KADA ŽIVOT TAKO KRENE...

   Ah, taj Pariz

   Pariz, grad svetlosti. Jutro je, pola šest. Jutro, za običan svet koji u to vreme obično još uvek spava. Za obezbeđenje jednog od njegovih najposećenijih klubova je kraj noći. Odradili su još jednu u nizu. Protekla je bez većih problema. Nekoliko momaka iz obezbeđenja naslonjeno je na šank garderobe i šali se sa devojkama koje rade iza njega. Dodaju jakne i ljubazno se smeškaju  gostima koji poslednji izlaze, a u sebi misle: „Tornjajte se više napolje, spodobe pijane i drogirane! Dosta je i vama i nama za večeras. Treba malo i odspavati.“

   Sasvim slučajno, devojka koja radi u garderobi baci pogled na ekran kamere koja prikazuje šta se dešava na ulici ispred ulaza. Reče ostalima: „Hej, pogledajte ovo!“ Na ekranu su mogli da vide komešanje koje preti da preraste u nešto ozbiljnije. Četiri Arapina okružiše belca u  društvu dve veoma zgodne devojke i nešto se žučno raspravljaše s njim.

- Hajde da pomognemo čoveku! – reče Blažo, kršni Hercegovac, jedan od momaka iz obezbeđenja i krenu prema izlazu.

   Na vratima ga zaustavi Jagodinac Neven:

- Gde ćeš? Znaš klupska pravila. Odgovorni smo samo za ono što se dešava unutra, a zabranjeno nam je da izlazimo na ulicu i reagujemo izvan kluba. Ali možeš se opustiti, pošto poznajem ovog tipa. To je Krle Samuraj. Naš čovek. Radio je ranije na obezbeđenju lokala, ovako kao mi. Arapi verovatno ne znaju s kim se kače. Ne dao im Bog da počne šorka. Zgužvaće ih Krle kao da su od papira.

   Većina momaka iz obezbeđenja su Srbi, ali šef im je Marsel, domaći tip, inače živa legenda pariskih klubova i nezvanično broj jedan u tom poslu. Već je prešao četrdesetu, ali je i dalje strah i trepet, kako za one koji prave probleme u pariskim noćima, tako i za svoje kolege koje posao ne odrađuju kako treba. Visok je preko metar i devedeset, ćelav, uvek namršten i jakih vilica. Ispod uske majice ocrtavaju mu se snažni mišići, a na delovima tela koje majica ne pokriva vide se tetovaže. Ima na licu ožiljak od noža koji se proteže od ispod levog oka pa sve do dna obraza. Kadgod se pogleda u ogledalo taj ožiljak ga podseća na Alžirca Salaha koji je pre par godina uspeo da mu se primakne tako blizu i umalo mu ne iskopa oko. Salah je posle završio na intenzivnoj nezi, ali do danas se hvali da je jedini uspeo da Marselu ostavi trajnu „uspomenu“.                                                                              1

   Pogledom od kog se ledi dah, Marsel strelja Blažu i Nevena. Nerviraju ga što pričaju na srpskom. Ne razume ih ni reč, ali pretpostavlja šta govore.

   Napolju frka počinje. Devojke se sklanjaju u stranu, a Krle počinje da razbacuje Arape. Momci koji znaju ko je Krle, odnosno Deki, kako je Francuzima lakše da ga zovu, blago se smeškaju, a Blažo u neverici posmatra kako opušteno slaže Arape. Deluje da u svakom trenutku može sve da ih savlada i završi tuču, ali on kao da zna da ima publiku pa želi da joj priredi spektakl. Možda i želi da što više impresionira svoje pratilje. Poigrava se sa protivnicima. Ne uspevaju da mu zadaju ni jedan udarac, a on njih dovodi do očajanja serijama mavaši i maj gerija u kombinaciji sa snažnim krošeima i direktima.

- Šta sam ti rekao? – Neven namignu Blaži i drugarski ga udari u rame.

- Stvarno je dobar. Još nisam video čoveka koji se ovako brzo kreće i tako pravilno izvodi sve ove udarce.

   Dva Arapina su već bila na podu, a preostala dvojica su držala gard, ali videlo se da im je već dosta. Kretali su se lagano unazad i uplašeno se gledali. Krle je rešio da završi predstavu. Zaleteo se i prvog oborio klasičnim maj gerijem u telo, a drugog je tresnuo iz okreta laktom pravo u nos. Delovalo je da je sve gotovo, ali onda iz susedne ulice dotrča još desetak Arapa. Krle kao mačka skoči na krov jednog automobila. Tu nisu mogli da mu priđu, ali došli su već spremni sa flašama i kamenjem u rukama. Počeše ga gađati, a jednom od njih u ruci sevnu nož. Blažo uzviknu: „Ljudi, ja ovo više ne mogu da gledam, a vi kako hoćete!“ Potom skloni Nevena s vrata i izlete na ulicu. Za njim krenu jedino Rade, njegov najbolji prijatelj još iz srednjoškolskih dana. Rade nije  deo obezbeđenja, već  radi kao kelner, ali mu ne pada na pamet da ostavi na cedilu svog Blažu.

   Blažo prvo uhvati onog s nožem. Zavrnu mu ruku i izbi nož, a potom ga podiže i svom snagom  tresnu o pod. Ovaj snažni dvometraš zatim ulete među ostale Arape. Za glavu višem od svih i dosta snažnijem, lako mu je bilo da razgrće iznenađene protivnike. Rade mu je čuvao leđa i iskusno bi dokrajčio one koji bi nekako uspeli da izdrže Blažin prvi nalet. U to i Krle siđe s kola i ponovo ulete u tuču. Ovaj put nije mario za vizuelni efekat svojih udaraca. Uvideo je da je đavo odneo šalu i da se treba što pre rešiti upornih Arapa. Borba postade strašna. Po pariskom asfaltu tekla je krv, čulo se kako pucaju kosti. Nekoliko Arapa nije bilo u stanju da ustane posle ubitačnih Krletovih i Blažinih udaraca. Ostali su shvatili da su naleteli na prejake protivnike i uvideli da im je beg jedino rešenje.   

...

PODELITE OVAJ TEKST NA: