MOLIM TE, IMAŠ LI NEŠTO
Izglancala sam svoj pogled ogledajući se u ogledalu, do perfektnog sjaja. U kosi začešljanoj od lica ka temenu brižljivo skupila sve unapred pripremljene i dobro uvežbane rečenice, uostalom, kao i svaki put kada bih morala da se pojavim u javnosti. Kako otvorim vrata svog doma, tako zatvorim vrata svoje prave ličnosti. Uvek obuvam cipele koje ni po čemu ne privlače pažnju. U poverenju, one najbolje skrivaju poglede pune srama razbacane po gradskim trgovima, zabačenim ulicama, širokim trgovima, ali i prestižnim salonima i kućama koje se još za ugledne smatraju, a među kojima su i one, među nama budi rečeno, koje su taj cenjeni ugled na vrlo neugledan način stekle. Takvim cipelama pridodajem, naravno, i sasvim adekvatnu tašnu, dovoljno veliku, razume se, da bi u nju mogle da stanu knjige, sveske, papiri, olovke i hrpa nekog smeća nastalog od autobuskih karata, folijica od žvakaćih guma, možda neke čokoladice itd. Sve to danima, pa i mesecima umem da nosim, sve dok mi ne padne na pamet da malo promenim tu harmoničnu ravnotežu koja uprkos svemu u toj torbi vlada, nekom novom posebnom, ni manje ni više harmoničnom ravnotežom, takođe. A da me ubiješ, u njoj nikada nećeš naći parfem, karmin, ne daj Bože rumenilo, koje još pet života da živim neću naučiti kako se pravilno nanosi. A ipak, i pored takvog sadržaja mog ličnog putujućeg poseda, priče sa kojima se svakodnevno susrećem uredno zaobilazim, puštam ih da kraj mene prolaze, lažem... Ma kakvi kraj mene... Prolaze direktno kroz mene, zagrebu, zapište, raskrvare... Suze gutam ćutke. Naravno da nije pristojno plakati u javnosti, naravno da osnovna kultura ne dopušta da se drugom ljudskom biću naruši dostojanstvo izlivima sažaljenja... Mada me ove izvikane humanitarne akcije direktno demantuju. Ne znam šta bi i kako bi se bilo ko na ovom svetu osećao kada bi mu u kafeu, dok čeka presedanje, prišla devojčica i rekla, citiram: „Molim te, imaš li da mi daš nešto, samo za hleb, ja i mama smo od jutros na kontejneru?“
КркАрт
