MARTINOV DAN
Nevidljiva tačka, jedva primetna, bila je početna tačka? Ničega? Nečega? Ispred njega duga linija koja je dopirala do... Iza njega linija, prazna, nevidljiva, koja se pruža u...
Bezbroj tački u nizu, nije ih video golim okom, ali bile su putokaz. On zna. Brojanje beskonačnog niza, molitva je uma u raspadanju. Besmisleno traganje i praćenje „znakova“, bekstvo je od iskušenja ispunjene praznine. Svaki ispruženi korak označavao bi korak dalje iz zatvorenog kruga.
Smenjivali su se dani i godine. Kiša, sneg, vetar, brisali su i nanosili – ništa! Sve je isto i ništa nije isto kao dana kada je ...
„Ko sam? Da, ja ko sam? Martin ili privid imena?“
U ugašenoj misli trenutka zamislio je, bolja reč je pokušao je da zamisli makar jedno nepoznato lice. Jedan obris lika koji je nasledio na stazi. Neko, nekada, pre vremena koje je beležilo. Jedan lik, koji je nasledio prethodni nasleđeni lik?
„Neko je nekada klizio prazninom nepostojanja. Ja klizim prazninom „postojanja“! Zašto ne mogu da se prisetim? Zašto???“
Čvrstim koracima ostavljao je trag u bari, snažan otisak koji... Misao, nada, da će nekada, neko, po tragu hodati i... Još jedan neizbrisiv trag, nataložena prašnjava i krvava istorija, postojanja bezimenih.
„Pravi dan.“ Ispuštao je uzdah nad krivudavom vodenom zmijom. Ispod pogleda, klizila je reka natopljena sitnom kišom.
„Pravi dan, da...“ urezivao je nožićem... Ispod pogleda, padali su otisci kamene ograde.
