KАДА ЖИВОТ ТАКО КРЕНЕ...

   Ах, тај Париз

   Париз, град светлости. Јутро је, пола шест. Јутро, за обичан свет који у то време обично још увек спава. За обезбеђење једног од његових најпосећенијих клубова је крај ноћи. Одрадили су још једну у низу. Протекла је без већих проблема. Неколико момака из обезбеђења наслоњено је на шанк гардеробе и шали се са девојкама које раде иза њега. Додају јакне и љубазно се смешкају  гостима који последњи излазе, а у себи мисле: „Торњајте се више напоље, сподобе пијане и дрогиране! Доста је и вама и нама за вечерас. Треба мало и одспавати.“

   Сасвим случајно, девојка која ради у гардероби баци поглед на екран камере која приказује шта се дешава на улици испред улаза. Рече осталима: „Хеј, погледајте ово!“ На екрану су могли да виде комешање које прети да прерасте у нешто озбиљније. Четири Арапина окружише белца у  друштву две веома згодне девојке и нешто се жучно расправљаше с њим.

- Хајде да помогнемо човеку! – рече Блажо, кршни Херцеговац, један од момака из обезбеђења и крену према излазу.

   На вратима га заустави Јагодинац Невен:

- Где ћеш? Знаш клупска правила. Одговорни смо само за оно што се дешава унутра, а забрањено нам је да излазимо на улицу и реагујемо изван клуба. Али можеш се опустити, пошто познајем овог типа. То је Крле Самурај. Наш човек. Радио је раније на обезбеђењу локала, овако као ми. Арапи вероватно не знају с ким се каче. Не дао им Бог да почне шорка. Згужваће их Крле као да су од папира.

   Већина момака из обезбеђења су Срби, али шеф им је Марсел, домаћи тип, иначе жива легенда париских клубова и незваничнo број један у том послу. Већ је прешао четрдесету, али је и даље страх и трепет, како за оне који праве проблеме у париским ноћима, тако и за своје колеге које посао не одрађују како треба. Висок је преко метар и деведесет, ћелав, увек намрштен и јаких вилица. Испод уске мајице оцртавају му се снажни мишићи, а на деловима тела које мајица не покрива виде се тетоваже. Има на лицу ожиљак од ножа који се протеже од испод левог ока па све до дна образа. Кадгод се погледа у огледало тај ожиљак га подсећа на Алжирца Салаха који је пре пар година успео да му се примакне тако близу и умало му не ископа око. Салах је после завршио на интензивној нези, али до данас се хвали да је једини успео да Марселу остави трајну „успомену“.                                                                              1

   Погледом од ког се леди дах, Марсел стреља Блажу и Невена. Нервирају га што причају на српском. Не разуме их ни реч, али претпоставља шта говоре.

   Напољу фрка почиње. Девојке се склањају у страну, а Крле почиње да разбацује Арапе. Момци који знају ко је Крле, односно Деки, како је Французима лакше да га зову, благо се смешкају, а Блажо у неверици посматра како опуштено слаже Арапе. Делује да у сваком тренутку може све да их савлада и заврши тучу, али он као да зна да има публику па жели да јој приреди спектакл. Можда и жели да што више импресионира своје пратиље. Поиграва се са противницима. Не успевају да му задају ни један ударац, а он њих доводи до очајања серијама маваши и мај герија у комбинацији са снажним крошеима и директима.

- Шта сам ти рекао? – Невен намигну Блажи и другарски га удари у раме.

- Стварно је добар. Још нисам видео човека који се овако брзо креће и тако правилно изводи све ове ударце.

   Два Арапина су већ била на поду, а преостала двојица су држала гард, али видело се да им је већ доста. Кретали су се лагано уназад и уплашено се гледали. Крле је решио да заврши представу. Залетео се и првог оборио класичним мај геријем у тело, а другог је треснуо из окрета лактом право у нос. Деловало је да је све готово, али онда из суседне улице дотрча још десетак Арапа. Крле као мачка скочи на кров једног аутомобила. Ту нису могли да му приђу, али дошли су већ спремни са флашама и камењем у рукама. Почеше га гађати, а једном од њих у руци севну нож. Блажо узвикну: „Људи, ја ово више не могу да гледам, а ви како хоћете!“ Потом склони Невена с врата и излете на улицу. За њим крену једино Раде, његов најбољи пријатељ још из средњошколских дана. Раде није  део обезбеђења, већ  ради као келнер, али му не пада на памет да остави на цедилу свог Блажу.

   Блажо прво ухвати оног с ножем. Заврну му руку и изби нож, а потом га подиже и свом снагом  тресну о под. Овај снажни двометраш затим улете међу остале Арапе. За главу вишем од свих и доста снажнијем, лако му је било да разгрће изненађене противнике. Раде му је чувао леђа и искусно би докрајчио оне који би некако успели да издрже Блажин први налет. У то и Крле сиђе с кола и поново улете у тучу. Овај пут није марио за визуелни ефекат својих удараца. Увидео је да је ђаво однео шалу и да се треба што пре решити упорних Арапа. Борба постаде страшна. По париском асфалту текла је крв, чуло се како пуцају кости. Неколико Арапа није било у стању да устане после убитачних Крлетових и Блажиних удараца. Остали су схватили да су налетели на прејаке противнике и увидели да им је бег једино решење.   

...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: