NAJPOZNATIJI NIKO NA SVETU
Ako mi i ti sada odeš
Postaću niko
I ostaću niko.
Biću jedan poznati niko.
Najpoznatiji na celom svetu!
I mrak će pasti.
Noć će vladati svetom.
Tama i Baba Roge poješće svu decu sveta!
Ako mi i ti sada odeš
Nastaće buka.
Tolika buka od tišine!
I ptice će postati neme.
Ljudi se neće kretati.
Ako mi i ti sada odeš...
Vetar će šibati pogrešan pravac!
Ustaće mrtvi iz svakog groba!
Pući će spomenici svi na svetu!
Ako mi i ti sada odeš...
Urlaće Tihi okean!
Mačke će početi da reže!
Psi će trovati narod!
Ako mi i ti sada odeš...
Beograd će postati prazan i suv!
I više neće biti Beograd.
Biće crn, biće kao crna udovica!
Biće pust i ružan i boleće.
Ako mi i ti sada odeš...
Mol će vladati svetom!
Nestaće mirisi.
Oslepeće dodiri.
I biću ružna.
I biću niko.
Najpoznatiji niko na celom svetu!
Ako mi i ti sada odeš...
I ako mi kažeš da vile ne postoje,
Ja ću nestati sa lica zemlje!
Jer, vile umiru ako u njih ne veruješ.
Jer, vile se gase ako ih ne voliš.
Ako mi i ti sada odeš...
Ja ću prestati da sijam!
Nećeš me naći među zvezdama,
Nećeš, ni u jednom prolazniku.
Jer ja sam niko.
Najpoznatiji niko na svetu!
Bez tebe.
Ali ako ostaneš...
Ako mi stvarno ostaneš,
Biću lepa.
I sijaću!
I možda neću postati neko,
Ali ću postati tvoja!
I ostati.
Ako me želiš na ovom svetu!
KrkArt
OKTOBARSKA
Požuri
I čekaj me
Na onom mestu
Na kom lutalice postaju gospoda
U ono vreme koje nije parno
Da se ne izgubimo ponovo
Da te ne izgubim
Neka bude oktobar
To je moj mesec
Kada sve sivo požuti
I sve žuto posivi
Kada se od kiše na putu stvori duga
I kada kožne cipele krenu u boj
Neka bude oktobar
Da slavimo jedan dan
Da budemo jedan dan
Deca
I zamislimo onu želju
Koju zamišljamo svake godine
I nikada se ne ispuni
Onda ugasimo svećice
I pravimo se da smo srećni
Jer tu na stolu
Stoji neka kutija vezana mašnom
I ne znamo šta se krije u njoj
A ume da obraduje
Možda iz nje izleti čudo
Možda iz nje izađe zlo
Kako se nadamo lepom
I lepo je dok žmurimo
Zlo izlazi na videlo
Tek kada otvorimo oči
I onda kada u kutiji pronađeš minđuše
A nemaš probušene rupice na ušima
A ume da obraduje
Doduše samo u oktobru
Jer u svakom drugom mesecu smo
Odrasli
I nismo deca
I nije lepo ni dok žmuriš
Jer je zlo svuda
Samo ne u kutiji
KrkArt
KADA SE PLAŠIM
Nekad se plašim da ti nisam dovoljno lepa
Recimo onda kada mi nije dan
A to je često
Ili ujutru kada sam čupava
Ili onda kada ni sebi ne verujem
Nekad se plašim da me ne prođeš
Jer ne želim da me prođeš
Ali se uvek pitam da li sam te zaslužila
Pa se plašim ako nisam
I šta ću onda
Plaši me šta me čeka kad mi odeš
I svo to vreme dok mi ponovo ne dođeš
Jer baš je prazno tad
Sve
I soba i stanica i ja
Baš sam prazna kad mi odeš
Nekad me plaši što ne umem da zadržim ništa
Sve mi malo dođe i ode
Nekad se i vrati
Vrati se kad delujem stabilno
Kad verujem da sam jaka
Da mogu sve da podnesem
Vrati se kad verujem
Ali zaboravi da ja ne umem baš ni da verujem ljudski
Nekad me plaši starost
I što ne znam da li ću je doživeti
Zbog svih ovih virusa zvanih ljudi
Što ne znam da li ću uspeti sve što sam zamislila
Što ne znam da li će mi biti tu oni koje volim
Što ne znam koliko te volim
Jer je ludo
I to me plaši
I ovo što me ovako sele me plaši
U svakoj selidbi izgubim nešto
Mrvu po mrvu gubim i sebe
I onda pokušavam da se setim gde sam se to zaboravila
I šta je još tamo sa mnom ostalo.
