИЗА СВЕТЛОСТИ
Дан, уобичајен, пресликан, поновљен, другачији колорит а све је исто. Дан, заборављам који је датум, не памтим када и како је започело ругање таме. Велика, огромна неслана шала... Кажу гласови који блебећу да се морало угасити светло, јер ... Не желим да слушам глупости умножене у хиљадама, празних глава које излазе, из хиљада змијских уста.
Скривен сам од погледа утвара. Скривен сам иза застора. Моја позорница, њихова позорница, два раздвојена света, два небеским сводом подељена света. Не припадам им, то је избор да не припадам, тами, лакрдијашима, војсци утвара и свим наказама.
Помало сам тужан, немоћан сам и контролисано бесан. Дуго и упорно, мислима одлазим до краја космоса, враћам се назад и изнова, баш никога, ничега, у ларми тишине. Омамљени свет спава. Не, не спава, то је привид... Он живи море, мање или веће, он преживљава кавез избројаних сати, одмереног времена, зазиданог простора. „Ужива“ у тами, у „дару“ лажног ослобођења.
Причињава ми се, чујем, убеђен сам... Глас. Назире се пријатан глас, самообмана. Да ли у „тихом“ умирању попуштам, а обмане ми се нижу и плешу. Глас певуши. Пријатна мелодија. Речи су неважне, не обраћам пажњу. Звук, мелодија, буди... Осећам је у себи, будим угашена чула, желим да корачам, да потрчим у сусрет...
Глуво је доба. Неприродна језа тишине , прекрива градове. Не чујем кораке „чувара“ мрака који су авети. Не чујем дисање покорних. Глуво је доба и црна фиеста је у заносном трансу. Глас. Држи ме будним, још само мало....
Путовао сам из дана у дан, из ноћи у ноћ, до краја постојања и назад... Све је било ту, на додир погледа ?
Не познајем песму, мелодија чини се позната, можда знам и назив ? Сигуран сам, у мени је или ...
Иза светлости, тако некако, песма у привиду победе таме ....
