МАРТИНОВ ДАН
Невидљива тачка, једва приметна, била је почетна тачка? Ничега? Нечега? Испред њега дуга линија која је допирала до... Иза њега линија, празна, невидљива, која се пружа у...
Безброј тачки у низу, није их видео голим оком, али биле су путоказ. Он зна. Бројање бесконачног низа, молитва је ума у распадању. Бесмислено трагање и праћење „знакова“, бекство је од искушења испуњене празнине. Сваки испружени корак означавао би корак даље из затвореног круга.
Смењивали су се дани и године. Киша, снег, ветар, брисали су и наносили – ништа! Све је исто и ништа није исто као дана када је ...
„Ко сам? Да, ја ко сам? Мартин или привид имена?“
У угашеној мисли тренутка замислио је, боља реч је покушао је да замисли макар једно непознато лице. Један обрис лика који је наследио на стази. Неко, некада, пре времена које је бележило. Један лик, који је наследио претходни наслеђени лик?
„Неко је некада клизио празнином непостојања. Ја клизим празнином „постојања“! Зашто не могу да се присетим? Зашто???“
Чврстим корацима остављао је траг у бари, снажан отисак који... Мисао, нада, да ће некада, неко, по трагу ходати и... Још један неизбрисив траг, наталожена прашњава и крвава историја, постојања безимених.
„Прави дан.“ Испуштао је уздах над кривудавом воденом змијом. Испод погледа, клизила је река натопљена ситном кишом.
„Прави дан, да...“ урезивао је ножићем... Испод погледа, падали су отисци камене ограде.
