ПЕСНИК САМ,ОПРОСТИ
krkArt
Опрости мојој души,
опрости све што лоше рекне,
и оно што са језика лако а јако утекне,
јер немир осећа у касно време;
душа ми трпи страховито бреме.
Песник осети више,
он канда осети боље,
бори се са песмом,
показује више воље,
са својом слободом он излази
да се бије на бојно поље.
Опрости за понос,
опрости за гордост,
опрости за сваку лудост што у мени живи,
јер нисам обичан човек од крви и меса
и нисам први који је згрчен измеђ јаве и сна,
коме се глава бори између туге и беса,
јер нисам обичан човек од крви и меса.
КИША
У колевци се дете љуља,
krkArt
у колиби стока куња,
улицом пас луња,
и тишину пролама само шум,
нико у касне сате не залази на друм.
Све већ одавно у постељи снева,
понеко још кроз оквир прозора у ноћ гледа,
али нигде се не виде светла,
све већ одавно спокојно снева.
И на једном- киша!
Са пута уклони залутала миша,
и пса под стереу склони,
и месечину облацима поклопи.
Све још спава и ветар не осећа,
мирис жив и укусан,
зрело воће се кишом спира,
нежно их капљама дира.
Сви су спавали мирно,
нису се пробудили до јутра,
а киша је отишла, макла се са тога пута,
и одлута даље, где ће да је виде и боље јој се диве,
где ће можда неко и због ње из постеље да се дигне.
ДАЛЕКО...
Далеко... далеко... далеко...
Остајеш далеко...
Недокучиво далеко....
Тако далеко...
Да ни реч не допире лако.
krkArt
Далеко... далеко... далеко..
Далеко к'о небо...
Далеко к'о звезде...
Толико далеко...
Да су ми усамњене песме.
Далеко... далеко... далеко...
Далеко си од ока...
Далеко од моје сузе...
Далеко си ми од срца...
А ти ми га са собом узе.
УМОРАН
Уморан... посустајем...
Размишљам... ваљало би да одустанем...
Од тебе... од себе...
Како са човеком коме душа вене?
Уморан... исцрпљен...
Куда би ме ова бол водила?
Безнадежно је...
Својим си ме постојањем... уморила...
Уморан... непостојан...
Празан... болан...
То сам ја... после тебе...
Пустош и јад... уморан...
