Suncu se primiče titrajima
kamen u vodi što se varka
kližući trenutkom
svako svoj plen traži
mlađ riblja igrom senki
suncu se rastući udvara
plen većem postaće
kad u dubine krene
nakostrešene crnilom
ježeve izgleda niko neće
plavetno ogledalo neba
reski zvuk motora seče
gladan čovek vreme ubrzava
harmoniju tišine poješće
* * *
Cipele stare po navici
vuku me godinama ćutim
željama tuđim bivam dobra
svoje kao Arijadna
zlatnom niti spajam
čekajući Tezeja da se vrati
svoja jedra meni okrene
bosonogu prepozna iz duše
u zanosu da me ne izbriše
u snu na dlanu titraj sreće
kao ptica u oko svetlost plavu
dalekih svetova mi donese
u klupko zlatnu nit motam
sunce nam u očima blista
radost na vetru vijori
rekom lepota duše tajnu tka
Dionis i Fedra sa boginjom
Artemidom u legendi mitskoj,
a zima na prstima samo što nije.
