detalj slike: KRK Art dizajn

SRCE DINARE - drugi deo

...Ispred Troglava, ka severu, pružalo se, naizgled beskrajno, bezvremeno prostranstvo belih, sivih i modroplavih krečnjačkih vrhova, brda, visoravni, bregova koji su se dizali jedan za drugim, jedan iznad drugoga, jedan kraj drugoga, i koji su se konačno, i preplitali, sažimali u činilo se, apsurdno velikom nizu. Veličina tog kamenog mora podsećala ga je na modrozelenu morsku pučinu i oduzimala mu je dah, slamala volju i verovanje da sa nečim toliko velikim može da izađe na kraj. Pred njim se pružala iskonska divljina; planine koje je do tada posećivao bile su pitome bašte u odnosu na ovu planinu. Ovuda su prolazili brojni narodi, civilizacije i carstva, ovde je bila međa, granica svetova koji su se dodirivali i vekovima sukobljavali. Nije ovo bilo mesto za svakoga, pomislio je. Ogromnost prostranstva koje se pružilo pred njim, mislio je, pokolebala bi i nekog mnogo snažnijeg od njega. Svela bi svakoga na pravu meru. Prema ovakvoj veličini Dinare, bio je potpuno beznačajan, jednako kao što je crv ili mrav sićušan i beznačajan pred čovekom.

Možda bi tada i definitivno odustao, da je bio sam, ali nekako ga je bilo sramota pred planinarima i svojih misli, i usplahirenog i ispijenog izraza lica. Stegao je zube i nastavio dalje. U silasku, stene i beline kamena postepeno su zamenile crnogorične šume, visoravni i poljane, i njihovo zelenilo mu ponovo otera sumorne misli.

Na visoravni Poljanica (dobro je znao to ime ; na toj lokaciji odigrali su se najžešći sukobi na grahovskom teritoriju u poslednjem ratu) ipak je zastao, umor, nesigurnost, nenaviknutost na divljinu uzeli su danak. Rekao je planinarima da neće s njima dalje, malo će zastati da se odmori, nekih pola sata, teren je dobar, zelene šume, livade, sunčano je i toplo, prijaće mu. Bili su sumnjičavi, nisu hteli da ga ostave, ali na kraju su popustili. Rekli su mu gde će praviti sledeću pauzu, i da će ga tamo čekati. Pristao je, uveravajući ih da mu je dobro, i da mu treba samo malo predaha. Pozdravili su se sa njim, skrećući mu pažnju da se drži označenih staza, i nipošto ne skreće sa njih, jer ovo je bilo ratno područje, nikad se ne zna.

Obećao je, mada nije video nikakvog razloga za uzbunu. Teško mu je bilo takav pejzaž, pun divnih tamnozelenih jela i smrča, zelenih livada prošaranih kamenjem i stenjem povezati sa ratnom tragedijom i masovnom smrću. Ptičice su pevale, insekti cvrčali, vetar je mirisao na zdravlje, na planinski vazduh. Ne, ovo je život, pomisli, ovde ne može biti mesta nikakvoj smrti.

Spustio se ispod jedne džinovske jele, seo i naslonio glavu na nju, omamljen toplinom sunčevih zraka, vetrom i mirisima planine, iscrpljenog uma i tela, zaspao je momentalno, Snovi su brzo pristigli, veseli, razdragani, nemirni dečiji dani. Snovi i jedan mali gradić koji je tada bio čitav njegov svet. Vreme je prolazilo u tom snu, činilo mu se, čudesnom brzinom. Došao je ubrzo i rat. Ali grad je i dalje bio pun života, mladosti i lepote. Svetla Doma kulture privlačila su ga kao svetiljka leptira. Dom je bio njegova druga kuća, u njemu se osećao kao u svojoj kući, kao pored toplog ognjišta. U njemu, pored njega, sve vezano za Dom budilo je lepa sećanja. I Marija, uvek Marija. Čudno, ni posle više godina koliko su proveli u braku, nikada nije sanjao bivšu ženu, Sanju. Nikada. Uvek i jedino Mariju. Milovao je njenu dugačku, gustu tamnu kosu, dok je njena glava s puno poverenja počivala prvo na njegovom ramenu, da bi se onda intimnije, slobodnije, još nežnije, preselila na njegove grudi. Neka senka tada se pojavi, nešto sivo i bezlično, i Marijina kosa iskliznu mu iz prstiju.

Došli su teški dani. Očevo sve duže izbivanje od kuće na ratištu. Majčin plač i tihe molitve noću, pred spavanje.  Sve masovnije pogibije. Plač i naricanja gradom. Izbegli, tužni i umorni ljudi iz popaljenih sela u Livanjskom polju, koji su bez cilja i smisla bauljali gradom. I granate. Prve granate koje su počele padati po gradu.Stakla njihovog stana koja se tresu. I zvuk. Zvuk gotovo sličan iznenadnoj grmljavini. Grmi. Grmi. Grmi. Grmi.

To ga je i probudilo. Taj zvuk, zvuk grmljavine. Kao i nešto mokro, nešto što mu je upadalo u usta, nos...kiša? Znao je gde je i koje je doba, znao je da je sišao s Troglava, da je zastao da se odmori i tako zaostao za planinarima, a nebo je bilo vedro, vedro i sunčano toliko da se plašio da će dobiti opekotine na tolikoj visini, nemoguće da su se za tako kratko vreme navukli oblaci i kiša, otkud grmljvina, zašto grmi.

Samo što to nije bila kiša. U usta, oči, u nozdrve upadale su mu pahulje snega. A grmljavina se pojačavala, postajala ujednačenija i on je sve više prepoznavao, dok su mu se u umu palila crvena svetla za uzbunu. Ne, pomislio je, ovo nije moguće, ovo se ne događa.

Otvorio je oči i vrisnuo, jer su mu sve kočnice popustile od užasa koji je ugledao. Sve oko njega bilo je belo, belo, stravično belo, sneg je napadao, mećava mu se sjurila u oči. Golo zimsko drveće okruživalo ga je svojim mrtvim, sivim stablima i granama. Nigde živopisnih jela, zelenila, sunca. Sve je nestalo u trenu. Nije bilo ni džinovske jele pod kojom je spavao. Stajao je u nekoj uvali okruženoj šumom, u daljini se pružala uska traka puta, a sa grmljavinom su se sada čuli i drugi zvuci. Puščana paljba. Sada mu je konačno sinulo. Prepoznao je grmljavinu, samo što to nije bila grmljavina. Bila je to artiljerijska paljba.

Zacvileo je, poput prebijenog pseta. Nije znao šta treba da uradi, da li da počne sa nekom molitvom, da li bi to pomoglo, ili da prosto zatvori oči, a kada ih otvori, nestaće i mećava i sneg i pucnjava i biće ponovo na sunčanom proplanku. Pokušao je, ali ništa se nije promenilo. Zacvileo je ponovo. Kakva to sila obitava na planini i zašto mu to radi?

Krenuo je u jednom pravcu niz put, nasumično, samo da pobegne iz te užasne uvale, i već posle pedesetak metara spotakao se o prva mrtva tela. Izgledalo je kao da su skoro lišena života; još je mogao da prepozna njihove crte lica, bili su to srpski vojnici, njegove komšije, rođaci, prijatelji tek malo stariji od njega. Sve se to i dogodilo, znao je, samo što ne može da se događa sada, već se dogodilo pre dvadeset i jednu godinu, samo što on tada nije bio ovde i nije mogao biti tu, jer je bio premlad za pušku, njegov otac je ovde bio.

 Kao pijan, teturao se dalje putem, ne obazirući se više ni na eksplozije granata i mina, ni na puščanu paljbu. Stotinak metara dalje, naišao je na leševe u belim zimskim uniformama, s modernim puškama, i znao je da su to hrvatski vojnici, znao je kako su ih opisivali njegovi nešto stariji drugovi koji su preživeli, da su dobro opremljeni i maskirani, prilagođeni za zimsko ratovanje, Okrenuo se i potrčao nazad, plašeći se da ne upadne u ruke živih pripadnika hrvatske vojske (ovo je suludo, pomislio je Stojan, da upadnem u ruke nekoga ko je bio ovde pre dvadeset godina?), došao je ponovo do puta gde su ležali pogođeni srpski vojnici. Nije smeo da ih gleda duže, ni pomnije, jer znao je, što duže ih bude posmatrao, sećanja na njih će se vratiti, prepoznaće ih, mali je grad, svako je svakoga znao, setiće se njihovih imena i prezimena, njihovih porodica, i onda će se slomiti, neće to moći izdržati, poludeće, i neće nikada naći izlaz sa ove divlje planine koja ima moć da te baci u prošlost, da ti potpuno poništi i obriše mozak, i pretvori te u bezumno čudovište.

Mećava je bivala sve gora, otpuzao je gotovo četvoronoške u uvalu u kojoj se probudio, i koja je, činilo mu se, pružala ipak kakvu takvu sigurnost od granatiranja i pucnjave.

Taman kad je hteo da se uspravi, shvatio je da ga posmatraju dva užarena, divlja oka, koja nesumnjivo nisu bila čovečija.

Bile su to vučije oči.

Zaledio se. Nije bilo govora o bežanju; ni u punoj snazi, odmoran i koncentrisan, ne bi imao nikakve šanse da umakne snažnoj divljoj životinji od koje ga dele centimetri, a kamoli iscrpljen višečasovnim penjanjem i uma dovedenog gotovo do ludila. Nije znao ni kako da se bori sa vukom ? Kako ga sprečiti da mu jednostavno ne pokida grkljan? Možda je ovo samo san, mislio je, možda je i vuk došao iz sna kao što je onomad došao i onaj sivi sokol.  Ako uopšte on i sanja. Možda ova divovska planina sanja,  on je u njenom snu, i on i ove životinje što se pojavljuju, i urlici iz jame i sivilo iz ruševina, mrtvi ratnici i vreme koje je oteklo dvadeset godina unazad, sve je to Dinarin san, ne njegov, on je samo opsena, pričina, nestaće čim planina otvori svoje kamene, milenijumske oči.

Ali vuk je ipak bio stvaran; zarežao je i u jednom hitrom skoku okrenuo se i pojurio uzbrdo. Čula se snažna eksplozija i Stojana je zasula zemlja i sneg. Vrisnuo je. Granate su padale sve bliže, a sa njima, činilo se, približavala se i pucnjava. Vuk je zastao na vrhu brda, zabacio glavu unazad i počeo da zavija. Zatim je pogledao u Stojana-Stojan se mogao zakleti da ga gleda pravo u oči. Sa brda se sjurio ponovo do uvale, posmatrao nekoliko trenutaka Stojana, a onda ponovo jurnuo uz brdo. Okrenuo se i pomno motrio Stojana; krzno mu je bilo nakostrešeno a njuška iskežena; izgledalo je kao da želi nešto da mu saopšti i da ga užasno frustrira što ga Stojan ne shvata.

Puščana paljba je bila sve bliža, i Stojan je počinjao da shvata, da, bio ovo san ili ne, ako se uskoro ne pokrene, možda se više nikada neće ni pokrenuti ni probuditi. Ni ovde, ni nigde drugo.

Konačno mu sinu i on u nastupu lucidnosti, uhvati smisao u vučijim očima.

,,Želiš da te pratim?'', reče i pojuri uzbrdo za vukom. Rafali uskoro zatreštaše  po uvali u kojoj je do pre par trenutaka stajao, i on shvati da je u poslednjem trenutku krenuo kroz šumu. Pratio je vuka dalje kroz šumu, vuk bi mu u trenutku gotovo izmaknuo iz vidokruga, ali bi se onda vratio po njega, sačekao ga, a onda ponovo počinjao da trči. Neko vreme je uspevao da ga prati, a onda je staza naglo zavila strmo nizbrdo; video je vuka kako se spretno preturio i otklizao dole niz greben; Stojan nije posedovao takvu spretnost,  snagu ni hitrinu. Vrisnuo je kad nije uspeo da zaustavi na vreme noge, zapeo je o nešto kamenito u snegu i poleteo prema bezdanu; sneg se kovitlao oko njega, upadao mu u usta, mećava mu se ponovo sjurila u oči, za sekundu-dve ništa nije video. Ni gde se nalazi, da li se prizemljio negde ili je udario glavom, i da li je još uvek živ. Zatvorio je oči da ne gleda kako klizi u provaliju, gde je vuk, pomislio je, zašto ga je doveo ovamo i zašto je jurio za njim?

Otvorio je oči. Promenu je osetio momentalno, u kostima, nervima, oku, umu, u blistavom suncu koje ga je pržilo, pticama koje su veselo pevale, insektima koji su se dozivali, u plesu leptirovih krila, u životu koji je bujao svud pred njim. Nalazio se ispod iste one jele ispod koje je i zaspao. Nije više bilo snega i mećave, eksplozija granata, rafala automata, mrtvih ljudi koji su ležali u snegu. Znao je samo jedno, da nije znao ni kako se našao tamo, ni kako se vratio. Možda ga je vuk odveo stazom koja iz prošlosti vodi u sadašnjost, ali to je bilo besmisleno, mislio je.

Ludim, pomisli Stojan. Načisto ludim, ova planina će me slomiti.

Spakovao je opremu i stvari i odmah krenuo na ugovoreno mesto, za planinarima.Nije više ni sekunde želeo da se zadržava. Sada je više nego ikada želeo blizinu drugih ljudskih bića, i nipošto nije želeo da dočeka veče na Poljanicama. Ako ovde zanoćim, pomislio je, živ neću zajutriti. Ovo nije bilo mesto na kome bi se trebalo duže zadržavati. U stvari, najbolje bi bilo-nikako.

Odahnuo je kada je naišao na planinare na jednoj travnatoj poljani ispod nešto nižih vrhova. Uznemirilo ih je bledilo njegovog lica i unezverenost u očima. Nisu previše bili zadovoljni njegovim objašnjenjima o ružnim snovima, ali pravu istinu ne bi mogao da im kaže. Ne bi mu poverovali, znao je, iako su se, slutio je, nagledali raznih čudesa i naslušali čudnih priča u putešestvijama po Dinari. U njegovu ipak ne bi poverovali.

No, iako ga nisu previše ispitivali, ovaj put čvrsto su odlučili da ga ne ostave ponovo samog u planini. Poveli su ga za sobom u silasku ka Crnom Lugu. Tu su se trebali susresti sa nekim prijateljima i zajedno sa njima krenuti put Nuglašice i Šator planine. Morao je da im obeća da će u Crnom Lugu potražiti prenoćište i da će prespavati barem dve večeri pre nego što nastavi penjanje po Dinari. Naročito je u traženju tog obećanja bila uporna Branka, sitna, kratko ošišana, plavokosa ženica iz Šipova. Na rastanku ga je zagrlila i tutnula mu u ruke neki papirić. Kasnije te večeri, u kući u kojoj je zanoćio, otvorio je i pogledao  papirić. U njemu je bio napisan broj telefona i adresa.

Plašio se da će ga u snovima juriti vojnici u belim zimskim uniformama, a on bez puške, usamljen i izgubljen dozivaće vukove da ga spasu, ali snova nije bilo. Zaspao je kao beba, možda je i Brankin papirić vratio nešto sreće i razuma u njegovu krhku psihu, pomislio je, i oterao ružne snove, barem za neko vreme.

Ujutru se rano probudio, izašao iz kuće da protegne noge i umije se. Pred njim se u punoj veličanstvenosti iznad sela dizala Dinara, i kulminirala u vrhovima koje su meštani zvali Točila. Ti vrhovi su ga dozivali svojom snagom, beli poput najkvalitetnijeg mermera.

Točila, Točilo, kako god da su ih zvali, oduvek su privlačila njegovu pažnju. Još kao dete, kada su kolima putovali iz grada do babine i dedine kuće, prolazeći kroz Crni Lug, uvek je bacao čežnjive poglede ka njihovim vrhovima. Možda su oni mogli biti srce planine.

Dva ogroma bloka stena stajala su okrenuta jedan prema drugom, na jednom spajanju su se činilo se i preplitali, a opet su se istovremeno i razdvajali, odmicali i stajali nasuprot; između njih je bio usek, dugačka belina smrvljenog stenja, kamenja, kraškog sipara. Kao da se planina na tom mestu razdvojila, kao da se pocepala nekakvom džinovskom pukotinom, zemljotresom, nekim silama koje su njenu ogromnu masu mogle odvojiti, a opet su je Točila spajala poput visokog kamenog mosta. Lično ih jevoleo najviše od svih dinarskih vrhova. Nisu bili među najvišim, ali na njega su ostavljali impresivniji utisak i od mnogo viših vrhova. Tog jutra, posle dugo vremena doneo je racionalnu odluku. Neće se penjati na Točila, nastaviće dalje. Uspon na te bele, glatke i strme, razlomljene strane planine prevazilazio je njegove moći. Zapamtio je jučerašnju lekciju koju mu je planina dala, i rešio da ne iskušava novu. Um, mu se naravno već branio-razum je počeo da negira da je zaspao i probudio se u prošlosti, a da ga je zatim vuk šumskom stazom vratio u sadašnjost. Pripisivao je ono što se desilo umoru, snovima, iscrpljenosti, dezorijentaciji, podsvesti koja je u njegov um privlačila slike sa mesta masovne pogibije. Ipak, negde duboko u podsvesti, čučalo je upozorenje da ne iskušava više sreću. Kao što Poljanice nisu bile mesto za odmor za one sa slabom psihom i voljom, ni Točila svakako nisu bila za planinare poluamatere. Teška srca, rešio je da im se divi izdaleka. Ali znao je, duboko u sebi, da postoji  još jedan razlog osim opreznosti i možda čak i izvesne doze kukavičluka. Osećao je da tu nije kraj njegove potrage, da srce Dinare ipak ne spava u tim prelepim belim stenama, i da mora proći još neke staze i vrhove,  videti i doživeti šta...nije znao. Nadao se da će otkriti.

Sledeće jutro pošao je dalje uz planinu, ostavljajući Točila i Crni Lug iza sebe. Ovog puta, planina mu je otvorila sva svoja vrata i pokazala mu se u svojoj punoj lepoti.

Tri dana je proveo na tom vilinskom platou, spavao u planinskim skloništima, lutao visokim osunčanim livadama, divio se bujnosti i lepoti divljeg cveća, uživao je u skladnosti i proporcijama prirodnih kamenih skulptura koje su nicale oko njega, kao i vrhovima koji su se ponosno uzdizali put oblaka. Pamtio je njihova imena i staze koje su vodile do njih. Bunjevačko brdo, Lišanjski vrh, Zeleno brdo, Jankovo brdo. Džilitan. I onaj najviši vrh u toj grupi, Veliki bat, koji je izdaleka podsećao na visoki sivi kameni šiljak, okružen beskrajem nižih istih takvih ili sličnih kamenih brda koji su ga zapljuskivali kao more obalu. Prizori su bili veličanstveni i iz njegovog uma gotovo da su potpuno odagnali muku koju je doživeo iznad Rujana, u Čaprazlijama i na Poljanicama. Zaboravio je krikove mrtvih, jauke iz jame, senku iz ruševina, tela mrtvih vojnika na putu. Oko njega je svuda bujao život. Mogao je da vidi i čuje životinje. Viđao je zmije, guštere, orlove, sokole, manje ptičice, nekoliko puta primetio je nešto što je ličilo na šakala. U daljini je zavijao  vuk. Jednom je ugledao i srnu, koja se brzo sklonila u sigurnost gustiša. Buba je bilo bezbroj; mravi su mileli po njemu čim bi seo, ili zalegao. Stojan se pitao koliko zapravo miliona sićušnih, pojedinačnih svetova sadrži Dinara. Koliko bića tu obitava i koliko jedinki; počinjao je da naslućuje veličinu tog mnoštva i beznačajnost vlastite umišljene veličine pred svim tim. Ti minijaturni mehur-svetovi, zasebni ekosistemi u okviru jednog, zajedničkog i jedinstvenog ekosistema Dinare postojali su davno šre ljudi, i postojaće i kad jednog dana ljudi iščeznu. Znao je da treba da je srećan što mu se uopšte pružila prilika da ih posmatra, da svedoči tim svetovima. Stajao je tako, na toj livadi što se dizala u oblake okružena sa svih strana kamenitim vrhovima i posmatrao sve četiri strane sveta, odatle je mogao da šara pogledom po Bosni, Dalmaciji, Lici, bilo je to kao da koristiš besplatni, prirodni, džinovski teleskop.

Noći su ipak bile najlepše, zvezdane, guste i svetlucave, činilo mu se da može da dodirne svemir, da je Kumova slama odmah tu, iznad njega, na dohvat ruke.

Snovi koje je sanjao bili su iznimno lepi. Počinjali su seoskom idilom u Čaprazlijama, blagim i nasmešenim licima babe i dede, a završavali su se u Bosanskom Grahovu. Šetnje sa drugovima i drugaricama po gradu, odlazak u kafiće na sok i kafu, prva krišom popijena piva, i Dom, uvek Dom kulture, bilo da je bio unutra, sedeo na stepenicama ili zidiću pored, Dom je bio centralna osa njihovih života, njihov kulturni i duhovni centar, u njemu i pored njega su odrastali, tu pored tih stepenica prvi put se osmelio da poljubi Mariju, brzo, plaho, detinje nesigurno, pored tog zidića je prvi put nežno uhvatio za ruku i poveo u šetnju kroz grad, ponosan, konačno se ne skrivajući više, da ih svi vide. Te su uspomene bile toliko drage i slatke da mu se činilo da će zaplakati od sreće.

Ali krug sreće i radosti, patnje i bola, vrti se neprestano i naizmenično u svom obrtanju. San je hteo nastavak radosti, a mozak je podsvesno odgovarao šta se desilo sa tom srećom i zašto je prekinuta. Sive senke rata ponovo se probiše kroz površinu i znao je da je vreme bezbrižnog lutanja po Dinari završeno. Kada se probudio, umio se, sredio, spakovao, i zatim dolinom i zaravnjenim delom krenuo ka obodu grebena koji će ga odvesti na Sinjal, poslednji visoki vrh koji je nameravao pohoditi na svom putu.

Sati su odmicali, a raspoloženje mu se menjalo. Nije mogao da dokuči da li je uzrok u njemu, da li je njegov mozak nesposoban da duže održi sreću, ili to nailaze promenljiva raspoloženja planine, možda se i njena sećanja obrću u naizmeničnim krugovima pamćenja sreće i pamćenja patnje. Nije znao, ali je osećao da nešto dolazi ponovo, i da ne može da mu se odupre.

Prvo je osetio u grlu neku stegnutost, nemir, onda pritisak u grudima, svrab oko očiju kao da je alergija u pitanju, onda je počelo i u okolini. Ništa vidljivo se naizgled nije dešavalo, ali osećao je neko ljuljuškanje svuda okolo, kao da neki pijani mornar navija čamac tamo vamo usred morske oluje. Pogledao je ponovo vrh Sinjala i put, označena staza koja je vodila ka vrhu, sada je delovala mnogo daleko...kao da se izdužila, produžila, obećavajući mu još duple sate i sate hoda. Ali bila je tu još jedna staza, staza koju ranije nije primetio, i koja je, jasno je to video, vodila mnogo bliže i mnogo brže ka Sinjalu. Kako je nije ranije uočio, i zašto nije bila označena? Nije mogao da mozga o tome, nameravao je da je iskoristi, pre nego što se ponovo nešto desi, jer verovao je da će se nešto desiti, i što manje se zadržava tu gde oseća nemir, veće su šanse da će proći neoštećeno.

Krenuo je putem koji mu se činio bližim i kraćim.

Na samom početku puta, krupan, dugačak poskok zasiktao je travom i vijugnuo kroz procep u kamenoj ploči. Stojan se za trenutak sledi, u sećanje mu dođe otrovnica iz sna.

Koračao je dalje, držeći na oku ploču i otvor kroz koji je šmugnuo poskok, ali uskoro mu pažnju privuče još neko siktanje. Prepoznao ih je po šarama, u travi pored puta ležalo je još zmija, poskoka, šarki...Srce mu je ludački tuklo, znojio se, ono ljuljuškanje se pojačavalo, osećaj nečeg pogrešnog. Svakako, tim putem ne može da prođe, to mu je bio sasvim jasno. Zmije su bukvalno nicale iz trave kao pečurke. Možda okolo...probaće da ih zaobiđe. Ali kada je načinio prve korake, zmije kao da su shvatile njegovu nameru; njihova tela iznenada jurnuše kroz travu i ustremiše se prema njemu. Na trenutak je stajao potpuno zaprepašten, misleći, ne, ovo se ne dešava, ali dešavalo se, zmije su jurile pravo ka njemu, i on više nije imao nikakvog izbora, sa vriskom na usnama trčao je nazad.

Slušao je priče, kao i svi u detinjstvu, priče lovaca i šumara i dokonih pijanica o poskocima koji su padali sa drveća, jurili i skakali na ljude, bio je ubeđen da su to najobičnije gluposti, ali sada je osećao samo strah, panični, užasavajući strah od tih groznih tela-užadi i njihovih smrtonosnih zuba.

Kada je konačno došao sebi i zastao, zmija više nije bilo. Ali nije želeo, ni smeo ponovo da pokuša još jednom sa prečicom. Slutio je da su se vratile nazad, i da poput psa čuvara, čuvaju taj put.

Nešto se oglasi blizu njega,  mešavinom režanja, lajanja i nekog oglašavanja koje nije mogao jasno da definiše. Oniži, mršavi šakal stajao je nedaleko iza njegovih leđa i besno se oglašavao pogleda uprtog u put sa koga je Stojan upravo pobegao. Ispustio je još par glasova nalik lavežu, a zatim jurnuo niz put. Oči su mu ludački blistale.

Kao da je video nekoga, koga želi da zgrabi, pomisli Stojan. Jadničak. Izujedaće ga zmije.

Ali šakal je preskočio zmije, odjurio iza njih, zarežao još glasnije...a onda se u jednom dugom, predugom skoku zaleteo na nešto...što je samo on video, jer Stojan nije video da mu išta stoji na putu.

Taj trenutak kad se prizemljio i kada su šakalove šape ponovo dodirnule tlo, zauvek će mu ostati urezan u sećanje. Istog trena, odjeknuo je zaglušujući prasak i šakal je nestao u gejziru dima, zemlje, vatre i kamenja. Stojan šokirano shvati da je nesrećni stvor naleteo na minu.

Još šokantnija pomisao mu se javi. Zmije su me spasile, pomisli. Jurile su me da me oteraju.

Zurio je još nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo, i nastavio pravim, dužim putem ka Sinjalu. Više nije osećao stegnutost u grlu, pritisak, neobično morsko ljuljuškanje. Znao je da je prošlo, štagod da je bilo. Ponovo je pogledao prečicu, i zinuo od zaprepašćenja. Nije je bilo. Osmotrio je dobro greben, i bilo mu je jasno, da je nije ni moglo biti. Kao da mu je itnenada neka koprena bila navučena preko očiju, a sada je progledao pri dnevnoj svetlosti. Ali zmije su bile stvarne, pomislio je. Šakal je bio stvaran. Eksplozija je bila stvarna. Pa gde je onda nestala ta staza? Kako se uopšte otvorila tamo gde je nije moglo biti?

Možda i tamo ima minskih polja, momče, šapnuo mu je neki glas u glavi. A tamo nije isto što i ovde.

O tome će misliti kasnije, odlučio je. Primetio je da ga je planina za kratko vreme učinila vitalnijim, snažnijim...prilagodljivijim. Ovde nije bilo puno mesta ni vremena za filozofiranje, mislio je. Primiš udarac, desi ti se čudo, podigneš se i ideš dalje. To je zakon opstanka na planini, u kršu. Oni koji delaju, nastavljaju, oni koji previše razmišljaju, padaju u ambis.

Zato je  nastavio prema Sinjalu.

Nije više mislio o zmijama, šakalu i mini, morao je da pažljivo gleda ispred sebe, jer su kamenite padine kojima se verao, bile prilično strme i nezgodne. Ali širina prostranstva koje se pred njim otvaralo, odvlačila mu je pogled. Dinara se spuštala duboko dole, čas u strmim obroncima i stranama, čas u stepenasto izvajanim kamenim terasama. Kad bi samo mogao svesti svu tu silinu i raznolikost, na jedno jedino lice, skinuti sa tog lica gipsani odlivak, u nadi da mu se ukaže planina u svoj svojoj suštastvenosti, ali to, znao je, nije bilo moguće. Sistem kojim je hodio bio je toliko složen da je sumnjao da će ga ikad moći sasvim razumeti. Negde dole hiljadu i kusur metara niže ležala je Glavaš kula, Polača, Kninska Krajina i Knin su se pružali u daljini, a kras Dalmacije tekao je u neprekidnom kretanju sve  do plavih voda Jadrana. Ovuda su nekada hodili Rimljani, Iliri, Dalmati, Tribali, Stari Sloveni, ovde se borilo protiv Osmanlija i Vermahta, život se iznova i iznova sukobljavao sa smrću, i uvek se podizao kao Feniks iz pepela. Sada je, međutim, izgledalo kao da je taj život na umoru; kao da se izmorio od beskonačnih ratova i bitaka, i digao napokon ruke od svega. Kao da je poslednji rat koji je ovuda protutnjao bio gori od svih drugih, i uspeo ono što nije uspelo prethodnim-da gotovo u potpunosti ugasi iskru života koja je oduvek ovde tinjala. Neka bolesna, neizmerno zaglušujuća tišina polegla je po prostranstvu Krajine i Dalmacije. Oseti bolan ubod tuge. Celom krajoliku trebalo je izlečenje, izlečenje od tuge, samoće i pustoši.

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: