НАЈПОЗНАТИЈИ НИКО НА СВЕТУ
Ако ми и ти сада одеш
Постаћу нико
И остаћу нико.
Бићу један познати нико.
Најпознатији на целом свету!
И мрак ће пасти.
Ноћ ће владати светом.
Тама и Баба Роге појешће сву децу света!
Ако ми и ти сада одеш
Настаће бука.
Толика бука од тишине!
И птице ће постати неме.
Људи се неће кретати.
Ако ми и ти сада одеш...
Ветар ће шибати погрешан правац!
Устаће мртви из сваког гроба!
Пући ће споменици сви на свету!
Ако ми и ти сада одеш...
Урлаће Тихи океан!
Мачке ће почети да реже!
Пси ће тровати народ!
Ако ми и ти сада одеш...
Београд ће постати празан и сув!
И више неће бити Београд.
Биће црн, биће као црна удовица!
Биће пуст и ружан и болеће.
Ако ми и ти сада одеш...
Мол ће владати светом!
Нестаће мириси.
Ослепеће додири.
И бићу ружна.
И бићу нико.
Најпознатији нико на целом свету!
Ако ми и ти сада одеш...
И ако ми кажеш да виле не постоје,
Ја ћу нестати са лица земље!
Јер, виле умиру ако у њих не верујеш.
Јер, виле се гасе ако их не волиш.
Ако ми и ти сада одеш...
Ја ћу престати да сијам!
Нећеш ме наћи међу звездама,
Нећеш, ни у једном пролазнику.
Јер ја сам нико.
Најпознатији нико на свету!
Без тебе.
Али ако останеш...
Ако ми стварно останеш,
Бићу лепа.
И сијаћу!
И можда нећу постати неко,
Али ћу постати твоја!
И остати.
Ако ме желиш на овом свету!
KrkArt
ОКТОБАРСКА
Пожури
И чекај ме
На оном месту
На ком луталице постају господа
У оно време које није парно
Да се не изгубимо поново
Да те не изгубим
Нека буде октобар
То је мој месец
Када све сиво пожути
И све жуто посиви
Када се од кише на путу створи дуга
И када кожне ципеле крену у бој
Нека буде октобар
Да славимо један дан
Да будемо један дан
Деца
И замислимо ону жељу
Коју замишљамо сваке године
И никада се не испуни
Онда угасимо свећице
И правимо се да смо срећни
Јер ту на столу
Стоји нека кутија везана машном
И не знамо шта се крије у њој
А уме да обрадује
Можда из ње излети чудо
Можда из ње изађе зло
Како се надамо лепом
И лепо је док жмуримо
Зло излази на видело
Тек када отворимо очи
И онда када у кутији пронађеш минђуше
А немаш пробушене рупице на ушима
А уме да обрадује
Додуше само у октобру
Јер у сваком другом месецу смо
Одрасли
И нисмо деца
И није лепо ни док жмуриш
Јер је зло свуда
Само не у кутији
KrkArt
КАДА СЕ ПЛАШИМ
Некад се плашим да ти нисам довољно лепа
Рецимо онда када ми није дан
А то је често
Или ујутру када сам чупава
Или онда када ни себи не верујем
Некад се плашим да ме не прођеш
Јер не желим да ме прођеш
Али се увек питам да ли сам те заслужила
Па се плашим ако нисам
И шта ћу онда
Плаши ме шта ме чека кад ми одеш
И сво то време док ми поново не дођеш
Јер баш је празно тад
Све
И соба и станица и ја
Баш сам празна кад ми одеш
Некад ме плаши што не умем да задржим ништа
Све ми мало дође и оде
Некад се и врати
Врати се кад делујем стабилно
Кад верујем да сам јака
Да могу све да поднесем
Врати се кад верујем
Али заборави да ја не умем баш ни да верујем људски
Некад ме плаши старост
И што не знам да ли ћу је доживети
Због свих ових вируса званих људи
Што не знам да ли ћу успети све што сам замислила
Што не знам да ли ће ми бити ту они које волим
Што не знам колико те волим
Јер је лудо
И то ме плаши
И ово што ме овако селе ме плаши
У свакој селидби изгубим нешто
Мрву по мрву губим и себе
И онда покушавам да се сетим где сам се то заборавила
И шта је још тамо са мном остало.
