POLjSKA MOJE MLADOSTI

Bio sam student kada sam dobio putovanje međunarodne studentske razmene tehničkih fakulteta (IAST), u Poljskoj, u trajanju od dva meseca. Rad je predviđen u fabrici čokolade u Poznanju. Na put sam krenuo vozom preko Beča, a u društvu mi je bio Ivica Kovačić, takođe student sa moga, tehnološkog, fakulteta, ali je on putovao za Katovice. Zadržali smo se u Beču, gde smo posetili Šenbrun. I dok smo stajali u redu da kupimo karte, prodavali ih je jedna dosta debela gospođa, Ivan ne nadajući se da ona zna srpski, reče glasno: ‘’Odakle je ova lađa’’, na čega ona, uz prijatan smeh, odgovori: ‘’Ova lađa je iz vaših voda’’. Bilo nas je sramota, izvinuli smo joj se, ali ona je to rekla i svim prisutnima na nemačkom, na čega su se svi nasmejali.

U Poznanj sam doputovao 18 Jula, smešten u studentski dom Vinogradi i sutradan ujutru sam se pojavio u fabrici čokolade ‘’Goplana’’. Nisam ni razmišljao da se meni zvanično vodi datum rođenja 19 Juli, a kako sam pasoš predao na ulasku u fabriku, u tehničkom odelenju fabrike upisan sam kao strani student u poseti. I tek što sam počeo raditi u laboratoriji, nije prošlo ni dva sata, dobijem poziv da dođem u tehničko odelenje. Odem, očekujući da će mi samo dokumenti biti proveravani, a ono kada sam otvorio vrata, osam prisutnih devojaka u sav glas viknuše: ‘’Hepi Brzdei’’. Ja sam ostao bez teksta, potpuno zbunjen, ostao sam na mestu, a one se počele ređati da me svaka poljubi. Zatim su mi servirale sve vrst čokolada koje su se proizvodile u fabrici. Zaista fantastičan doček prvoga dana. Zatim smo se svi upoznali, a bile su tu, koliko se sada sećam: Jana, Mikela, Domicela, i ko će ih sve popamtiti pri prvom susretu. Počele su u glas da pevaju, a Domicela mi je čak dodala cedulju na kojoj mi je predložila sastanak.

Tih dana saznao sam za zemljotres u Skoplju, pa sam zamolio da me neko odveze u ambulantu, gde mogu dati krv za Skoplje. A kada sam se vratio u fabrici se pronela informacija o mom događaju, pa se sutradan prijavilo oko 80 radnika koji su takođe dali krv za Skoplje. Istoga dana mene su pozvali u radio stanicu gde su me intervjuisali za lokalni Dnevnik, večernje vesti. Tako me je celokupan kolektiv fabrike, oko 1600 radnika, od kojih 800 žena, upoznao za dva dana. Postao sam im popularan i svi su mi se javljali.

Ishranu smo imali u studentskom domu, gde su službenice zadužene za strane studente bile Adelina i Halina. Adelina je bila veoma prijatna i veliki šaljivčina. Volela je da se družimo. A Halina je bila dosta ćutljiva, radna, a draga osoba. Družili smo se i pričali o svemu, a njih je najviše interesovao život u Jugoslaviji. Kad god sam ja dolazio sa posla, a Adela bila napolju ja sam je iz daleka glasno zvao: ‘’Adeeeeeeliiinaaaaa, a ona je širila ruke i trčala mi u susret. Ostala mi je nezaboravna.

Ubrzo, nakon nekoliko dana, u Poznanj je došao i moj kolega Milivoje Curaković, a došli su još i Karel i Jana iz Slovenije, jedan arhitekta iz Zagreba i jedan iz Sarajeva. Od tada nas je bilo više u studentskom domu Vinogradi i divno smo se svi slagali.

