ДЕВЕТ ГОДИШЊИХ ДОБА

 

Цича зима је тог сувог послеподнева стварала лед у мени и око мене. Град ме је прерастао и постао лавиринт жеља као некада када сам била мала. Била сам Алиса у земљи чуда која је откривала уске улице. Водиле су ка Сави и није им се назирао крај. Старе фасаде су се распадале, али сам по божјој благодети могла да видим стари изгубљени сјај и боје живота које су се палиле и гасиле иза њих. Моја далековидост је досезала чак до римских владара и њихових заборављених принцеза, које су некада у срцима скривале наказне природе својих очева, мужева и браће и лаким кораком прелазиле исте ове путеве.

Шетајући кејом, док су ми мисли одлазиле низводно са хладном реком, угледала сам два позната ока како ме прожимају из даљине – једна залутала принцеза. Са сваким кораком лик је постајао јаснији док се није поклопио са Маријиним из сећања. Било је невероватно колико се променила. У дугој крзненој бунди са великом крагном из седамдесетих, наслоњена на ограду иза које је мирно протицао живот, уписивала је димом цигарете колутове у којима су се гушила лица, љубави и градови. Застала сам хипнотисана да поздравим ту нову и самопоуздану Марију. Неке особе са килограмима изгубе личност, али то није био случај са њом. Напротив, раније нисам примећивала њене ведре очи и широки осмех, лице као разгледницу, са много различитих детаља и боја сложених у компактну и ритмичну композицију.

-          Лепо изгледаш – рекла сам јој.

Ветар је био заморан, превише јак да бих му се одупрла. Гонио ме је ка њој.

-          Чаробно – додала је она самоуверено – како се све мења. – Без увреде, али ти си се мало променила.

-          Јесам, да, али више изнутра. Примећујеш?

-          Е па, види ти се споља.

Насмејала се лудачки као да је цео свет под њеним ногама и да се и он са њом смеје. Осетила сам како се земља тресе, а у мени пуца лед.

-          Има тек да се види…

-          Што значи…?

Скупила је обрве и забленула се у мене својим враголастим очима.

-          Што значи да сам трудна.

Био је добар осећај ослободити се пред неким ко не може да те осуди.

-          Што ме не заобиђеш?

То је последње што сам очекивала да каже.

-          Молим?

Дубоко је уздахнула.

-          Ма, заборави.

-          Ниси изненађена?

Нешто ми је говорило да треба да завршим тај разговор на месту, али сујета је била јача. Зар је не копка моја прича?

-          Ма јок, то се дало очекивати. Ти си једна од тих девојака.

-          Од којих девојака?

Погледала сам је очајнички, стрепећи да ће рећи оно што никако нисам желела да чујем, оно што никако нисам желела да будем: не једна од оних или ових девојака, не једна коју кад видиш, знаш унапред како ће јој живот изгледати у наредних двадесет година. Зар је могуће да ми је све исписано на лицу? Надимајући се и грабећи ваздух халапљиво, осетила сам притисак у ушима и горчину у грлу.

-          Једна од оних што се удају за првог који их смува.

-          А томе као нешто фали?

-          Е ако си ти срећна, срећна сам и ја.

-          А шта ако је тај први тај?

-          Који?

Осетила сам потребу да је рашчупам, оборим на земљу и изгазим. Осећала сам се глупо и незрело.  Дебела Марија с којом су се сви спрдали постављала ми је питања као у основној школи. Мислила сам да сам боља од ње. Покајала сам се што сам то уопште и помислила.

Прикрала нам се жена која је као дух из Аладинове лампе искакала и нестајала у кругу око нас и без икаквог устручавања убацила се у разговор.

-          Опрости. Јелена, је л’тако? 

Пришла је с испруженом руком.

-          Јаој, како си порасла!

Загледала ми се у лице пуна наде. Удисала је зиму кроз жуте зубе, претерано пропале за њене године. Нисам знала шта да одговорим. Напрезала сам се да се сетим, али ни њено лице с траговима умора и порока ни опора боја њеног гласа, а ни искривљени осмех и усахле очи нису ми ништа говорили. Била је за мене сасвим обична, пролазник као и сваки други, али знала је моје име.

 

-          Ја сам радила са твојом мамом, Тетка Славка.

KrkArt

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: