KIŠA
Kad seljaka vremenske prilike reše da unište ume biti baš gadno.
On poseje, nevreme obere.
On okopa, sunce ispuca zemlju i zakopa.
On zalije, kiša prelije i vrag odnese.
Pogled u nebo pun je strepnje.
Takvog ga zatekoh na onoj našoj njivi u Seleušu.
Klas mu viri sa ivice usana. Slamnati šešir nakrivio se na ćelavoj glavi.
Prepoznao bih ga da je u sred gužve.
A on sam na nepreglednoj ravnici u redu bezbroj njiva.
Ova je naša! -reče mi!
Dobio je deda Đoka na partiji belota u Pavlišu.
Valjda je ovom što je izgubio bilo mnogo žao njive pa se ja sad znojim i mučim oko
svakog ploda.
Rekao je to nekako između šale i zuba.
Slegnuo sam ramenima, kao svako pristojno gradsko dete koje se ne razume u te seoske
stvari.
Ne znaš ti, reče mi, kakav je deda bio vrag.
I baba Katicu je tako doveo kao ulog na kartama.
Prvo je bilo problema jer je imao već kod kuće ženu, a posle se njih dve zavolele i
udružile i bili su srećni.
Išla ga je karta kao nikog, priča se da nikad nije izgubio.
Sa druge strane, preležao je zauške kao mladić i dece nije mogao imati.
Tako sam ti ja i dobio ovu njivu kao najstariji sinovac.
Da se patim i blatim ovde po selu.
Klimao sam glavom i čekao da posegne rukom u džep i da mi to što je obećao.
Nisu me zanimali ti rodoslovi familije.
Drugo je vreme u gradu.
Najzad pogleda u nebo, kiša će reče.
Ćutljiv si i dobar dečko, zavuče ruku u džep i dade mi nekoliko novčanica.
Moram da krenem, kiša će.
'Ajde samo ti polako...
Oboje smo znali da nam je kiša za danas jedini spas.
Meni da odem njemu da bi ostao.