U laboratoriji, gde sam najviše radio, šefica laboratorije bila je Helena Dambrovski, čiji muž Stanislav, je bio javni tužilac Velikopolske oblasti. Oni su nas sve pozvali jedne subote u svoju kuću, gde smo se divno svi proveselili, uz pesme, dobru hranu i piće. Jedne druge prilike Curakovića i mene Helena i Stanislav su vodili u operu, kada smo gledali ‘’Halku’’ od Monjuškog. Svi su oni u to vreme veoma cenili i voleli Jugoslaviju, a Helena i Stanislav su posle dolazili na Jadran, na letovanja, i jedne prilike došli su kod nas u posetu u Novi Sad.

Tokom meseca Avgusta organizovana nam je ekskurzija, kojom prilikom smo posetili: Krakov, Varšavu, Novu Hatu, Gdinju, Gdanjsk i Sopot. U Krakovu smo razgledali veoma stare crkve, istorijske spomenike i jedan muzej. U Varšavi smo obišli najviše delove grada koji su stradali u ratu. A poseban događaj zbio se baš u Varšavi. Tu su se prvi put u životu sastala dva brata blizanca, koji se do tada nisu videli u životu. Početkom Drugog svetskog rata jednoga dečaka, još kao bebu, odneli su Nemci. Odgajila ga je nemačka porodica, kao Nemca, i on je govorio samo nemački. Drugi brat, blizanac, ostao je u Poljskoj sa roditeljima, školovao se u Poljskoj, odgajen kao Poljak i govorio sam poljski. Onaj iz Nemačke, dobio je tu istu međunarodnu studentsku razmenu, kao ja, i doputovao u Poljsku. Neposredno pre dolaska, posredstvom Crvenog krsta, saznao je za brata u Poljskoj i utanačen im je susret, tom prilikom kada smo se skupili, svi strani studenti, u to vreme, u Poljskoj. Svi smo se našli na okupu, kada su se njih dvojica sreli i zagrlili, ličili su jedan na drugoga, ‘’kao jaje na jaje’’, a ni jedan nije progovarao ni reči. Nisu znali ni jedan jezik onoga drugoga. Vođa puta, Poljakinja, bila im je prevodilac. Mi smo svi plakali, oni su ćutali, gledali se i obojici su tekle suze.

Posetili smo napušteni rudnik soli na 300 m dubine, a zatim Gdinju, pa u Gdanjsk i na kraju u Sopot. U Gdanjsku smo se zadržali duže, razgledali luku i pristanište, kao i sam grad, a u Sopotu smo bili i na plaži na Baltičkom moru. Meni je voda Baltika bila hladna, dok je Šveđanima, koji su tu letovali, bila dovoljno topla. Vraćajući se iz Sopota za Varšavu, i dalje za Poznanj, u vozu sam upoznao lepu devojku, zvala se Roma. Od Varšave do poznanja sedeli smo zajedno, sprijateljili smo se i ja sam joj dao neki svoj poklon za uspomenu. U dugim sećanjima ostali su mi mnogi Poljaci, a Roma, Domicela i Halina posebno.

Jedne druge prilike boravio sam ponovo u Poljskoj, kao inženjer, član jugoslovenske delegacije na Simpozijumu pekarskih instituta Socijalističkih zemalja, u Varšavi. Sa mnom je bila tadašnja moja šefica Dobrila Beleslin. Otputovali smo vozom preko Beča, gde smo posetili Šenbrunn, a kako sam ja već ranije bio u poseti istom’, Dobrili sam bio turistički vodič. Pored Šenbrunna obišli smo Bečku Operu, St. Stefan katedralu i spomenik Johanna Strausa. Za školu lipicanera nismo imali vremena. Na putu za Beč u vozu smo imali spavaći kupej, zajednički, ali odvojeni kreveti, a ona mi nije davala nikakav povod za spajanje. U vreme trajanja simpozijuma išli smo na jednodnevni izlet, kojom prilikom smo bili na jezerskoj plaži. Tokom boravka u Varšavi u Americi je ubijen Robert Kenedi, što smo čuli na TV vestima. Prilikom povratka za Novi Sad velika grupa žena, Poljakinja, putovale su na Jadransko more, na godišnji odmor, i bile su tokom cele noći veoma aktivne i vesele. Ispratile su nas na stanici u Novom Sadu.

Варшава

   

Познањ

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: