detalj slike: KRK Art dizajn

SRCE DINARE

Stojan Maljković je te sudbonosne noći koja je odredila dalji tok njegovog života sanjao sivog sokola, zmiju i vuka. Soko je kliktao, šireći svoja krila visoko iznad tla, činilo se na samoj granici između nebeskog plavetnila i sunčevih zraka; kliktao je i kružio, da bi se konačno spustio na visoke, naborane stene koje kao da su u slojevima prekrivale jedna drugu, spustio i smirio; odatle je sa najvišeg vrhunca motrio na okolinu. Zmija je siktala, brzo vijugajući kroz visoku planinsku travu, uspešno zaobilazeći nazubljeno kamenje i trnovito grmlje; njene šare presijavale su se na jarkom suncu i Stojan je znao da se radi o otrovnici. Došavši do ogromnih kamenih ploča, gotovo pravougaonog oblika, poredanih po travi, zmija je brzo šmugnula kroz procep koji se otvorio između ploča, i nestala u tami kamenog carstva. Vuk je zavijao, visoko, visoko u planini; zavijao je na mesec, na zvezde, na blještavilo sunčevih zraka, na dan i noć, a onda se njegovo hitro telo pokrenulo i Stojan ga je  jasno mogao videti u punoj veličanstvenosti. Stajao je na kamenom vrhu koji je štrčao iznad provalije, posmatrajući s tog vidikovca njive, pašnjake i tresetna polja gotovo hiljadu metara niže. Stojan nije mnogo verovao u snove, ni njihova znamenja, ali ovi znaci bili su nepogrešivi. Sva tri stvora završavala su na/u kamenu; sive kamene divove, neizmerne litice koje su se dizale u tom snu dobro je poznavao, makar izdaleka, iako ih nikada nije pohodio. Plašio ih se, i divio im se; ali jedno je znao; oduvek, otkako je prohodao, a ta želja samo je porasla vremenom kada je postao vajar, želeo je da spozna srce kamene planine i da ga oblikuje svojim rukama.

Srce Dinare.

Ali gde je to srce? Nije znao. Nije se penjao na planinu, divio joj se izdaleka. Plašile su ga ćutljive sive i bele stene, provalije, guste šume, kamenjari puni zmija. Živeo je osamnaest godina ispod Dinare, ne usudivši se da joj krene u pohode. Nekoliko dana pre svog punoletstva,  hiljadu devet stotina devedeset i pete godine, zajedno sa svojom porodicom morao je, pod kišom granata i plamenih jezika koji su gutali kuće,  da napusti Bosansko Grahovo. Mnogo godina kasnije, posećivaće povremeno svoj rodni grad, ali ni ti susreti neće ga povući dinarskim stazama. Stan u kom je živeo sa ocem i majkom u Bosanskom Grahovu bio je koliko toliko u upotrebnom stanju. Babina i dedina kuća podno same Dinare, u selu Čaprazlije, prošla je mnogo gore. Izgorela, prepuštena zubu vremena, zjapila je žalosno napuštena. Od nje su ostale samo zidine, iz kojih je raslo drveće i koje su sada neometano posećivale divlje životinje. Žalio je što letnje raspuste koje je provodio kod babe i dede nije iskoristio za istraživanje Dinare.

Želeo je da u jednoj, kamenoj, možda mermernoj skulpturi (bareljefe i reljefe nije voleo) uhvati samu srž, samo srce kamena Dinare, da uhvati i trajno predstavi njen najreprezentativniji oblik, stene koje je izdvajaju i čine posebnom, drugačijom i jedinstvenom. Ono što je video, znao, sećao se, što je gledao sa snimaka, slika i fotografija, nije mu dalo rešenje. Gde je kameno srce planine? Možda na Kamešnici, koja se smatra posebnom planinom ali je u neku ruku i južni ogranak Dinare, ili sam njen početak, sa koje kažu puca pogled  na Dalmaciju i  Hercegovinu? Da li je to srce na Troglavu? Na najvišem vrhu Dinare, što ponosno stoji iznad Livanjskog polja? Na tim velelepnim kamenim blokovima ispod kojih se mrvi pesak i kamenje i kuda su nekada tekli lednici? Ili se možda nalazi iznad Crnog Luga, na stenama kojima se Stojan uvek divio, koje čudesno izgledaju istovremeno kao da ulaze jedne u druge, i kao da su okrenute jedne od drugih! Da li je srce Veliki bat, sivi kameni vrh koji dominira horizontom, čim se još od Resanovaca spustite prema Bosanskom Grahovu? Ili je to Sinjal, koga dodiruju sinje morske bure i koji stražari nad ne tako dalekim Jadranom? Jesu li to Derala, prevoj prema Kninu, odakle puca pogled na dinarske stene koje tu gotovo čine pun krug, prsten, koji opasuje Dalmaciju i Bosnu. Gde je to srce? Nije znao.

Ali rešio je da će saznati. Sada, dvadeset godina kasnije, sa propalim brakom iza sebe,  sa bezbroj vajarskih izložbi koje su mu donosile pohvale kolega i laskava priznanja , ali bez novca, što je bilo u direktnoj vezi sa propašću njegovog braka-nije imao sumnje u to, sa mnogo sedih u kosi, kajanja i gorčine koja se godinama skupljala u grlu i avionskom kartom za Australiju u džepu-stric mu je platio kartu; za tačno dva meseca otputovaće u Sidnej, stric mu je neočekivano pružio šansu za novi, bolji život, i prihvatio ju je,  odlučio je da je vreme da jednom u životu posluša svoje snove. Da sam istraži Dinaru i otkrije njeno kameno srce, središte planine. Imao je nešto planinarskog iskustva, uglavnom po planinama Šumadije, zapadne i istočne Srbije, proučio je detaljno mape, fotografije i snimke Dinare, i znao je da iako divlja i kamenita, visoka i zbog ratnih dejstava i poratne napuštenosti i praznog prostora prilično izolovana i skrajnuta, planina je bila dobro markirana, planinari su je često posećivali a staze su bile uredno i jasno obeležene. Na kraju, mislio je, nije više nezrelo dete, da se boji planine koju posećuju i mnogo stariji od njega. Nadao se da će pronaći to što traži; bitno mu je samo da dobije ideju, skulpturu ne mora završiti u Beogradu. Može je izraditi i u Australiji, možda će imati bolje uslove i više mogućnosti tamo da tako nešto uradi.

S tim planovima i mislima u srcu, petnaest dana nakon što je sanjao sokola, zmiju, vuka i kamene dinarske vrhunce, naoružan neophodnom planinarskom opremom, petnaestog juna dve hiljade petnaeste godine, krenuo je na uspon i putovanje po Dinari, s namerom da je prepešači od juga do severa, od početka do kraja. Uspon je počeo na krajnjem južnom ogranku Dinare, kojeg su na kartama označavali kao posebnu planinu-Kamešnicu.

Uistinu je Kamešnica opravdala svoje ime.

Visoke, prostrane livade prošarane kamenjem i stenjem uvele su ga u dinarski svet. Visina mu je na momente stvarala gotovo vrtoglavicu; pitome šumadijske planine koje je pohodio delovale su sićušno za ovu visinu. Cesta koja se protezala ispod planine bila je duboko, duboko utisnuta u polje i to mu je jasno govorilo o visini masiva. Poslužilo ga je i vreme. Dan je bio sunčan, bez i jednog jedinog oblačka, i pred njim se otvorio vidik od koga mu je zastao dah. Duboko dole ispod planine, prostrlo se Livanjsko polje i Buško Blato. Dole prema jugu, zapadu i istoku nizali su se vrhovi, jedan za drugim, od moćnog Cincara preko hercegovačkih planina, a iza prostranih krševa, vinograda, polja i zaravni Dalmacije, bljeskalo je Jadransko more, a na ivici horizonta, njegova ostrva. A na severu, Kamešnica se nastavljala na Dinaru, ispred njegovih očiju je stajao belosivi zid krečnjačkih stena, vrhunaca, kamenitih površi koje kao da su se nizale u beskraj. Stojan, isprva ushićen prizorom mora i vrhova koji su se otkrivali na horizontu, oseti naglo nalet malodušnosti pred prizorom tog dugačkog kamenog zida kome kao da nije bilo kraja. Probudiše se sumnje je li to za njega, i nije li bilo bolje da je ostao u svom beogradskom stančiću. Šta traži u ovoj kamenoj pustinji? Pustinji-pronašao je pravu reč. Nešto je osećao na samom početku, neku slutnju koja je narastala svakim pređenim metrom i svakom stotinom metara uspona. I sada je shvatio šta mu je to kvarilo lepotu horizonta. Tišina. Duga, nepomična, samotna tišina koja kao da se zaledila u prostoru. Osim par poskoka,  nešto zelembaća i sivih guštera, ništa se nije čulo, ni videlo na planini. Čak su i ptice retko prolazile iznad visova. Ta ga je samoća već na startu obeshrabrila, ali zarekao se da neće odustati na startu. Znao je da ga tek čekaju najgori delovi-prolazak kroz kamenu pustoš Dinare punu rovova i mina iz prošlog rata, prolazak kroz tužna zgarišta u njenom podnožju, koja nekad behu sela u Livanjskom polju. Jedno od njih beše i dom njegovih bake i dede. Čaprazlije, na samoj granici nekadašnje linije razdvajanja između srpske i hrvatske vojske.

Stisnuo je zube i nastavio dalje. Na vrhu pod imenom Burnjača, prvi je put upoznao opasnu i potencijalno zlokobnu ćud planine. Bura-užasno jak, prodoran vetar, naišla je niotkuda; gotovo ga je oduvala s vrha dok se grčevito držao za kamenje i busenje trave. Kako je iznenada naišla, bura se iznenada i zaustavila, omogućivši mu bezbedan silazak.

Upamtio je tu lekciju, znajući da je u startu napravio grešku. Na planinu moćnu poput Dinare, ne ide se nikada sam. Takođe, nikada se ne ide mimo markiranih staza i utabanih puteva. Tu drugu grešku načiniće kasnije.

Nakon odmora u podnožju, krenuo je iznad Rujana kroz ono što se nazivalo pravom Dinarom. Dočekao ga je siv i tmuran dan, sitna kiša je rominjala od jutra, a po zemlji se vuklo nešto što je ličilo na maglu iz naučnofantastičnih i horor filmova. Kao da je leto nestalo u jednom danu i premetnulo se u novembarsko ružno doba. Nije da mu to nisu govorili poznavaoci planine, koje je kontaktirao preko društvenih mreža, da vreme zna iznenada da se promeni, rekli su, bukvalno za pola sata iz leta možeš preći u jesen i zimu. Nešto je ipak poslušao, pa je kabanicu i nepromočivu obuću poneo sa sobom. Pejzaž je bio sumoran. Nisko, dosta kržljavo drveće, grmlje i žbunje, i kamenje-kamenje i kamenje koje se ponavljalo i ponavljalo i koje kao da je nicalo iz same zemljine utrobe. Znao je da je u pitanju izrazito kraški teren, i da pored zmija, mora dobro paziti na uvale, vrtače i jame. Pad i lom noge u nekoj kraškoj jami mogao bi da bude fatalan. Leti je doduše, više ljudi pohodilo planinu, ali nije se mogao uzdati da će neko čuti dozivanje iz ponora.

Zagledao se u svoje čizme, pomno posmatrajući ispred sebe, da predupredi neželjeni pad. Ipak, misli su mu polako odlutale od monotonog pejzaža i počele su mu navirati uspomene iz njegovog beogradskog života.

Sanja. Kad se oženio sa njom, imali su tako puno planova i ciljeva ispred sebe. Budućnosti koja ih je čekala. Velegrad nas je samleo, pomislio je Stojan. On jednostavno nije bio rođen da pravi novac, bar ne u količini koja se očekuje za normalan i skladan brak dvoje mladih ljudi. Bio je rođen za neke druge stvari. Sanja nije imala strpljenja ni razumevanja, i nije je krivio zbog toga. Želela je veći stan, bolji auto, zimovanja na Kopaoniku i letovanja po tropskim destinacijama, a ne odmore na Paliću, Srebrnom jezeru i Pefkohoriju. Osećao je njenu ljubomoru prema prijateljicama, a i neprijateljicama koje su sebi mogle priuštiti bolje, skuplje i lepše stvari. Trpela je nekoliko godina, a onda su se njene žaoke preusmerile direktno na njega. Rastali su se na ružan način, jer mu je sve sasula u lice i usput polupala i oštetila nekoliko skulptura na kojima je radio mesecima. Rastali su se pre pet godina, a ona se pre tri godine ponovo udala. Video je njene slike na fejsbuku. Srećni bračni par sa bebicom, veselo je pozirao iz Turske, Dubaija, Kube...ostvarila se i kao majka u novoj vezi, postigla sve ono što on nije uspeo da joj pruži. Nadao se da je zaista srećna i da ti osmesi nisu lažni. Stojan se nije ponovo ženio.

Sivi oblaci, kiša i magla smanjili su vidljivost do te mere da nije video više od par metara ispred sebe. Ponesen razmišljanjima, poslednjih nekoliko koraka nije ni gledao ispred sebe, a onda se konačno slučajno zaustavio samo nekoliko metara ispred...

Stojan se strese. Shvatio je u šta gleda, i da ga je još samo nekoliko metara sanjarenja i razmišljanja o Sanji moglo odvesti pravo u ponor.

Jame. Zvane Ravni Dolac. Strese se još jednom i neka jeza prođe mu telom. To ime-Ravni Dolac, spominjalo se u selu i Grahovu šapatom. U kasnim noćnim časovima, kad komšije odu svojim kućama, a većina ukućana bude već u krevetu. Zapreteno u magli sećanja, svesno gušeno da se ne izgovara, ipak je izranjalo iz kolektivne svesti i odbijalo da potone u tamu zaborava. Stojan je opčinjen, zurio u stravičnu jamu koja se nalazila na svega nekoliko kilometara iznad njegovog sela. Zadrhtao je od pomisli da se mogao pokliznuti i upasti u ponor koji je 1941. godine progutao više od dve stotine života. Možda je umor učinio svoje, možda kiša, magla, monotoni pejzaž krša, možda sećanja na vlastiti dobrim delom proćerdani život, možda je sve to delovalo podsvesno, a možda nije bilo ništa od svega toga; već su na delu bile sile koje nije razumevao. Tek naišao je vetar, pravo niotkuda, ni iz čega, kao što je niotkud surnula bura na Kamešnici, tako je i sad vetar došao, i Stojanu se činilo da kroz taj vetar čuje krike; zapomaganje nevinih žrtava koje su strašnom smrću skončale u jami, i urlike, neljudske, demonske, čudovišne urlike ustaških ubica, krvoloka koji su ih žive bacili u jamu. Stojan pritisnu rukama uši, i sam zavrišta, da zagluši užase koji su izbijali iz jame. Ali oni su već prestali, u sekundi, više ih nije čuo, i više nije bio  siguran da li ih je uopšte i čuo, ili se njegov umorni um poigravao sa njim, možda je u pitanju bila nekakva halucinacija. Za taj dan je odlučio da mu je dosta penjanja, i gotovo trčeći se stuštio niz planinu ka Čaprazlijama. Šta nije u redu sa ovom planinom, mislio je, šta? Je li to zbog ratova koji su ovuda protutnjali, zbog bezdušnih ubijanja kao što su bila ona nad jamom Ravni Dolac? Je li zbog tih ruševnih sela, zgarišta koja su ostala kao trag poslednjeg rata? Da li ta tišina, izolovanost, strašna samoća ovog mesta utiče na ljudsku podsvest? Nije znao, ali nešto je osećao. Nešto što se pomaljalo na ivici horizonta, daleko iza očiju, ušiju, ljudskih nemoćnih čula. Nešto zlo. Pamtio je drugačiju Dinaru, privlačnu, prelepu titansku gromadu kojoj se divio izdaleka. Gde je nestao taj osećaj, ta slika Dinare koju je osamnaest godina imao u oku? Kako onda da doživi njenu lepotu, kako da pronađe njeno srce? Gde je ono, i ima li ga uopšte? Možda ga je neko iščupao, trajno uklonio iz grudi planine?

Ne, pomisli, ne može biti tako. Negde mora biti neke skrivene lepote. Planina je postojala milenijumima pre početaka ljudske rase. Ratova je bilo i pre ovih poslednjih. Tako moćan, drevan ekosistem morao je razviti mehanizme da se odbrani od ljudskog zla i sačuva svoju suštinu.

Ludim, pomislio je Stojan. Negde u umu formirala mu se misao da je čovečanstvo toliko okružilo i stislo svaki prirodni sistem, da ni njihov opstanak, ni njihov kraj više nisu bili mogući bez čoveka. Ali negde je morala postojati neka divlja, nestvarno lepa, fantastična stena, neki vrh, neka čudnovata figura,  kamena terasa specifičnog oblika koja nije zavisila od ljudi i koja je predstavljala zdravo srce koje će upumpati snažnu krv kroz kamene žile planine. Došlo mu je da plače,  da se smeje i da vrišti, shvatio je da priča sam sa sobom, da bulazni kako je planini potrebno izlečenje; od čega tačno, nije znao. Verovatno sam lud, pomisli, produvala mi je bura i vetar ne samo uši nego i mozak, nije me džaba Sanja ostavila, nisam ja za surovu, visoku krašku planinu, ja sam za pitoma brdašca i izlete na Avalu.

Već je pala veče kada je stigao u Čaprazlije.

Ruševine su delovale još avetnije po mesečini. Kuće bez krovova, bez vrata i prozora, bez svetla i tople vatre ognjišta, svojom teškom, zlosrećnom sudbinom kao da su pritiskivale i samu zemlju oko njih. Koja je uprkos avetinjskim zgarištima, bujala od života. Trava je nicala do pasa, drveće je raslo iz nekadašnjih soba i puzalo po nekadašnjim krovovima, a po tlu su gmizale i trčkarale životinje o kojima nije hteo ni da razmišlja. Ipak, komšije koje su povremeno dolazile pokosile bi travu oko babine i dedine kuće, i time barem privremeno onemogućavale biljkama da u potpunosti preuzmu ostatke ostataka nekadašnjeg porodičnog doma.Zurio je u svoju kuću, zidinu pomisli, gotovo ljutito, to nije više kuća, a onda ga naglo preseče nalet kajanja-nije imao nikakvo pravo da je naziva zidinom, ta mu je kuća pružila toliko radosti, nije ona kriva što je zapaljena, i pokušavao je da se priseti svih lepih uspomena iz nje. I oko nje. Šolja pomuzenog mleka, polica sa kajmakom, kajgana sa pekmezom, pečenica, toplih mirisa iz bakine kuhinje, dedinih majstorija oko kuće sa drvima, sa raznim alatom, rastrčanih jaganjaca, sve je to sada promicalo njegovim sećanjima i nije znao kako se oseća, da li da se nasmeši što se svega toga još uvek seća, ili da vrišti od bola i tuge jer zna da se to više nikada neće povratiti, i da nikada više neće biti tako srećan kao što je bio u Čaprazlijama.

Vezao je mrežu između dve šljive, dovoljno odignutu od zemlje, tu će se zavući u vreću za spavanje i provesti noć. Apsolutne zaštite nije bilo, ali nadao se da ništa neće puzati ili gmizati po njemu. Želeo je što pre da odagna glasove iz jame, da se odmori i ujutru produži put sela Sajkovića. Tamo bi se još jedan dan odmorio i prespavao kod rođaka-povratnika, a sledećeg jutra je planirao uspon na Troglav. U Troglav, najviši vrh Dinare, sa njegove tri glave koje su sigurno dobile ime po drevnom slovenskom bogu, polagao je izvesne nade. Možda je upravo najviši i najveći vrh planine i bio njeno suštastvo, možda će mu on otvoriti neki nepoznat, značajan vidik.

Utonuo je u san, a u snu je bio ponovo dečak, i sedeo je na zidiću kod Doma kulture ,,Gavrilo Princip'' u Bosanskom Grahovu. Išao je u srednju školu, rat je već uveliko trajao, ali granate još nisu padale na grad-hiljadu devet stotina devedeset i treće godine linija fronta je bila  daleko od Bosanskog Grahova, mnogo bliža Livnu nego Grahovu. Dom je bio čitav, ponosan i lep, nije bio opljačkana ruševina puna smeća kakva je sada, dve hiljade petnaeste godine. Grad je još uvek bio pun života i mladosti.

Bio je jul, škola je skoro završila, deset sati uveče, ono najlepše letnje vreme, vilinsko, mesečevo vreme koje budi sva čula, sve osećaje.

Na zidiću je sedeo sa školskom drugaricom, Marijom, koja je želela da mu postane devojka. Ni on nije bio ravnodušan prema njoj. Tiho su pričali, gotovo šaputali, osećao je da mu teme polako izmiču i da dolazi neugodno ćutanje. Marija ga je gledala sa poverenjem, njene crne oči su mu verovale, verovale da zna šta radi, i tim više je osećao strah da sve ne uprska. Nekako je nervozno pružao ruke i držao ih uza sebe, ne znajući šta će s njima. Marija je konačno shvatila da ga ipak mora malo pogurati, pa mu je naslonila glavu na rame. Tada se konačno odlučio i čvrsto je zagrlio jednom rukom. Još više se pribila uz njega. Led je konačno bio probijen.

Tu toplu julsku večer nikada neće, i nije zaboravio. I danas mu je budila najlepše i najdraže uspomene, draže od svake veze, seksa, braka koje je kasnije imao. Taj prvi, nevini zagrljaj. Do poljupca je došlo tek kasnije. Tada je sve bilo drugačije, mislio je, kada se danima posle prisećao sna. Drugačije nego danas. Sve je išlo sporije, postupnije, ali je u svemu bilo mnogo više draži, iščekivanja, nadanja, uzbuđenja. Danas više niko nije mario za zagrljaje. Ni za poljupce. Brzo se uskakalo u krevete, veze, šeme, brakove, a još brže iskakalo iz njih.

Izbegličke kolone i surova borba za golu egzistenciju posle rata, razdvojili su ih. Mnogo godina kasnije video je Marijine slike na fejsbuku. Udala se, stekla porodicu, dvoje divne dece. Delovala je srećno. Čestitao joj je Nove godine, Božić i rođendan-nije hteo da ide dalje od toga, da joj kvari sreću. Ljubazno je odgovarala, sa odgovarajućim smajlijem, ali mislio je da tu nema niti može biti ništa više od toga; on je za nju bio samo draga uspomena iz davnih školskih dana.

Dolazili su i novi snovi, drugari i drugarice iz osnovne škole, bežanje s časova, odlazak u Dom kulture na piće i slušanje muzike, prvi filmovi koje su gledali u bioskopu u Domu, biblioteka u kojoj je uronio u magični svet knjiga-sve se vrtelo oko tog prostora, zidić, stepenice, zgrada Doma koja ih je okupljala i bila njihov prozor u svet. Bože, mislio je Stojan Maljković u snu, koliko lepih uspomena ih veže za taj Dom i koliko generacija je kroz njega prošlo, a sada leži mračan, napušten,  poharan, opljačkan...

Sada? Koje vreme je sada?

Osećao je da lepe uspomene odlaze, kao da ne može da ih zadrži, kao da ga nešto tamno i nepoznato pritiska i truje ga protiv lepote, raznosi mu ogorčenost i ljutnju kroz krvotok. Nešto...nešto što je vrebalo iza stvarnosti, iza mračnih zidina seoskih ruševina, porodične kuće, možda i iz samog mraka opustošenog Doma kulture, nešto što je zazivalo stravičnu prošlost iz jama i jaukalo kroz vetar; ali nije sada čuo vetar, čuo je kao da voda kaplje odnekud, kap po kap, ali nije to bila zdrava, planinska voda, nego nešto bolesno, otrovno, sivo, što se razlivalo kroz zidove, teklo ispod njiva, gmizalo ispod kamena. Sivo...žmirkao je, pokušavajući shvatiti gde je, u snu ili na javi, sunce je blještalo, jutro je znači, budio se, ali nešto se pomerilo iz zidina...neko sivo obličje, bez glave, bez očiju i usta, ali sa ispruženim prstima-kandžama? Naglo se uspravi i krenu -na čemu? Nije imalo noge...razlivalo se, teklo prema njemu. Stojan Maljković vrisnu.

I tog momenta ošinu ga nalet vazduha, nešto zaleprša ispred njegove ležaljke, i on oseti miris perja, dok je nešto kliktalo i kliktalo, napadalo ispred njega i snažno ubadalo kljunom.

Stojan nije bio sasvim siguran da li san i dalje ne traje na javi , ali jasno je čuo gotovo ljudski vrisak sive prikaze koja je oticala iz ruševina, dok je ptica nemilosrdno ubadala kljunom i oštrim kandžama. Na kraju, sivilo jednostavno izblede, nestade, nekuda oteče u poslednjem jauku koji je više ličio na nemoćno cvilenje. Ptica još jednom zaklikta, očito proslavljajući svoju pobedu, pomisli Stojan, a onda sleti ispred njega, na šljivu.

Stojan se nije nešto preterano razumevao u ptice, ali bilo mu je jasno da ispred sebe ima sivog sokola.

Sivkasto, mrljasto telo, sa plavičastim krilima, inteligentne bistre oči, impresivni žuti kljun i žute kandže nesumnjivo su upućivale da je reč o sivom sokolu.

,,Prelepa si!'', ote mu se protiv volje. Ptica ga je fiksirala pogledom, kao da pokušava da mu pročita misli. Utom se savim razbudio, setio se Marije, Doma, neobjašnjivog sivila, a onda se setio i jednog drugog sna, sna koji ga je i poterao na ovaj put. U tom snu sanjao je sokola. ,,Ej, čekaj malo, lepotice'', rekao je ptici. ,,Duguješ mi neke odgovore.'' Stvarno sam poludeo, pomisli Stojan. Govorim sa pticama. Možda ne mogu da se izborim sa planinom. Možda su posledice koje je rat ovde ostavio, previše za mene. Ruše mi psihu.

Ali negde visoko, tamo prema Sokocu i Samaru, i još dalje prema stenovitim vrhovima oglasi se neko kliktanje, ptica podiže prvo glavu, a zatim i svoja moćna krila i odlete, verovatno prema svom gnezdu, mužjaku ili ženki koji su je čekali, pomisli Stojan.

Brzo je spakovao stvari, nije hteo da se duže zadržava, nakon što ga je usred sunčanog jutra probudila avetinjska siva prilika, na koju je atakovala ptica iz njegovog sna. Ipak nije mogao da dozvoli sebi takvu blamažu da ne poseti babin i dedin grob. Obavio je to što je mogao brže, stalno strahujući da ga kakva zmija ne spopadne iz visoke trave. Kada je konačno završio, umoran i znojav, bacio je još jedan pogled na ruševine, da bude siguran da ga niko, ili ništa ne prati , i krenuo niz put. Čekalo ga je dugo pešačenje kroz nekoliko sela.

Na ulasku u Provo, jedva se odbranio od čopora pasa lutalica. Bar je mislio da su to psi lutalice; nije bio sasvim siguran šta su tačno ti stvorovi. Ličili su pomalo i na šakale, vukove, pse, sve zajedno. Divljina je ovde potpuno zavladala, mislio je, životinje sada slobodno dolaze do kuća i ko zna čega su sve ovo mešanci. Odahnuo je kada je konačno stigao u Sajković, kod rođaka Ilije. Ilija je bio star, ali čio i pričljiv čovek. Stojan je pokušao od njega da izmami informacije da li se možda nešto neobično dešava na planini, i u samim selima, i šta, ali Ilija je samo odmahnuo rukom i nasmejao se ,,Ovde ti je neobično jedino ako se nešto normalno dešava.'' Onda je opet okrenuo priču na vreme, lopove političare i lošu, nerodnu godinu. Stojan je shvatio da nema smisla dalje insistirati. Odmorio se, naspavao-nije bilo uznemirujućih snova, okupao, najeo, obnovio zalihe. Trećeg dana nakon dolaska u selo, pozdravio se sa Ilijom i krenuo šumskim putem u uspon ka Troglavu.

Taj uspon popravio mu je raspoloženje i brisao ružne uspomene iz čaprazlijske noći. Manje je mislio o čudnoj sivoj senci koja se pomaljala iz zidina i o sokolu koji je doleteo sa vrhova i iskljucao je, poslao tamo odakle je došla...gdegod bilo to tamo. Konačno je uživao u punoj lepoti i punoći planine. U mirisima divljeg cveća, oštrog planinskog vazduha, u mirisu šuma, u svodu  neba i divovskih kameno peščanih glava tri vrha Troglava, koji su dominirali vidikom. Na tom putu je susreo grupu banjalučkih planinara, jednu druželjubivu, veselu skupinu ljudi svih uzrasta i godišta. Isprva je mislio da mu se društvo neće dopasti, želeo je samoću, ali shvatio je da mu je u stvari baš i trebalo prisustvo više ljudi. Dodatno su mu skrenuli misli od neobjašnjivih stvari koje je doživeo na planini. Ni njihova pomoć pri usponu nije bila za zanemariti. Bilo je strmina i stena koje nisu bile nimalo naivne, i pomoć i blizina drugog ljudskog bića itekako mu je trebala, i bio je zahvalan što je ima. Ovo su već bile ozbiljne visine, Troglav je bio najviši u čitavom lancu Dinare, sa više od hiljadu devet stotina metara iznad nivoa mora.

Višečasovno penjanje se isplatilo, kada je stupio pred te kamene kolose, pred sav taj kamen i pesak, tu gde su nekad tekli lednici. Sunce kao da je gorelo; na toj visini pržilo je poput užarene kugle, ali to mu nije smetalo. Bio je opijen lepotom.

Planine na jugu, istoku, desetinama i desetinama kilometara daleko. Duboko dole, ispod drevnih stena, dremala su porušena sela i cesta, koja je vijugala obodom Livanjskog polja, koje se rasprostrlo poput džinovskog tepiha. Iza njegovih leđa plavile su se vode Perućkog jezera, pod blještavim suncem dremale su mučenička Dalmacija i Krajina, tamo u daljini je ležao Knin, a još dalje bljeskale su vode Jadrana. Činilo se da ga više ništa ne može pomeriti, da je sve bolesno i otrovno nestalo, ponovo je povratio zdrav razum, pred ovom lepotom svaka je senka nemoćna i ništa što iskrsne ne može je načeti.

A onda je pogledao napred, i sva čvrstina i snaga za koju je verovao da mu se vratila, iščilela je ponovo iz njega.

Nastaviće se... 

PODELITE OVAJ TEKST NA: