detalj slike: KRK Art dizajn

SPAJANjE BIĆA SA POEZIJOM

Ilija Šaula: “Duše su bešumne, tihe” Grafičar, Užice 2016

 

Misao je postala više od pjesme.

Književni kritičar: Milijan Despotović

 

Poezija je duša svih duša, kazivna i mislena – jednako. Ona je ram u koji valja smestiti, ljubav, tegobu, izvesnosti, neizvesnosti… Tako uređen život ima sliku na zidu duše koja pripada svakome od nas. Ali, nemaju svi osećaja da na taj zid puste pogled, već njegova dodirivanja, često bivaju “uramljena praznina” (Vasko Popa). Duša poezije nas spašava od praznine. Zato su pesnici duša roda svoga, veliki zid koji sprečava zaborav.

To što poezija zapamti ni vreme poreklo nije.

Pesnik Ilija Šaula jeste pesnik duše ali duše koja misli. Njegova misao ima glas. On je našao ključ da iz tišine izvuče govor - pismo, svestan da “Duše su bešumne, tihe”, i tako je imenoslovio svoju petu knjigu poezije koju posvećuje majci Stanici. Knjiga je “spomenik njene večnosti”, spomenik onoj koja je znala “razbuktati vatru”. Roditeljke su same po sebi pesme nad pesmama. One stoje na vratima ovog sveta, na vratima naših života; zemnog i nebeskog.

Šaula piše srcem. Na ono što je očigledno baca snop svoje duhovne svetlosti a kada to treba “pisanjem kruni sjećanja”:

 

Pjesnik nosi ožiljke vremena,

Izbrazdan i šiban vjetrovima zla.

Tu svjetlost, i tu ljubav,

Kojom plemeni svoje srce,

Niko nije mogao da ugasi.

 

Ovo je poezija koja misaono greje promrzle “u čekaonici (…) vremena”, slika u kojoj pesnik prepoznaje potrebu za šaputanjem da bi se svi među sobom bolje čuli. Šapat je, ustvari, Šaulina usredsređenost na sagovornika u njegovim pesmama, a ljubavni šapat je izazvan “ženstvenim osmjehom”. Ume pesnik da na taj priziv odstihuje stisak ruke, zagrljaj, da pošalje veliku poruku: “Sunce i ja pozdravljamo te.” Ovde se pesma uzdiže do onog zraka svetlosti koji je pobedonosno uspeo da otkrije onog sa kim “može dijeliti misli”. A misao ima magnetnu moć spajanja bića sa poezijom.

Šaula u svojoj poeziji pokazuje pripadnost plemenitom potomstvu pesničkom (“Volim dobru poeziju”; “Pjesniku”…), i bio je srećan kad je mogao da zapiše prvu pesmu: “Iz mene je krenula pjesma!” Njegovi bibliografi nisu zabeležili kada je objavio prvu pesmu, ali jesu kada je objavio prvu knjigu pesama. Bila je to zbirka “Na zgarištu samoće” (1989).

Samoća je sama za sebe strah ali i oružje koje se ne čuje, a puca. Taj pucanj čuju “Bogovi tišine”. Pomislim, kakvo je to pesničko otkriće, mada uvek verujemo da će nas neko čuti kad je nepravda na vratima, kada zanemimo:

 

Naša šutnja je gromoglasna.

Branimo se našim NE,

branimo se sa najsilnijim oružjem čovečnosti!

 

(…) Branimo se ljubavlju (…)

branimo i zvjeri

koje ulaze u naše pećine. (…)

Čuju oni tišinu što čuči u nama, (…)

čuju i onu tihu muziku iz grobova,

vapaje nedozrele mladosti

iz zloglasnih jama. (…)

Čuju teške uzdahe srpske kolone kroz bespuće.

 

Čuje nas i Bog tišine i samo on, i pesnik, znaju šta će činiti; pesnik da pamti a svevišnji da izdaleka motri i ubojnice vrati onom ko ih odašilje. Kad? On će to znati kad. U čekanju pravde pesnik kaže: “Počeo sam da praštam” onima “sa ispranim mozgovima”.

“U tom smislu, njegovo pevanje (…) poziv je na interakciju sa drugima, sa svetom, sa svojim zavičajem, za kojim odjednom krikne (kroz pevanje o Nikoli Tesli i dalekim predelima), za Kosovom (Dalmatinskim i Kosovom i Metohijom: prim. M. D.) i tragedijama njegovog naroda, koje ne zaboravlja.”

I nema zaborava govora “bešumnih duša”, to je zavetna priča iz smrti njihove prerane jer dolazi vreme da “smrtolovci” (kako zlotvore nazva Relja Lukić) počinju da strahuju od smrti “bešumnih duša”. I onako prirodan “život je zalet u smrt”. Pomozite mu da živi  i prirodno umre. Tada će u vama progovoriti čovek, a ne zver ljudska. Pesnik Šaula zato duhovno brani svet od sebe, ispisujući stihove koji su “molitva poput Sunca u najvišem zenitu”.

A treba li tražiti razloge za ljubav među ljudima, kad nam je ljubav božanski dar? Ko ne ume da voli, on vodi rat; prvo sa sobom, potom sa drugima. Pesnik Ilija Šaula slavi ljubav, tu “svjetlost koja (…) zlatom okiva”. I zbilja, njegove ljubavne pesme jesu emotivni zlatnici pluća; “Ja dišem nju”, kaže pesnik. A onda se obraća Njoj za koju zapisuje da je “dunja koja me vidi” i blagosilja je stihovima: “Živjela, nebeska vilo!”

No, on je tu na tragu Dučićeve besede o ženi: “Mnogi veruju u intuiciju žene, a ta intuicija izvesno i postoji. Svakako, za mene,  intuicija žene nije isto što i intuicija umetnika: (…) Intuicija umetnikova je tvoračka.” To pesničko tvoraštvo kod Šaule, dolazi iz srca, ali ono je pre svega umetnički doživljaj kada je žena u pitanju, jer poezija o ženi je nešto što je uvek izvan nje, čemu bi pesnik da je dovede, čineći to sa njegovim veličanstvom Reč. I zaista, moć reči Ilije Šaule, pleni pažnju čitaoca koji pred sobom ima tematski različitih naslova, ali svaki od njih izvlači iz pesnika, potom iz čitaoca, srž svetlosti i nade u dobrotu. Kao da piše u “dosluhu sa anđelima”, svoje i naše “simfonije” koje počinju nadom, a nada nađe put u završnici pesama. Tada je to sklop reči koje grade mudrice, poput ovih: “Ne zna čovjek dok ne doživi”; “Pustite ravnicu da sanja Sunce i klas”; “Voz guta daljina kroz tunel sna”; “Svjetlost nas dočeka i svjetlost nas isprati”; “Od graktanja grabljivica strah me spasio”…

I jedna misao koja je na svoj način biblijska opomenica za ljude dobrote i ljude zla, koja se pita, čemu zlo. Ona glasi: “Nebo je iznad nas, i ispod nas!”

Poezija Ilije Šaule otvorila je dveri i jednog i drugog neba, pokazala nam bešumne krajolike a nama ostavila da biramo svoj Put.

 

U Subjelu,

20. oktobar 2021.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: