ILUZIJA ILI STRAH OD ....
Osmeh. Širok osmeh prekrio je njegovo lice, makar i na trenutak. Na više trenutaka, možda minut, nekoliko minuta, više zgusnutih trenutaka. Sa posebnim izrazom lica, brzo, da radost ne iščezne, posmatrao je dva razdvojena papira jedne celine. Dva oblika radosnih osećanja, u dve razdvojene ruke. Pogledom koji je klizio, upijao je dugo iščekivanu radost, kroz disanje kao da je izgovarao napokon.
Ćutanje, samo ćutanje ispunjavalo je prostor. Mir, lažni ili kratkotrajni mir ispunjavao je telo, um, pogled. Zamišljao je izraz svog lica, pokušavao je da zapamti svaki trag, ispunjenosti koja se razliva, čini ga blaženim i ....
Predugo i previše. Lice postade ozbiljno, čak sa izrazom neverice, lice se pretvori u skamenjeno ozbiljno. Dovoljno dugo je trajalo, sasvim dovoljno za predugo iščekivanje.
.............................................................................................................................................
Grube reči, strašne, izrazi slika i nemoć prepoznavanja iščezlih misli. Brz hod, na trenutke paničan, prepun padova i blatnjavog podizanja. Kapi i magla iza, nevidljivo ispred. Manični beg, zaustavljeni koraci, brzo i teško disanje.
Prizori protivrečnosti koja se smenjuje na traci iskidanog filma. Oblik nestaje i pojavljuje se udaljen. Približava se i beži najdalje.
Krivudava promrzla reka, natopljena maglom, nadolazi. Huči sa prizvukom jeze, nagoveštava narušeni mir...
Sasvim nestaje oblik, gubi se u proređenoj šumi pokrivenoj parom. Ne čuje se pucketanje suvih, otpalih grančica. Ne čuje se zvuk zamki za begunce. Ne čuje se zvuk koji odjekuje do goniča.
