PESNIK SAM,OPROSTI
krkArt
Oprosti mojoj duši,
oprosti sve što loše rekne,
i ono što sa jezika lako a jako utekne,
jer nemir oseća u kasno vreme;
duša mi trpi strahovito breme.
Pesnik oseti više,
on kanda oseti bolje,
bori se sa pesmom,
pokazuje više volje,
sa svojom slobodom on izlazi
da se bije na bojno polje.
Oprosti za ponos,
oprosti za gordost,
oprosti za svaku ludost što u meni živi,
jer nisam običan čovek od krvi i mesa
i nisam prvi koji je zgrčen izmeđ jave i sna,
kome se glava bori između tuge i besa,
jer nisam običan čovek od krvi i mesa.
KIŠA
U kolevci se dete ljulja,
krkArt
u kolibi stoka kunja,
ulicom pas lunja,
i tišinu prolama samo šum,
niko u kasne sate ne zalazi na drum.
Sve već odavno u postelji sneva,
poneko još kroz okvir prozora u noć gleda,
ali nigde se ne vide svetla,
sve već odavno spokojno sneva.
I na jednom- kiša!
Sa puta ukloni zalutala miša,
i psa pod stereu skloni,
i mesečinu oblacima poklopi.
Sve još spava i vetar ne oseća,
miris živ i ukusan,
zrelo voće se kišom spira,
nežno ih kapljama dira.
Svi su spavali mirno,
nisu se probudili do jutra,
a kiša je otišla, makla se sa toga puta,
i odluta dalje, gde će da je vide i bolje joj se dive,
gde će možda neko i zbog nje iz postelje da se digne.
DALEKO...
Daleko... daleko... daleko...
Ostaješ daleko...
Nedokučivo daleko....
Tako daleko...
Da ni reč ne dopire lako.
krkArt
Daleko... daleko... daleko..
Daleko k'o nebo...
Daleko k'o zvezde...
Toliko daleko...
Da su mi usamnjene pesme.
Daleko... daleko... daleko...
Daleko si od oka...
Daleko od moje suze...
Daleko si mi od srca...
A ti mi ga sa sobom uze.
UMORAN
Umoran... posustajem...
Razmišljam... valjalo bi da odustanem...
Od tebe... od sebe...
Kako sa čovekom kome duša vene?
Umoran... iscrpljen...
Kuda bi me ova bol vodila?
Beznadežno je...
Svojim si me postojanjem... umorila...
Umoran... nepostojan...
Prazan... bolan...
To sam ja... posle tebe...
Pustoš i jad... umoran...
