Сунцу се примиче титрајима
камен у води што се варка
клижући тренутком
свако свој плен тражи
млађ рибља игром сенки
сунцу се растући удвара
плен већем постаће
кад у дубине крене
накострешене црнилом
јежеве изгледа нико неће
плаветно огледало неба
рески звук мотора сече
гладан човек време убрзава
хармонију тишине појешће
* * *
Ципеле старе по навици
вуку ме годинама ћутим
жељама туђим бивам добра
своје као Аријадна
златном нити спајам
чекајући Тезеја да се врати
своја једра мени окрене
босоногу препозна из душе
у заносу да ме не избрише
у сну на длану титрај среће
као птица у око светлост плаву
далеких светова ми донесе
у клупко златну нит мотам
сунце нам у очима блиста
радост на ветру вијори
реком лепота душе тајну тка
Дионис и Федра са богињом
Артемидом у легенди митској,
а зима на прстима само што није.
