detalj slike: KRK Art dizajn

ŽIVETI U SKLADU SA LOGOSOM I SOBOM

Gordana Suvajac je pesnikinje i prozaistkinje metafizičkih usmerenja, dubokog poniranja u pojavno i nevidljivo, u sebe i svoju dušu. No, istovremeno ona je i pomni posmatrač i analitičar svega što se oko nje zbiva, te shodno tome na mudar način tumači i globalna kretanja u svetu.

U  novom rukopisu pod nazivom Umiranje leptira  Gordane Suvajac, obuhvaćeno je nekoliko nivoa stvarnosti i mnoštvo fenomena kojima se ona bavila i u prethodno objavljenim knjigama.  To su pre, svega odnos bića i sveta, bića i Boga, odnos prema žitu, smrti i ljubavi, kao i aktuelnim zbivanjima izazvanim pojavom zloglasnog virusa.
Budući da pesnikinja živi između svoje domovine i daleke Australije, ta relacija je prisutna i u njenoj  poeziji, svet i porodica su kod nje u uzajamnom odnosu. No, uprkos tome što celim bićem pripada i svetu i porodici, ona je usamljenik, neko ko je  bio okrenut sopstvenom biću, njegovim dubinama i tajnama. A posebno potrebi za samospoznajom i duhovnim rastom. No, s obzirom na to i  da je i verujuća, ona sve što je s njom u vezi tumači i posredstvom doživljaja krajnjeg smisla svoje egzistencije, a to je eshatološki smisao, kao i crpljenje snage iz vere kad sve drugo biva dovedeno u pitanje.

Ovo malo duše u srce mi stalo,

Gospod Bog s nebesa čuva me i vodi,

ono zrnce vere i ako je malo,

mnogo mi je puta duši snagu dalo.

Priprema za susret sa večnim, preispitivanje i traganje za gresima i greškama koje se u ovozemaljskom životu čine ima posebno mesto u stvaralaštvu Gordane Suvajac, te i u ovoj zbirci. U tom smislu, ona i vaskoliko ljudsko stradanje posmatra kroz moguću predačku ogrehovljenost, otuđenost:

Čija krv kroz moje vene teče,

čiju prošlost moji geni nose,

zbog čije krvi brat brata seče,

ko su krvnici što zlo donose?

Kako da postoji savršeno biće

kada smo puni nečiste krvi,

al' ipak ljudi jedni drugim liče

iako nas izdadoše oni prvi.

U pojedinim pesmama ona govori o čovekovoj posrnulosti i gubljenju onog inicijalnog dobra u njemu koje se očitava kao ljubav prema dobroti, drugome, bogoljublju i čovekoljublju. Podsetimo na mudre reči Svetog Save zapisane u Hilandarskom tipiku: “Ništa nije veće od ljubavi. Jer ljubav je slava i savršenstvo svih vrlina. Sve druge vrline i dela ljudska jesu kao udovi duhovnog čoveka, a ljubav je glava i sjedinjenje celog čoveka. Sa ljubavlju je spojeno i visokotvorno smirenje i milostivost i čovekoljublje, radi kojeg je i sam Bog postao čovek.“

A da bi čovek i ostao čovekom potrebno je mnogo truda, borbe sa sobom i drugima, doslednosti u toj borbi koja je, uostalom, prisutna u svemu što Gordana Suvajac piše.

 U ovom rukopisu ona se posebno  dotiče aktuelnih zbivanja, proleća 2020. I takozvane pandemije koja je donela novine u uobičajeni sled stvari, posejala strah od zaraze i smrti, prisilila ljude da se zatvore u kuće i da prekinu susretanja i druženja a samim tim ih dovela do suočavanja sa sobom. Sa prazninom u njima, sklonošću ka mržnji prema drugima, pribegavanju ka patološkim oblicima ponašanja i okultnom.

Nasuprot tome, ona ukazuje na moć prirode da se obnovi uprkos svim pretnjama, na snagu života koji iz nje izbija i ohrabruje na osluškivanje te snage u svakom biću.

Napolju proleće, narod se žuri,

a ne zna ni kuda kada ga strah hvata.

Nikada mira u ljudskoj duši,

uvek se boji bolesti ili rata.

 

Cvrkut ptica ostavih daleko,

neko se sivilo uvuklo svuda,

ljudi zaziru jedni od drugih,

svi pod maskama, vremena luda.

Ukratko, poetesa je na lirski ali i kritički način progovorila o ukidanju sloboda pojedinca i stavljanja pod lupu države, nebitno koji su razlozi te se u tom delu zbirke  Umiranje leptira oseća i snažna angažovanost. Nesumnjivo je da poezija nužno odražava promene koje se dešavaju u svetu generalno, a  i u svesti i duši pojedinca. Praznina, prezasićenost, opsesija društvenim mrežama, virtuelni umesto stvarnog života, privid umesto stvarnog doživljaja, iniciraju pesme u kojima poetesa tumači duhovni profil savremenog doba. U okviru toga sagledava i sopstvenu poziciju a prisilna izolacija je dosta toga ogolila i unutar porodičnih odnosa gde se neretko pojavljuju netrpeljivost, sebičnost i odsustvo saosećanja.

Misaonost je, inače,  glavna odlika pevanja Gordane Suvajac, čak i kada je reč o ljubavnoj poeziji. Ona insistira na tome da je  misao kao svetlost, Logos, Božja promisao, data čoveku da bi se razlikovao od same materije od koje je, i  koja je oko njega, i da bi se posredstvom nje identifikovao sa Tvorcem, težio da mu se po delima i umu približi. Stoga je u ovoj knjizi dosta pesama u kojima se   ukazuje i na sopstvene mane, ogrešenja i propuste koje treba ispraviti i pripremiti se za let u  nebeske beskraje u kojem je sve duhovnost i večna lepota. Takav pristup i kreiranje poetike  uzvišenih  ideala očituje se i u vaspitnoj ulozi poezije koja  teži da moralno podiže i oplemenjuje duh onih kojima je namenjena.

Čak i kada poneka pesma nije na željenom nivou uvek je dragocen povod iz kojeg  je potekla.

Pesnikinja shodno tome,  Suvajčeva ukazuje da se odricanje od Božanskog principa u savremenoj civilizaciji očituje  u bezumnosti, pravu na sve, na tuđi život, tuđi prostor, na demonsko poigravanje tehnologijom koje vodi apsolutnoj vladavini sile koja može dovesti do potpunog samouništenja planete. Literatura, kao i sve druge vrste umetnosti,  a ova zbirka posebno, ukazuje na  nužnost pobune s ciljem da životne činjenice pretoči u poetske istine. Poetesa ulaže poseban napor  da i pojedinačne moralne  podvige i ideje podvižništva pokaže kao neprolazne i nužne da bi se opstalo i moralno ojačalo u doba kada više nema tako snažnog uporišta u religiji, a svi drugi oblici stvarnosti pokazuju raspršenost tradicionalnih temelja i vrednosti koje su okupljale i čuvale posebnost  i trajanje srpskog naroda. Makar to bilo i samo očuvanje porodice i pozitivnih aspekata tradicije.

Misao jednako Logos, jednako Bog, to je poenta  u ovoj poeziji jer pokazuje uverenje da je sve u kosmosu svrhovito, višom voljom uređeno i predviđeno  u Božjem naumu, harmoniji koju on uspostavlja svojom promišlju.

Izborom naslova Umiranje leptira, poetesa kao ishodište svih svojih zapitanosti i ukazivanja na zlodela ovog profanog sveta koji se oglušuje o prirodne postulate svakodnevno rušeći i božje zakone,  simbolikom leptira koji umire podseća  zapravo na sled stvari u prirodi, gde se za opstanak traži hrabrost i napor u menjanju i prilagođavanju životnim uzusima. I da sledstveno tome, put vodi ka kraju, umiranju i vaskrsavanju kao što to tako očigledno biva sa leptirom.  Njegova lepota i krhkost bi ovde mogli biti i metafora za dušu, za pesnikovu senzibilnu dušu koja mora podneti sva iskušenja na putu ka samospoznajama i njihovim definisanjem u pesmi koja na najlepši način čuva punoću življenja u skladu sa Logosom i sobom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: