ПОЉСКА МОЈЕ МЛАДОСТИ

Био сам студент када сам добио путовање међународне студентске размене техничких факултета (IAST), у Пољској, у трајању од два месеца. Рад је предвиђен у фабрици чоколаде у Познању. На пут сам кренуо возом преко Беча, а у друштву ми је био Ивица Ковачић, такође студент са мога, технолошког, факултета, али је он путовао за Катовице. Задржали смо се у Бечу, где смо посетили Шенбрун. И док смо стајали у реду да купимо карте, продавали их је једна доста дебела госпођа, Иван не надајући се да она зна српски, рече гласно: ‘’Одакле је ова лађа’’, на чега она, уз пријатан смех, одговори: ‘’Ова лађа је из ваших вода’’. Било нас је срамота, извинули смо јој се, али она је то рекла и свим присутнима на немачком, на чега су се сви насмејали.

У Познањ сам допутовао 18 Јула, смештен у студентски дом Виногради и сутрадан ујутру сам се појавио у фабрици чоколаде ‘’Гоплана’’. Нисам ни размишљао да се мени званично води датум рођења 19 Јули, а како сам пасош предао на уласку у фабрику, у техничком оделењу фабрике уписан сам као страни студент у посети. И тек што сам почео радити у лабораторији, није прошло ни два сата, добијем позив да дођем у техничко оделење. Одем, очекујући да ће ми само документи бити проверавани, а оно када сам отворио врата, осам присутних девојака у сав глас викнуше: ‘’Хепи Брздеи’’. Ја сам остао без текста, потпуно збуњен, остао сам на месту, а оне се почеле ређати да ме свака пољуби. Затим су ми сервирале све врст чоколада које су се производиле у фабрици. Заиста фантастичан дочек првога дана. Затим смо се сви упознали, а биле су ту, колико се сада сећам: Јана, Микела, Домицела, и ко ће их све попамтити при првом сусрету. Почеле су у глас да певају, а Домицела ми је чак додала цедуљу на којој ми је предложила састанак.

Тих дана сазнао сам за земљотрес у Скопљу, па сам замолио да ме неко одвезе у амбуланту, где могу дати крв за Скопље. А када сам се вратио у фабрици се пронела информација о мом догађају, па се сутрадан пријавило око 80 радника који су такође дали крв за Скопље. Истога дана мене су позвали у радио станицу где су ме интервјуисали за локални Дневник, вечерње вести. Тако ме је целокупан колектив фабрике, око 1600 радника, од којих 800 жена, упознао за два дана. Постао сам им популаран и сви су ми се јављали.

Исхрану смо имали у студентском дому, где су службенице задужене за стране студенте биле Аделина и Халина. Аделина је била веома пријатна и велики шаљивчина. Волела је да се дружимо. А Халина је била доста ћутљива, радна, а драга особа. Дружили смо се и причали о свему, а њих је највише интересовао живот у Југославији. Кад год сам ја долазио са посла, а Адела била напољу ја сам је из далека гласно звао: ‘’Адеееееелииинааааа, а она је ширила руке и трчала ми у сусрет. Остала ми је незаборавна.

Убрзо, након неколико дана, у Познањ је дошао и мој колега Миливоје Цураковић, а дошли су још и Карел и Јана из Словеније, један архитекта из Загреба и један из Сарајева. Од тада нас је било више у студентском дому Виногради и дивно смо се сви слагали.

У лабораторији, где сам највише радио, шефица лабораторије била је Хелена Дамбровски, чији муж Станислав, је био јавни тужилац Великополске области. Они су нас све позвали једне суботе у своју кућу, где смо се дивно сви провеселили, уз песме, добру храну и пиће. Једне друге прилике Цураковића и мене Хелена и Станислав су водили у оперу, када смо гледали ‘’Халку’’ од Моњушког. Сви су они у то време веома ценили и волели Југославију, а Хелена и Станислав су после долазили на Јадран, на летовања, и једне прилике дошли су код нас у посету у Нови Сад.

Током месеца Августа организована нам је екскурзија, којом приликом смо посетили: Краков, Варшаву, Нову Хату, Гдињу, Гдањск и Сопот. У Кракову смо разгледали веома старе цркве, историјске споменике и један музеј. У Варшави смо обишли највише делове града који су страдали у рату. А посебан догађај збио се баш у Варшави. Ту су се први пут у животу састала два брата близанца, који се до тада нису видели у животу. Почетком Другог светског рата једнога дечака, још као бебу, однели су Немци. Одгајила га је немачка породица, као Немца, и он је говорио само немачки. Други брат, близанац, остао је у Пољској са родитељима, школовао се у Пољској, одгајен као Пољак и говорио сам пољски. Онај из Немачке, добио је ту исту међународну студентску размену, као ја, и допутовао у Пољску. Непосредно пре доласка, посредством Црвеног крста, сазнао је за брата у Пољској и утаначен им је сусрет, том приликом када смо се скупили, сви страни студенти, у то време, у Пољској. Сви смо се нашли на окупу, када су се њих двојица срели и загрлили, личили су један на другога, ‘’као јаје на јаје’’, а ни један није проговарао ни речи. Нису знали ни један језик онога другога. Вођа пута, Пољакиња, била им је преводилац. Ми смо сви плакали, они су ћутали, гледали се и обојици су текле сузе.

Посетили смо напуштени рудник соли на 300 м дубине, а затим Гдињу, па у Гдањск и на крају у Сопот. У Гдањску смо се задржали дуже, разгледали луку и пристаниште, као и сам град, а у Сопоту смо били и на плажи на Балтичком мору. Мени је вода Балтика била хладна, док је Швеђанима, који су ту летовали, била довољно топла. Враћајући се из Сопота за Варшаву, и даље за Познањ, у возу сам упознао лепу девојку, звала се Рома. Од Варшаве до познања седели смо заједно, спријатељили смо се и ја сам јој дао неки свој поклон за успомену. У дугим сећањима остали су ми многи Пољаци, а Рома, Домицела и Халина посебно.

Једне друге прилике боравио сам поново у Пољској, као инжењер, члан југословенске делегације на Симпозијуму пекарских института Социјалистичких земаља, у Варшави. Са мном је била тадашња моја шефица Добрила Белеслин. Отпутовали смо возом преко Беча, где смо посетили Шенбрунн, а како сам ја већ раније био у посети истом’, Добрили сам био туристички водич. Поред Шенбрунна обишли смо Бечку Оперу, Ст. Стефан катедралу и споменик Јоханна Страуса. За школу липицанера нисмо имали времена. На путу за Беч у возу смо имали спаваћи купеј, заједнички, али одвојени кревети, а она ми није давала никакав повод за спајање. У време трајања симпозијума ишли смо на једнодневни излет, којом приликом смо били на језерској плажи. Током боравка у Варшави у Америци је убијен Роберт Кенеди, што смо чули на ТВ вестима. Приликом повратка за Нови Сад велика група жена, Пољакиња, путовале су на Јадранско море, на годишњи одмор, и биле су током целе ноћи веома активне и веселе. Испратиле су нас на станици у Новом Саду.

Варшава

   

Познањ

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: