Микина Војводина
Нерегрутовани херој, Мика Антић
јуче је прошетао равницом.
Пијан од ветра, гологлав и сањив
узбрајао је звезде.
Људи, то није кошава то лично
Јаника Балаж и цигани на тамбури
прате Мику, дуж преораних њива
његове Војводине.
Раздевичене главе пожњаних сунцокрета
дремају низ пут паорски.
Напупели виногради комешају се под
огрубелим прстима сељака.
Мика је опет ходао на рукама и имитирао птице.
Шака пуних пожутелог лишћа говорио
да су дукати,
да време зри и сви се крећу унатраг.
И у јесен све је некако златно и жуто и црвено попут крви.
И румено и сањиво и дозрело.
И све је некако отужно и дугачко и равно попут Војводине.
А, богато и зрело и сочно...
Ходочашћем дуж Баната,
газећи прашњава поља оранице
Мика је нестао у сумраку.
Није нестао, у Сунце се претворио,
у звезде се претворио,
у птице се претворио и постао мит.
Ветар је опет лукаво уштинуо
грану брезе и усковитлао лишће.
Канда је тај ковитлац
епски сусрет Мике и његовог
Милета Дилеје у заједничкој борби
против Чохана, против заборава.
