POVRATAK

Maša je stalno zapitkivala, vesela, činilo se jako ohrabrena Sašinom posetom Starcu. Saša je već više puta do detalja prepričavao detalje razgovora, ali ne samo razgovora, delio je sa Mašom i svoje oduševljenje manastirom, njegovim pojavnim, spoljašnjim oblikom, bojama, mirisima, zvukovima,  a sve je to zapravo i spoljašnje i unutrašnje bilo deo Jednog jedinstvenog mesta, mesta gde se vreme čudesno harmonizovalo, a materijalno i racionalno spajalo sa duhovnim i osećajnim, sve je to pričao preplavljen utiscima, dok je češkao i mazio medvedicu koja je ukorak išla s njima.

Zašli su već duboko u sumrak, ali primetio je da je put duži, da se ne vraćaju istim putem. Saša nije želeo da to pominje Maši, odlučio je još davno da joj čvrsto veruje, a ne verovati joj posle onako lepih Starčevih reči o njoj, bilo bi zaista besmisleno, pomislio je. Ipak, put se udaljio od onog kojim su došli, to je bilo nesumnjivo. Udaljili su se još više od reka i močvara, a i od naselja; lavež pasa ni drugi zvukovi domaćih životinja nisu se odavno čuli. Prolazili su kroz šume-brezove, borove, hrastove, a onda je definitivno nastupila noć, i gotovo da se prst nije video pred okom, nije ni uhvatio trenutak kada su prešli u gustu četinarsku šumu. Jele su bile ogromne, visoke, i to ga je čudilo, odakle toliko visoke jele u sred ove stepe, ali znao je, znao je duboko u duši, pogotovo kada se tlo odjednom počelo uzdizati, prvo u talasaste, blage bregove, a onda je pod sobom osetio kamen, i tada je već počinjao da shvata, ali nije mogao da od obrisa tog visokog drveća nazre reljef ispred i oko sebe, ali video je zvezde, veliki broj zvezda na nebu, a toliko zvezda moglo se videti samo na visini, a odakle visina u sred stepe, hodali su nesumnjivo satima, ali ovde je mogla biti samo ravnica čak i da hodaju nedeljama, a ne satima, ali čuda više nije prihvatao sa negiranjem, već otvorenog srca, i taman kada je konačno hteo da upita Mašu gde su, baš u tom trenutku su izašli iz jelove šume na jednu travnatu čistinu posutu kamenjem, i u noći ispred njega ukazaše se jasni prizori reljefa koje je dobro poznavao.

Stajali su na planini, to mu je sada bilo potpuno jasno, ispod su svetlela domaćinstva u selu, i poznavao je to selo, i polje koje se pružalo pred njim, poznavao je i svetla sela preko polja, i mogao je po njihovom položaju da odredi i gde je i njegova kuća, jer znao je sada, stajao je na Jadovniku, ispod njega je bilo selo Zebe, a preko polja je gledao u svoje selo Peći, tamni obrisi iznad sela činili su planinu Uilicu.

Okrenuo se prema Maši i Daši. Medvedica je počela žalostivo da cvili, sluteći rastanak. ,Ja...moram da idem.'', govorio je Maši. ,,Želim da stignem pre jutra kući. Čeka me još nekoliko sati hoda...''. Zastao je, gledajući u Mašu. ,,Hoću li te ponovo videti?'', izustio je. Ona se nasmešila, toplim, lepim osmehom i on ponovo oseti spokoj tihe, letnje kišice. ,,Ako zaslužiš'', ona se glasno nasmeja, i Saša se nasmeja zajedno sa njom. Taj smeh nije začikavao, pre je milovao i mazio. ,,A zasad si na dobrom putu. Poslušaj Starca. Pusti bes i ogorčenje, neka odu daleko od tebe. Pusti ljubav u svoj život. Imaš pravo da voliš i budeš voljen, kao i svako ljudsko biće. A ja i Daša uvek ćemo biti s tobom. Bićeš u našim mislima, kao i mi u tvojim, Jednog dana...ko zna...ako kreneš ponovo put Optine, možda se i sretnemo.''

Zagrliše se, Maša ga nežno poljubi u obraze, a zatim mu nešto stavi na dlan. Upitno je pogledao. ,,Ovo je mala figura'', reče mu. ,,Jedan stari isposnik, pre par godina, izdeljao je u drvetu moj i Dašin lik. Želeo je tim poklonom da iskaže poštovanje i divljenje prema meni. Poklone obično ne dajem drugima, ali on se neće ljutiti. Neka te podseća na nas.'' Saša zaroni obema rukama u gusto Dašino krzno, medvedica ga oliza jezikom po obrazu, još jednom ga pogleda, zamumla glasno u znak pozdrava i zamaknu prema jelama.

,,Idi sad'', reče Maša. ,,Vreme je da pođeš kući. Čeka te još jedno dugo pešačenje. I ja i Daša smo zaslužili dobar odmor i san'', dodade veselo. Saša je zagrli još jednom, hteo je još nešto da joj kaže, nešto veliko, nešto značajno, ali nije više znao šta je tačno hteo, stizao ga je umor i dekoncentracija, Maša je lagano otrčala prema šumi, mahao joj je dugo, sve dok i ona i Daša nisu nestale sa horizonta. Stavio je drvenu figuru u džep i s kruškom u rukama, krenuo da se spušta niz strme padine.

Već je gotovo svitalo kad je stigao kući. Majka je spavala, ispuštajući šumne, isprekidane uzdahe. Očistio je i isekao krušku na tanke komadiće, probudio majku i nahranio je. Nije mu se činilo da ga je išta razumela, možda čak ni prepoznala, ali barem je pojela to što joj je pripremio. Ugasio je svetlo, figuricu koja je predstavljala prelepu devojku sa pletenicama i njenu medvedicu stavio je na komodu, i iscrpljen zaspao. Za više u tom momentu nije imao snage. Učinio je sve što je mogao, pomislio je, videće šta će doneti jutro i hoće li to biti dovoljno. Verovao je snažno da hoće. Starčeve reči još su mu odzvanjale u glavi. Mašin osmeh i zagrljaj. Dašina vernost. Mila i draga lica dede i bake. Duhovna lepota Optine koja je opčinjavala, dovodila um u stanje tihe radosti i zanosa. Sve je to zajedno činilo da veruje. Čvrsto je verovao. Tako je i zaspao.

 

  EPILOG: ZVEZDE

 

Sašu je probudio miris koji mu je veselo golicao nozdrve i usne. Za trenutak je zbunjeno treptao, pomislivši da se probudio u Mašinoj kolibi, da će sad odnekud dotrupkati vesela medvedica koja će mu lizati obraze, ali onda je shvatio gde je, vremena i prostori su prestali da se mešaju i harmonizuju; bio je u Pećima, u porodičnoj kući, zaspao je iscrpljen nakon što je nahranio majku, i sada je jutro, sunce je izašlo i...

Majka je bila na nogama. Radila je po kuhinji, iz koje su se i širili topli mirisi. Sada ih je prepoznao, poticali su od kajgane koju je majka spremala, kajgane koju je od detinjstva najviše voleo da maže sa džemom. Majka je delovalo veselo, stabilna na nogama, lice joj više nije delovalo izmučeno, bledo, žuto. U oči joj se vratio stari sjaj.

,,Majko!'', skočio je radosno iz kreveta, zagrlivši je. Pipnuo joj je čelo rukom, više nije bilo vrućine ni temperature. ,,Puno mi je bolje'', rekla mu je. ,,Kako sam se probudila, osetila sam da je nestalo nekakvog tereta s mene. Jesam li te stvarno terala na Jadovnik? Stvarno si doneo krušku?''''

,,Nije mi bilo teško'', rekao je. ,,Doneo sam ti je. Noćas si je pojela. Bila si u bunilu, vrućici, pa se i ne sećaš.'' Odlučio je da zasad preskoči sve ostalo, deo o lovcu, Maši i Daši, kolibi, neizmernoj sreći koju je osetio kada je ugledao mila lica bake i dede, da ne spominje zasad manastir Optinu, drevne ruske stepe i brezove šume, Starca. To bi  bilo previše, ni sam nije bio siguran da li će moći ikada u potpunosti sve da razume, ali sada je bilo najvažnije da se majka oporavila i da je ono najteže iza njih.

,,Sanjala sam noćas jako lep san'', rekla mu je majka. ,,Sanjala sam da sam sedela u kući sa tvojim dedom i bakom, milovali su me i govorili nežne reči, a napolju je padala topla, sitna, letnja kiša. Izašli smo napolje u baštu i videla sam, čini mi se da nikad pre nisam mogla toliko daleko da vidim, videla sam daleko, daleko iza Jadovnika, iza planine, videla sam beskrajna polja i beskrajne šume breze, a tim poljima i šumama hodala je prelepa devojka plave kose sa pletenicama boje zrelog žita, pored nje je išao krupan medved, ali za divno čudo, uopšte se nisam bojala tog medveda, naprotiv, bila sam sigurna da su obadvoje dobri i da mi ne žele zlo. Mislim da su i oni mene mogli da vide, smešili su mi se i pozdravljali me. A u daljini, na samom kraju vidnosti, dalje nisam mogla da vidim, stajala je crkva, tako lepa, sine u životu nisam videla tako lepu crkvu, plavih i zelenih kupola i kubeta, nežnoplavih i belih zidova, i sunce je čitavu obasjalo, i silan narod je čekao ispred nje, i niko se nije plašio ničega, na tom mestu kao da prestaje svaki strah, i bila sam sigurna da si i ti tamo sine, i da ćeš se vratiti otuda, vratiti sa mnogo ljubavi i vere u srcu. Šta znači taj san?''

,,Znači'', rekao je, zagrlivši je ponovo. ,,Znači'', ponovio je, koliko je zapamtio, reči koje mu je Starac uputio. ,,Da je ljubav najbolji lek protiv svake nesreće, zla i bolesti na ovom svetu. Samo ljubav.''

,,A najčudnije je'', nastavi majka ,,Što ona figurica na komodi koju si doneo, neverovatno liči na tu devojku i medveda koje sam videla u snu. Ma isti oni! Gde si je našao?''

,,Na Jadovniku'', reče Saša, što je u neku ruku bila i istina. ,,Verovatno je ispala nekom lovcu. Ili nekom pustinjaku, čudaku, kakvi se motaju po ovim krajevima poslednjih godina...ima svakakvih čudnih ljudi na svetu, i raznih čuda.''

,,Sigurna sam da postoji crkva koju sam videla u snu'', reče majka. ,,Tako je lepa, i tako širi oko sebe neku blagost i umilnost. Volela bih da je posetimo. Sigurno negde postoji njena slika.''

,,Posetićemo je obavezno'', reče Saša, i to je zaista i mislio.

Doručkovali su toplu kajganu, a onda izašli napolje, u dvorište. Dan je bio divan, sunce je blistalo, iz zelenih nedara Uilice čula se kukavica, a na krov kuće su sletele laste. U daljini, siv i plav, uzdizao se iznad polja Jadovnik, iza njegovih visova ležale su guste, tamnozelene šume jela, i tamo iza njih čekao je svet, čudesan, čaroban, beskrajan, svet u kome je još uvek bilo lepote i u kome je još uvek bilo ljubavi.

Došle su i komšije, i Saša ih po prvi put prihvati sa istinskom radošću, na njihovim licima više nije video zlobu, pritvornost, prevaru, zavist, u njihovim očima više nije čitao skrivene namere, u njima je konačno video ljude, samo ljude, sa svim vrlinama i manama.

 

 

A uveče se nebo posulo zvezdama, sitnim treperavim nebeskim fenjerima, i Saša se pitao kada će im ta neizmerna zvezdana prostranstva otvoriti svoje dveri. Nismo još spremni, pomislio je. Čovečanstvo nije još spremno. Tek kada naučimo da volimo, tek onda će nam biti dopušteno da se vinemo put zvezda. Kad naučimo da su svetinje majke, ćerke, sestre, bake, tetke, braća, prijatelji, ljudi uopšte, da je svaka, i najmanja lastavica i gugutka i grlica i pas i mačka i jagnje i siva sokolica i gušter, da su svi oni svetinje, a ne države, korporacije, ideologije, zastave i barjaci, kad naučimo tu lekciju ljubavi i svetosti, tek onda će nam se otvoriti nebesa. Kad naučimo da istinski volimo sve Maše ovog sveta, istinski, ne samo njihova tela, već da volimo i njihove svetle, čiste duše, tek onda će nam se otvoriti zvezde. I ne samo zvezde, već i sve one sićušne čestice od kojih smo sačinjeni, od kojih je sve sačinjeno i koje u sebi kriju trilione i kvadrilione mikrosvemira, svi ti mikrosvemiri će nam se onda otvoriti, jer svaka je ta sićušna, nevidljiva čestica, treperava, sjajna i blistava poput zvezda, svemir za sebe. I sada dok je zagrljen sa majkom gledao u zvezde, gledao u Jadovnik i kao da je na horizontu na čistini ispod tamne četinarske šume ugledao siluetu devojke i medvedice, dok je osećao kao da ga odnekud posmatraju mila lica bake i dede, a u daljini se čuje zvon manastira iza dalekih ruskih stepa, a ljudi u kolonama radosno hitaju Starcu, dok su lastavice dremale pod strehom, a tamo daleko u gradu gugutke i grlice čekale njihov povratak, Saša je znao da taj trenutak, kada će im se zvezde otvoriti i nebesa im pokazati svoja čuda, još uvek nije došao i da skoro neće doći. Ali u jedno je bio siguran.

Jednom će doći. Jednom, u beskraju vremena, kada ljubav pobedi zauvek sve strahove, zla i nesreće, otvoriće se sve, svi veliki i mali svemiri, i bezbroj svetova biće tu za ljude.

Zvezde će ih čekati, bio je siguran. A do tada, može i treba samo voleti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: