детаљ слике: КРК Арт дизајн

СПАЈАЊЕ БИЋА СА ПОЕЗИЈОМ

Илија Шаула: “Душе су бешумне, тихе” Графичар, Ужице 2016

 

Мисао је постала више од пјесме.

Књижевни критичар: Милијан Деспотовић

 

Поезија је душа свих душа, казивна и мислена – једнако. Она је рам у који ваља сместити, љубав, тегобу, извесности, неизвесности… Тако уређен живот има слику на зиду душе која припада свакоме од нас. Али, немају сви осећаја да на тај зид пусте поглед, већ његова додиривања, често бивају “урамљена празнина” (Васко Попа). Душа поезије нас спашава од празнине. Зато су песници душа рода свога, велики зид који спречава заборав.

То што поезија запамти ни време порекло није.

Песник Илија Шаула јесте песник душе али душе која мисли. Његова мисао има глас. Он је нашао кључ да из тишине извуче говор - писмо, свестан да “Душе су бешумне, тихе”, и тако је именословио своју пету књигу поезије коју посвећује мајци Станици. Књига је “споменик њене вечности”, споменик оној која је знала “разбуктати ватру”. Родитељке су саме по себи песме над песмама. Оне стоје на вратима овог света, на вратима наших живота; земног и небеског.

Шаула пише срцем. На оно што је очигледно баца сноп своје духовне светлости а када то треба “писањем круни сјећања”:

 

Пјесник носи ожиљке времена,

Избраздан и шибан вјетровима зла.

Ту свјетлост, и ту љубав,

Којом племени своје срце,

Нико није могао да угаси.

 

Ово је поезија која мисаоно греје промрзле “у чекаоници (…) времена”, слика у којој песник препознаје потребу за шапутањем да би се сви међу собом боље чули. Шапат је, уствари, Шаулина усредсређеност на саговорника у његовим песмама, а љубавни шапат је изазван “женственим осмјехом”. Уме песник да на тај призив одстихује стисак руке, загрљај, да пошаље велику поруку: “Сунце и ја поздрављамо те.” Овде се песма уздиже до оног зрака светлости који је победоносно успео да открије оног са ким “може дијелити мисли”. А мисао има магнетну моћ спајања бића са поезијом.

Шаула у својој поезији показује припадност племенитом потомству песничком (“Волим добру поезију”; “Пјеснику”…), и био је срећан кад је могао да запише прву песму: “Из мене је кренула пјесма!” Његови библиографи нису забележили када је објавио прву песму, али јесу када је објавио прву књигу песама. Била је то збирка “На згаришту самоће” (1989).

Самоћа је сама за себе страх али и оружје које се не чује, а пуца. Тај пуцањ чују “Богови тишине”. Помислим, какво је то песничко откриће, мада увек верујемо да ће нас неко чути кад је неправда на вратима, када занемимо:

 

Наша шутња је громогласна.

Бранимо се нашим НЕ,

бранимо се са најсилнијим оружјем човечности!

 

(…) Бранимо се љубављу (…)

бранимо и звјери

које улазе у наше пећине. (…)

Чују они тишину што чучи у нама, (…)

чују и ону тиху музику из гробова,

вапаје недозреле младости

из злогласних јама. (…)

Чују тешке уздахе српске колоне кроз беспуће.

 

Чује нас и Бог тишине и само он, и песник, знају шта ће чинити; песник да памти а свевишњи да издалека мотри и убојнице врати оном ко их одашиље. Кад? Он ће то знати кад. У чекању правде песник каже: “Почео сам да праштам” онима “са испраним мозговима”.

“У том смислу, његово певање (…) позив је на интеракцију са другима, са светом, са својим завичајем, за којим одједном крикне (кроз певање о Николи Тесли и далеким пределима), за Косовом (Далматинским и Косовом и Метохијом: прим. М. Д.) и трагедијама његовог народа, које не заборавља.”

И нема заборава говора “бешумних душа”, то је заветна прича из смрти њихове преране јер долази време да “смртоловци” (како злотворе назва Реља Лукић) почињу да страхују од смрти “бешумних душа”. И онако природан “живот је залет у смрт”. Помозите му да живи  и природно умре. Тада ће у вама проговорити човек, а не звер људска. Песник Шаула зато духовно брани свет од себе, исписујући стихове који су “молитва попут Сунца у највишем зениту”.

А треба ли тражити разлоге за љубав међу људима, кад нам је љубав божански дар? Ко не уме да воли, он води рат; прво са собом, потом са другима. Песник Илија Шаула слави љубав, ту “свјетлост која (…) златом окива”. И збиља, његове љубавне песме јесу емотивни златници плућа; “Ја дишем њу”, каже песник. А онда се обраћа Њој за коју записује да је “дуња која ме види” и благосиља је стиховима: “Живјела, небеска вило!”

Но, он је ту на трагу Дучићеве беседе о жени: “Многи верују у интуицију жене, а та интуиција извесно и постоји. Свакако, за мене,  интуиција жене није исто што и интуиција уметника: (…) Интуиција уметникова је творачка.” То песничко твораштво код Шауле, долази из срца, али оно је пре свега уметнички доживљај када је жена у питању, јер поезија о жени је нешто што је увек изван ње, чему би песник да је доведе, чинећи то са његовим величанством Реч. И заиста, моћ речи Илије Шауле, плени пажњу читаоца који пред собом има тематски различитих наслова, али сваки од њих извлачи из песника, потом из читаоца, срж светлости и наде у доброту. Као да пише у “дослуху са анђелима”, своје и наше “симфоније” које почињу надом, а нада нађе пут у завршници песама. Тада је то склоп речи које граде мудрице, попут ових: “Не зна човјек док не доживи”; “Пустите равницу да сања Сунце и клас”; “Воз гута даљина кроз тунел сна”; “Свјетлост нас дочека и свјетлост нас испрати”; “Од грактања грабљивица страх ме спасио”…

И једна мисао која је на свој начин библијска опоменица за људе доброте и људе зла, која се пита, чему зло. Она гласи: “Небо је изнад нас, и испод нас!”

Поезија Илије Шауле отворила је двери и једног и другог неба, показала нам бешумне крајолике а нама оставила да бирамо свој Пут.

 

У Субјелу,

20. октобар 2021.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: