КИША
Кад сељака временске прилике реше да униште уме бити баш гадно.
Он посеје, невреме обере.
Он окопа, сунце испуца земљу и закопа.
Он залије, киша прелије и враг однесе.
Поглед у небо пун је стрепње.
Таквог га затекох на оној нашој њиви у Селеушу.
Клас му вири са ивице усана. Сламнати шешир накривио се на ћелавој глави.
Препознао бих га да је у сред гужве.
А он сам на непрегледној равници у реду безброј њива.
Ова је наша! -рече ми!
Добио је деда Ђока на партији белота у Павлишу.
Ваљда је овом што је изгубио било много жао њиве па се ја сад знојим и мучим око
сваког плода.
Рекао је то некако између шале и зуба.
Слегнуо сам раменима, као свако пристојно градско дете које се не разуме у те сеоске
ствари.
Не знаш ти, рече ми, какав је деда био враг.
И баба Катицу је тако довео као улог на картама.
Прво је било проблема јер је имао већ код куће жену, а после се њих две заволеле и
удружиле и били су срећни.
Ишла га је карта као никог, прича се да никад није изгубио.
Са друге стране, прележао је заушке као младић и деце није могао имати.
Тако сам ти ја и добио ову њиву као најстарији синовац.
Да се патим и блатим овде по селу.
Климао сам главом и чекао да посегне руком у џеп и да ми то што је обећао.
Нису ме занимали ти родослови фамилије.
Друго је време у граду.
Најзад погледа у небо, киша ће рече.
Ћутљив си и добар дечко, завуче руку у џеп и даде ми неколико новчаница.
Морам да кренем, киша ће.
'Ајде само ти полако...
Обоје смо знали да нам је киша за данас једини спас.
Мени да одем њему да би остао.
