О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МАША, САША И ДАША - ТРЕЋИ ДЕО

Борис Мишић


  ПОВРАТАК



Маша је стално запиткивала, весела, чинило се јако охрабрена Сашином посетом Старцу. Саша је већ више пута до детаља препричавао детаље разговора, али не само разговора, делио је са Машом и своје одушевљење манастиром, његовим појавним, спољашњим обликом, бојама, мирисима, звуковима,  а све је то заправо и спољашње и унутрашње било део Једног јединственог места, места где се време чудесно хармонизовало, а материјално и рационално спајало са духовним и осећајним, све је то причао преплављен утисцима, док је чешкао и мазио медведицу која је укорак ишла с њима.

Зашли су већ дубоко у сумрак, али приметио је да је пут дужи, да се не враћају истим путем. Саша није желео да то помиње Маши, одлучио је још давно да јој чврсто верује, а не веровати јој после онако лепих Старчевих речи о њој, било би заиста бесмислено, помислио је. Ипак, пут се удаљио од оног којим су дошли, то је било несумњиво. Удаљили су се још више од река и мочвара, а и од насеља; лавеж паса ни други звукови домаћих животиња нису се одавно чули. Пролазили су кроз шуме-брезове, борове, храстове, а онда је дефинитивно наступила ноћ, и готово да се прст није видео пред оком, није ни ухватио тренутак када су прешли у густу четинарску шуму. Јеле су биле огромне, високе, и то га је чудило, одакле толико високе јеле у сред ове степе, али знао је, знао је дубоко у души, поготово када се тло одједном почело уздизати, прво у таласасте, благе брегове, а онда је под собом осетио камен, и тада је већ почињао да схвата, али није могао да од обриса тог високог дрвећа назре рељеф испред и око себе, али видео је звезде, велики број звезда на небу, а толико звезда могло се видети само на висини, а одакле висина у сред степе, ходали су несумњиво сатима, али овде је могла бити само равница чак и да ходају недељама, а не сатима, али чуда више није прихватао са негирањем, већ отвореног срца, и таман када је коначно хтео да упита Машу где су, баш у том тренутку су изашли из јелове шуме на једну травнату чистину посуту камењем, и у ноћи испред њега указаше се јасни призори рељефа које је добро познавао.

Стајали су на планини, то му је сада било потпуно јасно, испод су светлела домаћинства у селу, и познавао је то село, и поље које се пружало пред њим, познавао је и светла села преко поља, и могао је по њиховом положају да одреди и где је и његова кућа, јер знао је сада, стајао је на Јадовнику, испод њега је било село Зебе, а преко поља је гледао у своје село Пећи, тамни обриси изнад села чинили су планину Уилицу.

Окренуо се према Маши и Даши. Медведица је почела жалостиво да цвили, слутећи растанак. ,Ја...морам да идем.'', говорио је Маши. ,,Желим да стигнем пре јутра кући. Чека ме још неколико сати хода...''. Застао је, гледајући у Машу. ,,Хоћу ли те поново видети?'', изустио је. Она се насмешила, топлим, лепим осмехом и он поново осети спокој тихе, летње кишице. ,,Ако заслужиш'', она се гласно насмеја, и Саша се насмеја заједно са њом. Тај смех није зачикавао, пре је миловао и мазио. ,,А засад си на добром путу. Послушај Старца. Пусти бес и огорчење, нека оду далеко од тебе. Пусти љубав у свој живот. Имаш право да волиш и будеш вољен, као и свако људско биће. А ја и Даша увек ћемо бити с тобом. Бићеш у нашим мислима, као и ми у твојим, Једног дана...ко зна...ако кренеш поново пут Оптине, можда се и сретнемо.''

Загрлише се, Маша га нежно пољуби у образе, а затим му нешто стави на длан. Упитно је погледао. ,,Ово је мала фигура'', рече му. ,,Један стари испосник, пре пар година, издељао је у дрвету мој и Дашин лик. Желео је тим поклоном да искаже поштовање и дивљење према мени. Поклоне обично не дајем другима, али он се неће љутити. Нека те подсећа на нас.'' Саша зарони обема рукама у густо Дашино крзно, медведица га олиза језиком по образу, још једном га погледа, замумла гласно у знак поздрава и замакну према јелама.

,,Иди сад'', рече Маша. ,,Време је да пођеш кући. Чека те још једно дуго пешачење. И ја и Даша смо заслужили добар одмор и сан'', додаде весело. Саша је загрли још једном, хтео је још нешто да јој каже, нешто велико, нешто значајно, али није више знао шта је тачно хтео, стизао га је умор и деконцентрација, Маша је лагано отрчала према шуми, махао јој је дуго, све док и она и Даша нису нестале са хоризонта. Ставио је дрвену фигуру у џеп и с крушком у рукама, кренуо да се спушта низ стрме падине.

Већ је готово свитало кад је стигао кући. Мајка је спавала, испуштајући шумне, испрекидане уздахе. Очистио је и исекао крушку на танке комадиће, пробудио мајку и нахранио је. Није му се чинило да га је ишта разумела, можда чак ни препознала, али барем је појела то што јој је припремио. Угасио је светло, фигурицу која је представљала прелепу девојку са плетеницама и њену медведицу ставио је на комоду, и исцрпљен заспао. За више у том моменту није имао снаге. Учинио је све што је могао, помислио је, видеће шта ће донети јутро и хоће ли то бити довољно. Веровао је снажно да хоће. Старчеве речи још су му одзвањале у глави. Машин осмех и загрљај. Дашина верност. Мила и драга лица деде и баке. Духовна лепота Оптине која је опчињавала, доводила ум у стање тихе радости и заноса. Све је то заједно чинило да верује. Чврсто је веровао. Тако је и заспао.


 


  ЕПИЛОГ: ЗВЕЗДЕ

 

Сашу је пробудио мирис који му је весело голицао ноздрве и усне. За тренутак је збуњено трептао, помисливши да се пробудио у Машиној колиби, да ће сад однекуд дотрупкати весела медведица која ће му лизати образе, али онда је схватио где је, времена и простори су престали да се мешају и хармонизују; био је у Пећима, у породичној кући, заспао је исцрпљен након што је нахранио мајку, и сада је јутро, сунце је изашло и...

Мајка је била на ногама. Радила је по кухињи, из које су се и ширили топли мириси. Сада их је препознао, потицали су од кајгане коју је мајка спремала, кајгане коју је од детињства највише волео да маже са џемом. Мајка је деловало весело, стабилна на ногама, лице јој више није деловало измучено, бледо, жуто. У очи јој се вратио стари сјај.

,,Мајко!'', скочио је радосно из кревета, загрливши је. Пипнуо јој је чело руком, више није било врућине ни температуре. ,,Пуно ми је боље'', рекла му је. ,,Како сам се пробудила, осетила сам да је нестало некаквог терета с мене. Јесам ли те стварно терала на Јадовник? Стварно си донео крушку?''''

,,Није ми било тешко'', рекао је. ,,Донео сам ти је. Ноћас си је појела. Била си у бунилу, врућици, па се и не сећаш.'' Одлучио је да засад прескочи све остало, део о ловцу, Маши и Даши, колиби, неизмерној срећи коју је осетио када је угледао мила лица баке и деде, да не спомиње засад манастир Оптину, древне руске степе и брезове шуме, Старца. То би  било превише, ни сам није био сигуран да ли ће моћи икада у потпуности све да разуме, али сада је било најважније да се мајка опоравила и да је оно најтеже иза њих.

,,Сањала сам ноћас јако леп сан'', рекла му је мајка. ,,Сањала сам да сам седела у кући са твојим дедом и баком, миловали су ме и говорили нежне речи, а напољу је падала топла, ситна, летња киша. Изашли смо напоље у башту и видела сам, чини ми се да никад пре нисам могла толико далеко да видим, видела сам далеко, далеко иза Јадовника, иза планине, видела сам бескрајна поља и бескрајне шуме брезе, а тим пољима и шумама ходала је прелепа девојка плаве косе са плетеницама боје зрелог жита, поред ње је ишао крупан медвед, али за дивно чудо, уопште се нисам бојала тог медведа, напротив, била сам сигурна да су обадвоје добри и да ми не желе зло. Мислим да су и они мене могли да виде, смешили су ми се и поздрављали ме. А у даљини, на самом крају видности, даље нисам могла да видим, стајала је црква, тако лепа, сине у животу нисам видела тако лепу цркву, плавих и зелених купола и кубета, нежноплавих и белих зидова, и сунце је читаву обасјало, и силан народ је чекао испред ње, и нико се није плашио ничега, на том месту као да престаје сваки страх, и била сам сигурна да си и ти тамо сине, и да ћеш се вратити отуда, вратити са много љубави и вере у срцу. Шта значи тај сан?''

,,Значи'', рекао је, загрливши је поново. ,,Значи'', поновио је, колико је запамтио, речи које му је Старац упутио. ,,Да је љубав најбољи лек против сваке несреће, зла и болести на овом свету. Само љубав.''

,,А најчудније је'', настави мајка ,,Што она фигурица на комоди коју си донео, невероватно личи на ту девојку и медведа које сам видела у сну. Ма исти они! Где си је нашао?''

,,На Јадовнику'', рече Саша, што је у неку руку била и истина. ,,Вероватно је испала неком ловцу. Или неком пустињаку, чудаку, какви се мотају по овим крајевима последњих година...има свакаквих чудних људи на свету, и разних чуда.''

,,Сигурна сам да постоји црква коју сам видела у сну'', рече мајка. ,,Тако је лепа, и тако шири око себе неку благост и умилност. Волела бих да је посетимо. Сигурно негде постоји њена слика.''

,,Посетићемо је обавезно'', рече Саша, и то је заиста и мислио.

Доручковали су топлу кајгану, а онда изашли напоље, у двориште. Дан је био диван, сунце је блистало, из зелених недара Уилице чула се кукавица, а на кров куће су слетеле ласте. У даљини, сив и плав, уздизао се изнад поља Јадовник, иза његових висова лежале су густе, тамнозелене шуме јела, и тамо иза њих чекао је свет, чудесан, чаробан, бескрајан, свет у коме је још увек било лепоте и у коме је још увек било љубави.

Дошле су и комшије, и Саша их по први пут прихвати са истинском радошћу, на њиховим лицима више није видео злобу, притворност, превару, завист, у њиховим очима више није читао скривене намере, у њима је коначно видео људе, само људе, са свим врлинама и манама.

 

 

А увече се небо посуло звездама, ситним треперавим небеским фењерима, и Саша се питао када ће им та неизмерна звездана пространства отворити своје двери. Нисмо још спремни, помислио је. Човечанство није још спремно. Тек када научимо да волимо, тек онда ће нам бити допуштено да се винемо пут звезда. Кад научимо да су светиње мајке, ћерке, сестре, баке, тетке, браћа, пријатељи, људи уопште, да је свака, и најмања ластавица и гугутка и грлица и пас и мачка и јагње и сива соколица и гуштер, да су сви они светиње, а не државе, корпорације, идеологије, заставе и барјаци, кад научимо ту лекцију љубави и светости, тек онда ће нам се отворити небеса. Кад научимо да истински волимо све Маше овог света, истински, не само њихова тела, већ да волимо и њихове светле, чисте душе, тек онда ће нам се отворити звезде. И не само звезде, већ и све оне сићушне честице од којих смо сачињени, од којих је све сачињено и које у себи крију трилионе и квадрилионе микросвемира, сви ти микросвемири ће нам се онда отворити, јер свака је та сићушна, невидљива честица, треперава, сјајна и блистава попут звезда, свемир за себе. И сада док је загрљен са мајком гледао у звезде, гледао у Јадовник и као да је на хоризонту на чистини испод тамне четинарске шуме угледао силуету девојке и медведице, док је осећао као да га однекуд посматрају мила лица баке и деде, а у даљини се чује звон манастира иза далеких руских степа, а људи у колонама радосно хитају Старцу, док су ластавице дремале под стрехом, а тамо далеко у граду гугутке и грлице чекале њихов повратак, Саша је знао да тај тренутак, када ће им се звезде отворити и небеса им показати своја чуда, још увек није дошао и да скоро неће доћи. Али у једно је био сигуран.

Једном ће доћи. Једном, у бескрају времена, када љубав победи заувек све страхове, зла и несреће, отвориће се све, сви велики и мали свемири, и безброј светова биће ту за људе.

Звезде ће их чекати, био је сигуран. А до тада, може и треба само волети.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"