Mikina Vojvodina
Neregrutovani heroj, Mika Antić
juče je prošetao ravnicom.
Pijan od vetra, gologlav i sanjiv
uzbrajao je zvezde.
Ljudi, to nije košava to lično
Janika Balaž i cigani na tamburi
prate Miku, duž preoranih njiva
njegove Vojvodine.
Razdevičene glave požnjanih suncokreta
dremaju niz put paorski.
Napupeli vinogradi komešaju se pod
ogrubelim prstima seljaka.
Mika je opet hodao na rukama i imitirao ptice.
Šaka punih požutelog lišća govorio
da su dukati,
da vreme zri i svi se kreću unatrag.
I u jesen sve je nekako zlatno i žuto i crveno poput krvi.
I rumeno i sanjivo i dozrelo.
I sve je nekako otužno i dugačko i ravno poput Vojvodine.
A, bogato i zrelo i sočno...
Hodočašćem duž Banata,
gazeći prašnjava polja oranice
Mika je nestao u sumraku.
Nije nestao, u Sunce se pretvorio,
u zvezde se pretvorio,
u ptice se pretvorio i postao mit.
Vetar je opet lukavo uštinuo
granu breze i uskovitlao lišće.
Kanda je taj kovitlac
epski susret Mike i njegovog
Mileta Dileje u zajedničkoj borbi
protiv Čohana, protiv zaborava.
