DEVET GODIŠNjIH DOBA

 

Ciča zima je tog suvog poslepodneva stvarala led u meni i oko mene. Grad me je prerastao i postao lavirint želja kao nekada kada sam bila mala. Bila sam Alisa u zemlji čuda koja je otkrivala uske ulice. Vodile su ka Savi i nije im se nazirao kraj. Stare fasade su se raspadale, ali sam po božjoj blagodeti mogla da vidim stari izgubljeni sjaj i boje života koje su se palile i gasile iza njih. Moja dalekovidost je dosezala čak do rimskih vladara i njihovih zaboravljenih princeza, koje su nekada u srcima skrivale nakazne prirode svojih očeva, muževa i braće i lakim korakom prelazile iste ove puteve.

Šetajući kejom, dok su mi misli odlazile nizvodno sa hladnom rekom, ugledala sam dva poznata oka kako me prožimaju iz daljine – jedna zalutala princeza. Sa svakim korakom lik je postajao jasniji dok se nije poklopio sa Marijinim iz sećanja. Bilo je neverovatno koliko se promenila. U dugoj krznenoj bundi sa velikom kragnom iz sedamdesetih, naslonjena na ogradu iza koje je mirno proticao život, upisivala je dimom cigarete kolutove u kojima su se gušila lica, ljubavi i gradovi. Zastala sam hipnotisana da pozdravim tu novu i samopouzdanu Mariju. Neke osobe sa kilogramima izgube ličnost, ali to nije bio slučaj sa njom. Naprotiv, ranije nisam primećivala njene vedre oči i široki osmeh, lice kao razglednicu, sa mnogo različitih detalja i boja složenih u kompaktnu i ritmičnu kompoziciju.

-          Lepo izgledaš – rekla sam joj.

Vetar je bio zamoran, previše jak da bih mu se oduprla. Gonio me je ka njoj.

-          Čarobno – dodala je ona samouvereno – kako se sve menja. – Bez uvrede, ali ti si se malo promenila.

-          Jesam, da, ali više iznutra. Primećuješ?

-          E pa, vidi ti se spolja.

Nasmejala se ludački kao da je ceo svet pod njenim nogama i da se i on sa njom smeje. Osetila sam kako se zemlja trese, a u meni puca led.

-          Ima tek da se vidi…

-          Što znači…?

Skupila je obrve i zablenula se u mene svojim vragolastim očima.

-          Što znači da sam trudna.

Bio je dobar osećaj osloboditi se pred nekim ko ne može da te osudi.

-          Što me ne zaobiđeš?

To je poslednje što sam očekivala da kaže.

-          Molim?

Duboko je uzdahnula.

-          Ma, zaboravi.

-          Nisi iznenađena?

Nešto mi je govorilo da treba da završim taj razgovor na mestu, ali sujeta je bila jača. Zar je ne kopka moja priča?

-          Ma jok, to se dalo očekivati. Ti si jedna od tih devojaka.

-          Od kojih devojaka?

Pogledala sam je očajnički, strepeći da će reći ono što nikako nisam želela da čujem, ono što nikako nisam želela da budem: ne jedna od onih ili ovih devojaka, ne jedna koju kad vidiš, znaš unapred kako će joj život izgledati u narednih dvadeset godina. Zar je moguće da mi je sve ispisano na licu? Nadimajući se i grabeći vazduh halapljivo, osetila sam pritisak u ušima i gorčinu u grlu.

-          Jedna od onih što se udaju za prvog koji ih smuva.

-          A tome kao nešto fali?

-          E ako si ti srećna, srećna sam i ja.

-          A šta ako je taj prvi taj?

-          Koji?

Osetila sam potrebu da je raščupam, oborim na zemlju i izgazim. Osećala sam se glupo i nezrelo.  Debela Marija s kojom su se svi sprdali postavljala mi je pitanja kao u osnovnoj školi. Mislila sam da sam bolja od nje. Pokajala sam se što sam to uopšte i pomislila.

Prikrala nam se žena koja je kao duh iz Aladinove lampe iskakala i nestajala u krugu oko nas i bez ikakvog ustručavanja ubacila se u razgovor.

-          Oprosti. Jelena, je l’tako? 

Prišla je s ispruženom rukom.

-          Jaoj, kako si porasla!

Zagledala mi se u lice puna nade. Udisala je zimu kroz žute zube, preterano propale za njene godine. Nisam znala šta da odgovorim. Naprezala sam se da se setim, ali ni njeno lice s tragovima umora i poroka ni opora boja njenog glasa, a ni iskrivljeni osmeh i usahle oči nisu mi ništa govorili. Bila je za mene sasvim obična, prolaznik kao i svaki drugi, ali znala je moje ime.

 

-          Ja sam radila sa tvojom mamom, Tetka Slavka.

KrkArt

PODELITE OVAJ TEKST NA: