детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЦЕ ДИНАРЕ

Стојан Маљковић је те судбоносне ноћи која је одредила даљи ток његовог живота сањао сивог сокола, змију и вука. Соко је кликтао, ширећи своја крила високо изнад тла, чинило се на самој граници између небеског плаветнила и сунчевих зрака; кликтао је и кружио, да би се коначно спустио на високе, наборане стене које као да су у слојевима прекривале једна другу, спустио и смирио; одатле је са највишег врхунца мотрио на околину. Змија је сиктала, брзо вијугајући кроз високу планинску траву, успешно заобилазећи назубљено камење и трновито грмље; њене шаре пресијавале су се на јарком сунцу и Стојан је знао да се ради о отровници. Дошавши до огромних камених плоча, готово правоугаоног облика, пореданих по трави, змија је брзо шмугнула кроз процеп који се отворио између плоча, и нестала у тами каменог царства. Вук је завијао, високо, високо у планини; завијао је на месец, на звезде, на бљештавило сунчевих зрака, на дан и ноћ, а онда се његово хитро тело покренуло и Стојан га је  јасно могао видети у пуној величанствености. Стајао је на каменом врху који је штрчао изнад провалије, посматрајући с тог видиковца њиве, пашњаке и тресетна поља готово хиљаду метара ниже. Стојан није много веровао у снове, ни њихова знамења, али ови знаци били су непогрешиви. Сва три створа завршавала су на/у камену; сиве камене дивове, неизмерне литице које су се дизале у том сну добро је познавао, макар издалека, иако их никада није походио. Плашио их се, и дивио им се; али једно је знао; одувек, откако је проходао, а та жеља само је порасла временом када је постао вајар, желео је да спозна срце камене планине и да га обликује својим рукама.

Срце Динаре.

Али где је то срце? Није знао. Није се пењао на планину, дивио јој се издалека. Плашиле су га ћутљиве сиве и беле стене, провалије, густе шуме, камењари пуни змија. Живео је осамнаест година испод Динаре, не усудивши се да јој крене у походе. Неколико дана пре свог пунолетства,  хиљаду девет стотина деведесет и пете године, заједно са својом породицом морао је, под кишом граната и пламених језика који су гутали куће,  да напусти Босанско Грахово. Много година касније, посећиваће повремено свој родни град, али ни ти сусрети неће га повући динарским стазама. Стан у ком је живео са оцем и мајком у Босанском Грахову био је колико толико у употребном стању. Бабина и дедина кућа подно саме Динаре, у селу Чапразлије, прошла је много горе. Изгорела, препуштена зубу времена, зјапила је жалосно напуштена. Од ње су остале само зидине, из којих је расло дрвеће и које су сада неометано посећивале дивље животиње. Жалио је што летње распусте које је проводио код бабе и деде није искористио за истраживање Динаре.

Желео је да у једној, каменој, можда мермерној скулптури (барељефе и рељефе није волео) ухвати саму срж, само срце камена Динаре, да ухвати и трајно представи њен најрепрезентативнији облик, стене које је издвајају и чине посебном, другачијом и јединственом. Оно што је видео, знао, сећао се, што је гледао са снимака, слика и фотографија, није му дало решење. Где је камено срце планине? Можда на Камешници, која се сматра посебном планином али је у неку руку и јужни огранак Динаре, или сам њен почетак, са које кажу пуца поглед  на Далмацију и  Херцеговину? Да ли је то срце на Троглаву? На највишем врху Динаре, што поносно стоји изнад Ливањског поља? На тим велелепним каменим блоковима испод којих се мрви песак и камење и куда су некада текли ледници? Или се можда налази изнад Црног Луга, на стенама којима се Стојан увек дивио, које чудесно изгледају истовремено као да улазе једне у друге, и као да су окренуте једне од других! Да ли је срце Велики бат, сиви камени врх који доминира хоризонтом, чим се још од Ресановаца спустите према Босанском Грахову? Или је то Сињал, кога додирују сиње морске буре и који стражари над не тако далеким Јадраном? Јесу ли то Дерала, превој према Книну, одакле пуца поглед на динарске стене које ту готово чине пун круг, прстен, који опасује Далмацију и Босну. Где је то срце? Није знао.

Али решио је да ће сазнати. Сада, двадесет година касније, са пропалим браком иза себе,  са безброј вајарских изложби које су му доносиле похвале колега и ласкава признања , али без новца, што је било у директној вези са пропашћу његовог брака-није имао сумње у то, са много седих у коси, кајања и горчине која се годинама скупљала у грлу и авионском картом за Аустралију у џепу-стриц му је платио карту; за тачно два месеца отпутоваће у Сиднеј, стриц му је неочекивано пружио шансу за нови, бољи живот, и прихватио ју је,  одлучио је да је време да једном у животу послуша своје снове. Да сам истражи Динару и открије њено камено срце, средиште планине. Имао је нешто планинарског искуства, углавном по планинама Шумадије, западне и источне Србије, проучио је детаљно мапе, фотографије и снимке Динаре, и знао је да иако дивља и каменита, висока и због ратних дејстава и поратне напуштености и празног простора прилично изолована и скрајнута, планина је била добро маркирана, планинари су је често посећивали а стазе су биле уредно и јасно обележене. На крају, мислио је, није више незрело дете, да се боји планине коју посећују и много старији од њега. Надао се да ће пронаћи то што тражи; битно му је само да добије идеју, скулптуру не мора завршити у Београду. Може је израдити и у Аустралији, можда ће имати боље услове и више могућности тамо да тако нешто уради.

С тим плановима и мислима у срцу, петнаест дана након што је сањао сокола, змију, вука и камене динарске врхунце, наоружан неопходном планинарском опремом, петнаестог јуна две хиљаде петнаесте године, кренуо је на успон и путовање по Динари, с намером да је препешачи од југа до севера, од почетка до краја. Успон је почео на крајњем јужном огранку Динаре, којег су на картама означавали као посебну планину-Камешницу.

Уистину је Камешница оправдала своје име.

Високе, простране ливаде прошаране камењем и стењем увеле су га у динарски свет. Висина му је на моменте стварала готово вртоглавицу; питоме шумадијске планине које је походио деловале су сићушно за ову висину. Цеста која се протезала испод планине била је дубоко, дубоко утиснута у поље и то му је јасно говорило о висини масива. Послужило га је и време. Дан је био сунчан, без и једног јединог облачка, и пред њим се отворио видик од кога му је застао дах. Дубоко доле испод планине, прострло се Ливањско поље и Бушко Блато. Доле према југу, западу и истоку низали су се врхови, један за другим, од моћног Цинцара преко херцеговачких планина, а иза пространих кршева, винограда, поља и заравни Далмације, бљескало је Јадранско море, а на ивици хоризонта, његова острва. А на северу, Камешница се настављала на Динару, испред његових очију је стајао белосиви зид кречњачких стена, врхунаца, каменитих површи које као да су се низале у бескрај. Стојан, испрва усхићен призором мора и врхова који су се откривали на хоризонту, осети нагло налет малодушности пред призором тог дугачког каменог зида коме као да није било краја. Пробудише се сумње је ли то за њега, и није ли било боље да је остао у свом београдском станчићу. Шта тражи у овој каменој пустињи? Пустињи-пронашао је праву реч. Нешто је осећао на самом почетку, неку слутњу која је нарастала сваким пређеним метром и сваком стотином метара успона. И сада је схватио шта му је то кварило лепоту хоризонта. Тишина. Дуга, непомична, самотна тишина која као да се заледила у простору. Осим пар поскока,  нешто зелембаћа и сивих гуштера, ништа се није чуло, ни видело на планини. Чак су и птице ретко пролазиле изнад висова. Та га је самоћа већ на старту обесхрабрила, али зарекао се да неће одустати на старту. Знао је да га тек чекају најгори делови-пролазак кроз камену пустош Динаре пуну ровова и мина из прошлог рата, пролазак кроз тужна згаришта у њеном подножју, која некад беху села у Ливањском пољу. Једно од њих беше и дом његових баке и деде. Чапразлије, на самој граници некадашње линије раздвајања између српске и хрватске војске.

Стиснуо је зубе и наставио даље. На врху под именом Бурњача, први је пут упознао опасну и потенцијално злокобну ћуд планине. Бура-ужасно јак, продоран ветар, наишла је ниоткуда; готово га је одувала с врха док се грчевито држао за камење и бусење траве. Како је изненада наишла, бура се изненада и зауставила, омогућивши му безбедан силазак.

Упамтио је ту лекцију, знајући да је у старту направио грешку. На планину моћну попут Динаре, не иде се никада сам. Такође, никада се не иде мимо маркираних стаза и утабаних путева. Ту другу грешку начиниће касније.

Након одмора у подножју, кренуо је изнад Рујана кроз оно што се називало правом Динаром. Дочекао га је сив и тмуран дан, ситна киша је ромињала од јутра, а по земљи се вукло нешто што је личило на маглу из научнофантастичних и хорор филмова. Као да је лето нестало у једном дану и преметнуло се у новембарско ружно доба. Није да му то нису говорили познаваоци планине, које је контактирао преко друштвених мрежа, да време зна изненада да се промени, рекли су, буквално за пола сата из лета можеш прећи у јесен и зиму. Нешто је ипак послушао, па је кабаницу и непромочиву обућу понео са собом. Пејзаж је био суморан. Ниско, доста кржљаво дрвеће, грмље и жбуње, и камење-камење и камење које се понављало и понављало и које као да је ницало из саме земљине утробе. Знао је да је у питању изразито крашки терен, и да поред змија, мора добро пазити на увале, вртаче и јаме. Пад и лом ноге у некој крашкој јами могао би да буде фаталан. Лети је додуше, више људи походило планину, али није се могао уздати да ће неко чути дозивање из понора.

Загледао се у своје чизме, помно посматрајући испред себе, да предупреди нежељени пад. Ипак, мисли су му полако одлутале од монотоног пејзажа и почеле су му навирати успомене из његовог београдског живота.

Сања. Кад се оженио са њом, имали су тако пуно планова и циљева испред себе. Будућности која их је чекала. Велеград нас је самлео, помислио је Стојан. Он једноставно није био рођен да прави новац, бар не у количини која се очекује за нормалан и складан брак двоје младих људи. Био је рођен за неке друге ствари. Сања није имала стрпљења ни разумевања, и није је кривио због тога. Желела је већи стан, бољи ауто, зимовања на Копаонику и летовања по тропским дестинацијама, а не одморе на Палићу, Сребрном језеру и Пефкохорију. Осећао је њену љубомору према пријатељицама, а и непријатељицама које су себи могле приуштити боље, скупље и лепше ствари. Трпела је неколико година, а онда су се њене жаоке преусмериле директно на њега. Растали су се на ружан начин, јер му је све сасула у лице и успут полупала и оштетила неколико скулптура на којима је радио месецима. Растали су се пре пет година, а она се пре три године поново удала. Видео је њене слике на фејсбуку. Срећни брачни пар са бебицом, весело је позирао из Турске, Дубаија, Кубе...остварила се и као мајка у новој вези, постигла све оно што он није успео да јој пружи. Надао се да је заиста срећна и да ти осмеси нису лажни. Стојан се није поново женио.

Сиви облаци, киша и магла смањили су видљивост до те мере да није видео више од пар метара испред себе. Понесен размишљањима, последњих неколико корака није ни гледао испред себе, а онда се коначно случајно зауставио само неколико метара испред...

Стојан се стресе. Схватио је у шта гледа, и да га је још само неколико метара сањарења и размишљања о Сањи могло одвести право у понор.

Јаме. Зване Равни Долац. Стресе се још једном и нека језа прође му телом. То име-Равни Долац, спомињало се у селу и Грахову шапатом. У касним ноћним часовима, кад комшије оду својим кућама, а већина укућана буде већ у кревету. Запретено у магли сећања, свесно гушено да се не изговара, ипак је израњало из колективне свести и одбијало да потоне у таму заборава. Стојан је опчињен, зурио у стравичну јаму која се налазила на свега неколико километара изнад његовог села. Задрхтао је од помисли да се могао поклизнути и упасти у понор који је 1941. године прогутао више од две стотине живота. Можда је умор учинио своје, можда киша, магла, монотони пејзаж крша, можда сећања на властити добрим делом проћердани живот, можда је све то деловало подсвесно, а можда није било ништа од свега тога; већ су на делу биле силе које није разумевао. Тек наишао је ветар, право ниоткуда, ни из чега, као што је ниоткуд сурнула бура на Камешници, тако је и сад ветар дошао, и Стојану се чинило да кроз тај ветар чује крике; запомагање невиних жртава које су страшном смрћу скончале у јами, и урлике, нељудске, демонске, чудовишне урлике усташких убица, крволока који су их живе бацили у јаму. Стојан притисну рукама уши, и сам завришта, да заглуши ужасе који су избијали из јаме. Али они су већ престали, у секунди, више их није чуо, и више није био  сигуран да ли их је уопште и чуо, или се његов уморни ум поигравао са њим, можда је у питању била некаква халуцинација. За тај дан је одлучио да му је доста пењања, и готово трчећи се стуштио низ планину ка Чапразлијама. Шта није у реду са овом планином, мислио је, шта? Је ли то због ратова који су овуда протутњали, због бездушних убијања као што су била она над јамом Равни Долац? Је ли због тих рушевних села, згаришта која су остала као траг последњег рата? Да ли та тишина, изолованост, страшна самоћа овог места утиче на људску подсвест? Није знао, али нешто је осећао. Нешто што се помаљало на ивици хоризонта, далеко иза очију, ушију, људских немоћних чула. Нешто зло. Памтио је другачију Динару, привлачну, прелепу титанску громаду којој се дивио издалека. Где је нестао тај осећај, та слика Динаре коју је осамнаест година имао у оку? Како онда да доживи њену лепоту, како да пронађе њено срце? Где је оно, и има ли га уопште? Можда га је неко ишчупао, трајно уклонио из груди планине?

Не, помисли, не може бити тако. Негде мора бити неке скривене лепоте. Планина је постојала миленијумима пре почетака људске расе. Ратова је било и пре ових последњих. Тако моћан, древан екосистем морао је развити механизме да се одбрани од људског зла и сачува своју суштину.

Лудим, помислио је Стојан. Негде у уму формирала му се мисао да је човечанство толико окружило и стисло сваки природни систем, да ни њихов опстанак, ни њихов крај више нису били могући без човека. Али негде је морала постојати нека дивља, нестварно лепа, фантастична стена, неки врх, нека чудновата фигура,  камена тераса специфичног облика која није зависила од људи и која је представљала здраво срце које ће упумпати снажну крв кроз камене жиле планине. Дошло му је да плаче,  да се смеје и да вришти, схватио је да прича сам са собом, да булазни како је планини потребно излечење; од чега тачно, није знао. Вероватно сам луд, помисли, продувала ми је бура и ветар не само уши него и мозак, није ме џаба Сања оставила, нисам ја за сурову, високу крашку планину, ја сам за питома брдашца и излете на Авалу.

Већ је пала вече када је стигао у Чапразлије.

Рушевине су деловале још аветније по месечини. Куће без кровова, без врата и прозора, без светла и топле ватре огњишта, својом тешком, злосрећном судбином као да су притискивале и саму земљу око њих. Која је упркос аветињским згариштима, бујала од живота. Трава је ницала до паса, дрвеће је расло из некадашњих соба и пузало по некадашњим крововима, а по тлу су гмизале и трчкарале животиње о којима није хтео ни да размишља. Ипак, комшије које су повремено долазиле покосиле би траву око бабине и дедине куће, и тиме барем привремено онемогућавале биљкама да у потпуности преузму остатке остатака некадашњег породичног дома.Зурио је у своју кућу, зидину помисли, готово љутито, то није више кућа, а онда га нагло пресече налет кајања-није имао никакво право да је назива зидином, та му је кућа пружила толико радости, није она крива што је запаљена, и покушавао је да се присети свих лепих успомена из ње. И око ње. Шоља помузеног млека, полица са кајмаком, кајгана са пекмезом, печеница, топлих мириса из бакине кухиње, дединих мајсторија око куће са дрвима, са разним алатом, растрчаних јагањаца, све је то сада промицало његовим сећањима и није знао како се осећа, да ли да се насмеши што се свега тога још увек сећа, или да вришти од бола и туге јер зна да се то више никада неће повратити, и да никада више неће бити тако срећан као што је био у Чапразлијама.

Везао је мрежу између две шљиве, довољно одигнуту од земље, ту ће се завући у врећу за спавање и провести ноћ. Апсолутне заштите није било, али надао се да ништа неће пузати или гмизати по њему. Желео је што пре да одагна гласове из јаме, да се одмори и ујутру продужи пут села Сајковића. Тамо би се још један дан одморио и преспавао код рођака-повратника, а следећег јутра је планирао успон на Троглав. У Троглав, највиши врх Динаре, са његове три главе које су сигурно добиле име по древном словенском богу, полагао је извесне наде. Можда је управо највиши и највећи врх планине и био њено суштаство, можда ће му он отворити неки непознат, значајан видик.

Утонуо је у сан, а у сну је био поново дечак, и седео је на зидићу код Дома културе ,,Гаврило Принцип'' у Босанском Грахову. Ишао је у средњу школу, рат је већ увелико трајао, али гранате још нису падале на град-хиљаду девет стотина деведесет и треће године линија фронта је била  далеко од Босанског Грахова, много ближа Ливну него Грахову. Дом је био читав, поносан и леп, није био опљачкана рушевина пуна смећа каква је сада, две хиљаде петнаесте године. Град је још увек био пун живота и младости.

Био је јул, школа је скоро завршила, десет сати увече, оно најлепше летње време, вилинско, месечево време које буди сва чула, све осећаје.

На зидићу је седео са школском другарицом, Маријом, која је желела да му постане девојка. Ни он није био равнодушан према њој. Тихо су причали, готово шапутали, осећао је да му теме полако измичу и да долази неугодно ћутање. Марија га је гледала са поверењем, њене црне очи су му веровале, веровале да зна шта ради, и тим више је осећао страх да све не упрска. Некако је нервозно пружао руке и држао их уза себе, не знајући шта ће с њима. Марија је коначно схватила да га ипак мора мало погурати, па му је наслонила главу на раме. Тада се коначно одлучио и чврсто је загрлио једном руком. Још више се прибила уз њега. Лед је коначно био пробијен.

Ту топлу јулску вечер никада неће, и није заборавио. И данас му је будила најлепше и најдраже успомене, драже од сваке везе, секса, брака које је касније имао. Тај први, невини загрљај. До пољупца је дошло тек касније. Тада је све било другачије, мислио је, када се данима после присећао сна. Другачије него данас. Све је ишло спорије, поступније, али је у свему било много више дражи, ишчекивања, надања, узбуђења. Данас више нико није марио за загрљаје. Ни за пољупце. Брзо се ускакало у кревете, везе, шеме, бракове, а још брже искакало из њих.

Избегличке колоне и сурова борба за голу егзистенцију после рата, раздвојили су их. Много година касније видео је Маријине слике на фејсбуку. Удала се, стекла породицу, двоје дивне деце. Деловала је срећно. Честитао јој је Нове године, Божић и рођендан-није хтео да иде даље од тога, да јој квари срећу. Љубазно је одговарала, са одговарајућим смајлијем, али мислио је да ту нема нити може бити ништа више од тога; он је за њу био само драга успомена из давних школских дана.

Долазили су и нови снови, другари и другарице из основне школе, бежање с часова, одлазак у Дом културе на пиће и слушање музике, први филмови које су гледали у биоскопу у Дому, библиотека у којој је уронио у магични свет књига-све се вртело око тог простора, зидић, степенице, зграда Дома која их је окупљала и била њихов прозор у свет. Боже, мислио је Стојан Маљковић у сну, колико лепих успомена их веже за тај Дом и колико генерација је кроз њега прошло, а сада лежи мрачан, напуштен,  похаран, опљачкан...

Сада? Које време је сада?

Осећао је да лепе успомене одлазе, као да не може да их задржи, као да га нешто тамно и непознато притиска и трује га против лепоте, разноси му огорченост и љутњу кроз крвоток. Нешто...нешто што је вребало иза стварности, иза мрачних зидина сеоских рушевина, породичне куће, можда и из самог мрака опустошеног Дома културе, нешто што је зазивало стравичну прошлост из јама и јаукало кроз ветар; али није сада чуо ветар, чуо је као да вода капље однекуд, кап по кап, али није то била здрава, планинска вода, него нешто болесно, отровно, сиво, што се разливало кроз зидове, текло испод њива, гмизало испод камена. Сиво...жмиркао је, покушавајући схватити где је, у сну или на јави, сунце је бљештало, јутро је значи, будио се, али нешто се померило из зидина...неко сиво обличје, без главе, без очију и уста, али са испруженим прстима-канџама? Нагло се усправи и крену -на чему? Није имало ноге...разливало се, текло према њему. Стојан Маљковић врисну.

И тог момента ошину га налет ваздуха, нешто залепрша испред његове лежаљке, и он осети мирис перја, док је нешто кликтало и кликтало, нападало испред њега и снажно убадало кљуном.

Стојан није био сасвим сигуран да ли сан и даље не траје на јави , али јасно је чуо готово људски врисак сиве приказе која је отицала из рушевина, док је птица немилосрдно убадала кљуном и оштрим канџама. На крају, сивило једноставно избледе, нестаде, некуда отече у последњем јауку који је више личио на немоћно цвилење. Птица још једном закликта, очито прослављајући своју победу, помисли Стојан, а онда слети испред њега, на шљиву.

Стојан се није нешто претерано разумевао у птице, али било му је јасно да испред себе има сивог сокола.

Сивкасто, мрљасто тело, са плавичастим крилима, интелигентне бистре очи, импресивни жути кљун и жуте канџе несумњиво су упућивале да је реч о сивом соколу.

,,Прелепа си!'', оте му се против воље. Птица га је фиксирала погледом, као да покушава да му прочита мисли. Утом се савим разбудио, сетио се Марије, Дома, необјашњивог сивила, а онда се сетио и једног другог сна, сна који га је и потерао на овај пут. У том сну сањао је сокола. ,,Еј, чекај мало, лепотице'', рекао је птици. ,,Дугујеш ми неке одговоре.'' Стварно сам полудео, помисли Стојан. Говорим са птицама. Можда не могу да се изборим са планином. Можда су последице које је рат овде оставио, превише за мене. Руше ми психу.

Али негде високо, тамо према Сокоцу и Самару, и још даље према стеновитим врховима огласи се неко кликтање, птица подиже прво главу, а затим и своја моћна крила и одлете, вероватно према свом гнезду, мужјаку или женки који су је чекали, помисли Стојан.

Брзо је спаковао ствари, није хтео да се дуже задржава, након што га је усред сунчаног јутра пробудила аветињска сива прилика, на коју је атаковала птица из његовог сна. Ипак није могао да дозволи себи такву бламажу да не посети бабин и дедин гроб. Обавио је то што је могао брже, стално страхујући да га каква змија не спопадне из високе траве. Када је коначно завршио, уморан и знојав, бацио је још један поглед на рушевине, да буде сигуран да га нико, или ништа не прати , и кренуо низ пут. Чекало га је дуго пешачење кроз неколико села.

На уласку у Прово, једва се одбранио од чопора паса луталица. Бар је мислио да су то пси луталице; није био сасвим сигуран шта су тачно ти створови. Личили су помало и на шакале, вукове, псе, све заједно. Дивљина је овде потпуно завладала, мислио је, животиње сада слободно долазе до кућа и ко зна чега су све ово мешанци. Одахнуо је када је коначно стигао у Сајковић, код рођака Илије. Илија је био стар, али чио и причљив човек. Стојан је покушао од њега да измами информације да ли се можда нешто необично дешава на планини, и у самим селима, и шта, али Илија је само одмахнуо руком и насмејао се ,,Овде ти је необично једино ако се нешто нормално дешава.'' Онда је опет окренуо причу на време, лопове политичаре и лошу, неродну годину. Стојан је схватио да нема смисла даље инсистирати. Одморио се, наспавао-није било узнемирујућих снова, окупао, најео, обновио залихе. Трећег дана након доласка у село, поздравио се са Илијом и кренуо шумским путем у успон ка Троглаву.

Тај успон поправио му је расположење и брисао ружне успомене из чапразлијске ноћи. Мање је мислио о чудној сивој сенци која се помаљала из зидина и о соколу који је долетео са врхова и искљуцао је, послао тамо одакле је дошла...гдегод било то тамо. Коначно је уживао у пуној лепоти и пуноћи планине. У мирисима дивљег цвећа, оштрог планинског ваздуха, у мирису шума, у своду  неба и дивовских камено пешчаних глава три врха Троглава, који су доминирали видиком. На том путу је сусрео групу бањалучких планинара, једну дружељубиву, веселу скупину људи свих узраста и годишта. Испрва је мислио да му се друштво неће допасти, желео је самоћу, али схватио је да му је у ствари баш и требало присуство више људи. Додатно су му скренули мисли од необјашњивих ствари које је доживео на планини. Ни њихова помоћ при успону није била за занемарити. Било је стрмина и стена које нису биле нимало наивне, и помоћ и близина другог људског бића итекако му је требала, и био је захвалан што је има. Ово су већ биле озбиљне висине, Троглав је био највиши у читавом ланцу Динаре, са више од хиљаду девет стотина метара изнад нивоа мора.

Вишечасовно пењање се исплатило, када је ступио пред те камене колосе, пред сав тај камен и песак, ту где су некад текли ледници. Сунце као да је горело; на тој висини пржило је попут ужарене кугле, али то му није сметало. Био је опијен лепотом.

Планине на југу, истоку, десетинама и десетинама километара далеко. Дубоко доле, испод древних стена, дремала су порушена села и цеста, која је вијугала ободом Ливањског поља, које се распрострло попут џиновског тепиха. Иза његових леђа плавиле су се воде Перућког језера, под бљештавим сунцем дремале су мученичка Далмација и Крајина, тамо у даљини је лежао Книн, а још даље бљескале су воде Јадрана. Чинило се да га више ништа не може померити, да је све болесно и отровно нестало, поново је повратио здрав разум, пред овом лепотом свака је сенка немоћна и ништа што искрсне не може је начети.

А онда је погледао напред, и сва чврстина и снага за коју је веровао да му се вратила, ишчилела је поново из њега.

Наставиће се... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: