МОЛИМ ТЕ, ИМАШ ЛИ НЕШТО
Изгланцала сам свој поглед огледајући се у огледалу, до перфектног сјаја. У коси зачешљаној од лица ка темену брижљиво скупила све унапред припремљене и добро увежбане реченице, уосталом, као и сваки пут када бих морала да се појавим у јавности. Како отворим врата свог дома, тако затворим врата своје праве личности. Увек обувам ципеле које ни по чему не привлаче пажњу. У поверењу, оне најбоље скривају погледе пуне срама разбацане по градским трговима, забаченим улицама, широким трговима, али и престижним салонима и кућама које се још за угледне сматрају, а међу којима су и оне, међу нама буди речено, које су тај цењени углед на врло неугледан начин стекле. Таквим ципелама придодајем, наравно, и сасвим адекватну ташну, довољно велику, разуме се, да би у њу могле да стану књиге, свеске, папири, оловке и хрпа неког смећа насталог од аутобуских карата, фолијица од жвакаћих гума, можда неке чоколадице итд. Све то данима, па и месецима умем да носим, све док ми не падне на памет да мало променим ту хармоничну равнотежу која упркос свему у тој торби влада, неком новом посебном, ни мање ни више хармоничном равнотежом, такође. А да ме убијеш, у њој никада нећеш наћи парфем, кармин, не дај Боже руменило, које још пет живота да живим нећу научити како се правилно наноси. А ипак, и поред таквог садржаја мог личног путујућег поседа, приче са којима се свакодневно сусрећем уредно заобилазим, пуштам их да крај мене пролазе, лажем... Ма какви крај мене... Пролазе директно кроз мене, загребу, запиште, раскрваре... Сузе гутам ћутке. Наравно да није пристојно плакати у јавности, наравно да основна култура не допушта да се другом људском бићу наруши достојанство изливима сажаљења... Мада ме ове извикане хуманитарне акције директно демантују. Не знам шта би и како би се било ко на овом свету осећао када би му у кафеу, док чека преседање, пришла девојчица и рекла, цитирам: „Молим те, имаш ли да ми даш нешто, само за хлеб, ја и мама смо од јутрос на контејнеру?“
КркАрт
