детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖИВЕТИ У СКЛАДУ СА ЛОГОСОМ И СОБОМ

Гордaна Сувајац је песникиње и прозаисткиње метафизичких усмерења, дубоког понирања у појавно и невидљиво, у себе и своју душу. Но, истовремено она је и помни посматрач и аналитичар свега што се око ње збива, те сходно томе на мудар начин тумачи и глобална кретања у свету.

У  новом рукопису под називом Умирање лептира  Гордане Сувајац, обухваћено је неколико нивоа стварности и мноштво феномена којима се она бавила и у претходно објављеним књигама.  То су пре, свега однос бића и света, бића и Бога, однос према житу, смрти и љубави, као и актуелним збивањима изазваним појавом злогласног вируса.
Будући да песникиња живи између своје домовине и далеке Аустралије, та релација је присутна и у њеној  поезији, свет и породица су код ње у узајамном односу. Но, упркос томе што целим бићем припада и свету и породици, она је усамљеник, неко ко је  био окренут сопственом бићу, његовим дубинама и тајнама. А посебно потреби за самоспознајом и духовним растом. Но, с обзиром на то и  да је и верујућа, она све што је с њом у вези тумачи и посредством доживљаја крајњег смисла своје егзистенције, а то је есхатолошки смисао, као и црпљење снаге из вере кад све друго бива доведено у питање.

Ово мало душе у срце ми стало,

Господ Бог с небеса чува ме и води,

оно зрнце вере и ако је мало,

много ми је пута души снагу дало.

Припрема за сусрет са вечним, преиспитивање и трагање за гресима и грешкама које се у овоземаљском животу чине има посебно место у стваралаштву Гордане Сувајац, те и у овој збирци. У том смислу, она и васколико људско страдање посматра кроз могућу предачку огреховљеност, отуђеност:

Чија крв кроз моје вене тече,

чију прошлост моји гени носе,

због чије крви брат брата сече,

ко су крвници што зло доносе?

Како да постоји савршено биће

када смо пуни нечисте крви,

ал' ипак људи једни другим личе

иако нас издадоше они први.

У појединим песмама она говори о човековој посрнулости и губљењу оног иницијалног добра у њему које се очитава као љубав према доброти, другоме, богољубљу и човекољубљу. Подсетимо на мудре речи Светог Саве записане у Хиландарском типику: “Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек.“

А да би човек и остао човеком потребно је много труда, борбе са собом и другима, доследности у тој борби која је, уосталом, присутна у свему што Гордана Сувајац пише.

 У овом рукопису она се посебно  дотиче актуелних збивања, пролећа 2020. И такозване пандемије која је донела новине у уобичајени след ствари, посејала страх од заразе и смрти, присилила људе да се затворе у куће и да прекину сусретања и дружења а самим тим их довела до суочавања са собом. Са празнином у њима, склоношћу ка мржњи према другима, прибегавању ка патолошким облицима понашања и окултном.

Насупрот томе, она указује на моћ природе да се обнови упркос свим претњама, на снагу живота који из ње избија и охрабрује на ослушкивање те снаге у сваком бићу.

Напољу пролеће, народ се жури,

а не зна ни куда када га страх хвата.

Никада мира у људској души,

увек се боји болести или рата.

 

Цвркут птица оставих далеко,

неко се сивило увукло свуда,

људи зазиру једни од других,

сви под маскама, времена луда.

Укратко, поетеса је на лирски али и критички начин проговорила о укидању слобода појединца и стављања под лупу државе, небитно који су разлози те се у том делу збирке  Умирање лептира осећа и снажна ангажованост. Несумњиво је да поезија нужно одражава промене које се дешавају у свету генерално, а  и у свести и души појединца. Празнина, презасићеност, опсесија друштвеним мрежама, виртуелни уместо стварног живота, привид уместо стварног доживљаја, иницирају песме у којима поетеса тумачи духовни профил савременог доба. У оквиру тога сагледава и сопствену позицију а присилна изолација је доста тога оголила и унутар породичних односа где се неретко појављују нетрпељивост, себичност и одсуство саосећања.

Мисаоност је, иначе,  главна одлика певања Гордане Сувајац, чак и када је реч о љубавној поезији. Она инсистира на томе да је  мисао као светлост, Логос, Божја промисао, дата човеку да би се разликовао од саме материје од које је, и  која је око њега, и да би се посредством ње идентификовао са Творцем, тежио да му се по делима и уму приближи. Стога је у овој књизи доста песама у којима се   указује и на сопствене мане, огрешења и пропусте које треба исправити и припремити се за лет у  небеске бескраје у којем је све духовност и вечна лепота. Такав приступ и креирање поетике  узвишених  идеала очитује се и у васпитној улози поезије која  тежи да морално подиже и оплемењује дух оних којима је намењена.

Чак и када понека песма није на жељеном нивоу увек је драгоцен повод из којег  је потекла.

Песникиња сходно томе,  Сувајчева указује да се одрицање од Божанског принципа у савременој цивилизацији очитује  у безумности, праву на све, на туђи живот, туђи простор, на демонско поигравање технологијом које води апсолутној владавини силе која може довести до потпуног самоуништења планете. Литература, као и све друге врсте уметности,  а ова збирка посебно, указује на  нужност побуне с циљем да животне чињенице преточи у поетске истине. Поетеса улаже посебан напор  да и појединачне моралне  подвиге и идеје подвижништва покаже као непролазне и нужне да би се опстало и морално ојачало у доба када више нема тако снажног упоришта у религији, а сви други облици стварности показују распршеност традиционалних темеља и вредности које су окупљале и чувале посебност  и трајање српског народа. Макар то било и само очување породице и позитивних аспеката традиције.

Мисао једнако Логос, једнако Бог, то је поента  у овој поезији јер показује уверење да је све у космосу сврховито, вишом вољом уређено и предвиђено  у Божјем науму, хармонији коју он успоставља својом промишљу.

Избором наслова Умирање лептира, поетеса као исходиште свих својих запитаности и указивања на злодела овог профаног света који се оглушује о природне постулате свакодневно рушећи и божје законе,  симболиком лептира који умире подсећа  заправо на след ствари у природи, где се за опстанак тражи храброст и напор у мењању и прилагођавању животним узусима. И да следствено томе, пут води ка крају, умирању и васкрсавању као што то тако очигледно бива са лептиром.  Његова лепота и крхкост би овде могли бити и метафора за душу, за песникову сензибилну душу која мора поднети сва искушења на путу ка самоспознајама и њиховим дефинисањем у песми која на најлепши начин чува пуноћу живљења у складу са Логосом и собом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: