детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЦЕ ДИНАРЕ - други део

...Испред Троглава, ка северу, пружало се, наизглед бескрајно, безвремено пространство белих, сивих и модроплавих кречњачких врхова, брда, висоравни, брегова који су се дизали један за другим, један изнад другога, један крај другога, и који су се коначно, и преплитали, сажимали у чинило се, апсурдно великом низу. Величина тог каменог мора подсећала га је на модрозелену морску пучину и одузимала му је дах, сламала вољу и веровање да са нечим толико великим може да изађе на крај. Пред њим се пружала исконска дивљина; планине које је до тада посећивао биле су питоме баште у односу на ову планину. Овуда су пролазили бројни народи, цивилизације и царства, овде је била међа, граница светова који су се додиривали и вековима сукобљавали. Није ово било место за свакога, помислио је. Огромност пространства које се пружило пред њим, мислио је, поколебала би и неког много снажнијег од њега. Свела би свакога на праву меру. Према оваквој величини Динаре, био је потпуно безначајан, једнако као што је црв или мрав сићушан и безначајан пред човеком.

Можда би тада и дефинитивно одустао, да је био сам, али некако га је било срамота пред планинарима и својих мисли, и усплахиреног и испијеног израза лица. Стегао је зубе и наставио даље. У силаску, стене и белине камена постепено су замениле црногоричне шуме, висоравни и пољане, и њихово зеленило му поново отера суморне мисли.

На висоравни Пољаница (добро је знао то име ; на тој локацији одиграли су се најжешћи сукоби на граховском територију у последњем рату) ипак је застао, умор, несигурност, ненавикнутост на дивљину узели су данак. Рекао је планинарима да неће с њима даље, мало ће застати да се одмори, неких пола сата, терен је добар, зелене шуме, ливаде, сунчано је и топло, пријаће му. Били су сумњичави, нису хтели да га оставе, али на крају су попустили. Рекли су му где ће правити следећу паузу, и да ће га тамо чекати. Пристао је, уверавајући их да му је добро, и да му треба само мало предаха. Поздравили су се са њим, скрећући му пажњу да се држи означених стаза, и нипошто не скреће са њих, јер ово је било ратно подручје, никад се не зна.

Обећао је, мада није видео никаквог разлога за узбуну. Тешко му је било такав пејзаж, пун дивних тамнозелених јела и смрча, зелених ливада прошараних камењем и стењем повезати са ратном трагедијом и масовном смрћу. Птичице су певале, инсекти цврчали, ветар је мирисао на здравље, на планински ваздух. Не, ово је живот, помисли, овде не може бити места никаквој смрти.

Спустио се испод једне џиновске јеле, сео и наслонио главу на њу, омамљен топлином сунчевих зрака, ветром и мирисима планине, исцрпљеног ума и тела, заспао је моментално, Снови су брзо пристигли, весели, раздрагани, немирни дечији дани. Снови и један мали градић који је тада био читав његов свет. Време је пролазило у том сну, чинило му се, чудесном брзином. Дошао је убрзо и рат. Али град је и даље био пун живота, младости и лепоте. Светла Дома културе привлачила су га као светиљка лептира. Дом је био његова друга кућа, у њему се осећао као у својој кући, као поред топлог огњишта. У њему, поред њега, све везано за Дом будило је лепа сећања. И Марија, увек Марија. Чудно, ни после више година колико су провели у браку, никада није сањао бившу жену, Сању. Никада. Увек и једино Марију. Миловао је њену дугачку, густу тамну косу, док је њена глава с пуно поверења почивала прво на његовом рамену, да би се онда интимније, слободније, још нежније, преселила на његове груди. Нека сенка тада се појави, нешто сиво и безлично, и Маријина коса исклизну му из прстију.

Дошли су тешки дани. Очево све дуже избивање од куће на ратишту. Мајчин плач и тихе молитве ноћу, пред спавање.  Све масовније погибије. Плач и нарицања градом. Избегли, тужни и уморни људи из попаљених села у Ливањском пољу, који су без циља и смисла бауљали градом. И гранате. Прве гранате које су почеле падати по граду.Стакла њиховог стана која се тресу. И звук. Звук готово сличан изненадној грмљавини. Грми. Грми. Грми. Грми.

То га је и пробудило. Тај звук, звук грмљавине. Као и нешто мокро, нешто што му је упадало у уста, нос...киша? Знао је где је и које је доба, знао је да је сишао с Троглава, да је застао да се одмори и тако заостао за планинарима, а небо је било ведро, ведро и сунчано толико да се плашио да ће добити опекотине на толикој висини, немогуће да су се за тако кратко време навукли облаци и киша, откуд грмљвина, зашто грми.

Само што то није била киша. У уста, очи, у ноздрве упадале су му пахуље снега. А грмљавина се појачавала, постајала уједначенија и он је све више препознавао, док су му се у уму палила црвена светла за узбуну. Не, помислио је, ово није могуће, ово се не догађа.

Отворио је очи и вриснуо, јер су му све кочнице попустиле од ужаса који је угледао. Све око њега било је бело, бело, стравично бело, снег је нападао, мећава му се сјурила у очи. Голо зимско дрвеће окруживало га је својим мртвим, сивим стаблима и гранама. Нигде живописних јела, зеленила, сунца. Све је нестало у трену. Није било ни џиновске јеле под којом је спавао. Стајао је у некој ували окруженој шумом, у даљини се пружала уска трака пута, а са грмљавином су се сада чули и други звуци. Пушчана паљба. Сада му је коначно синуло. Препознао је грмљавину, само што то није била грмљавина. Била је то артиљеријска паљба.

Зацвилео је, попут пребијеног псета. Није знао шта треба да уради, да ли да почне са неком молитвом, да ли би то помогло, или да просто затвори очи, а када их отвори, нестаће и мећава и снег и пуцњава и биће поново на сунчаном пропланку. Покушао је, али ништа се није променило. Зацвилео је поново. Каква то сила обитава на планини и зашто му то ради?

Кренуо је у једном правцу низ пут, насумично, само да побегне из те ужасне увале, и већ после педесетак метара спотакао се о прва мртва тела. Изгледало је као да су скоро лишена живота; још је могао да препозна њихове црте лица, били су то српски војници, његове комшије, рођаци, пријатељи тек мало старији од њега. Све се то и догодило, знао је, само што не може да се догађа сада, већ се догодило пре двадесет и једну годину, само што он тада није био овде и није могао бити ту, јер је био премлад за пушку, његов отац је овде био.

 Као пијан, тетурао се даље путем, не обазирући се више ни на експлозије граната и мина, ни на пушчану паљбу. Стотинак метара даље, наишао је на лешеве у белим зимским униформама, с модерним пушкама, и знао је да су то хрватски војници, знао је како су их описивали његови нешто старији другови који су преживели, да су добро опремљени и маскирани, прилагођени за зимско ратовање, Окренуо се и потрчао назад, плашећи се да не упадне у руке живих припадника хрватске војске (ово је сулудо, помислио је Стојан, да упаднем у руке некога ко је био овде пре двадесет година?), дошао је поново до пута где су лежали погођени српски војници. Није смео да их гледа дуже, ни помније, јер знао је, што дуже их буде посматрао, сећања на њих ће се вратити, препознаће их, мали је град, свако је свакога знао, сетиће се њихових имена и презимена, њихових породица, и онда ће се сломити, неће то моћи издржати, полудеће, и неће никада наћи излаз са ове дивље планине која има моћ да те баци у прошлост, да ти потпуно поништи и обрише мозак, и претвори те у безумно чудовиште.

Мећава је бивала све гора, отпузао је готово четвороношке у увалу у којој се пробудио, и која је, чинило му се, пружала ипак какву такву сигурност од гранатирања и пуцњаве.

Таман кад је хтео да се усправи, схватио је да га посматрају два ужарена, дивља ока, која несумњиво нису била човечија.

Биле су то вучије очи.

Заледио се. Није било говора о бежању; ни у пуној снази, одморан и концентрисан, не би имао никакве шансе да умакне снажној дивљој животињи од које га деле центиметри, а камоли исцрпљен вишечасовним пењањем и ума доведеног готово до лудила. Није знао ни како да се бори са вуком ? Како га спречити да му једноставно не покида гркљан? Можда је ово само сан, мислио је, можда је и вук дошао из сна као што је ономад дошао и онај сиви сокол.  Ако уопште он и сања. Можда ова дивовска планина сања,  он је у њеном сну, и он и ове животиње што се појављују, и урлици из јаме и сивило из рушевина, мртви ратници и време које је отекло двадесет година уназад, све је то Динарин сан, не његов, он је само опсена, причина, нестаће чим планина отвори своје камене, миленијумске очи.

Али вук је ипак био стваран; зарежао је и у једном хитром скоку окренуо се и појурио узбрдо. Чула се снажна експлозија и Стојана је засула земља и снег. Вриснуо је. Гранате су падале све ближе, а са њима, чинило се, приближавала се и пуцњава. Вук је застао на врху брда, забацио главу уназад и почео да завија. Затим је погледао у Стојана-Стојан се могао заклети да га гледа право у очи. Са брда се сјурио поново до увале, посматрао неколико тренутака Стојана, а онда поново јурнуо уз брдо. Окренуо се и помно мотрио Стојана; крзно му је било накострешено а њушка искежена; изгледало је као да жели нешто да му саопшти и да га ужасно фрустрира што га Стојан не схвата.

Пушчана паљба је била све ближа, и Стојан је почињао да схвата, да, био ово сан или не, ако се ускоро не покрене, можда се више никада неће ни покренути ни пробудити. Ни овде, ни нигде друго.

Коначно му сину и он у наступу луцидности, ухвати смисао у вучијим очима.

,,Желиш да те пратим?'', рече и појури узбрдо за вуком. Рафали ускоро затрешташе  по ували у којој је до пре пар тренутака стајао, и он схвати да је у последњем тренутку кренуо кроз шуму. Пратио је вука даље кроз шуму, вук би му у тренутку готово измакнуо из видокруга, али би се онда вратио по њега, сачекао га, а онда поново почињао да трчи. Неко време је успевао да га прати, а онда је стаза нагло завила стрмо низбрдо; видео је вука како се спретно претурио и отклизао доле низ гребен; Стојан није поседовао такву спретност,  снагу ни хитрину. Вриснуо је кад није успео да заустави на време ноге, запео је о нешто каменито у снегу и полетео према бездану; снег се ковитлао око њега, упадао му у уста, мећава му се поново сјурила у очи, за секунду-две ништа није видео. Ни где се налази, да ли се приземљио негде или је ударио главом, и да ли је још увек жив. Затворио је очи да не гледа како клизи у провалију, где је вук, помислио је, зашто га је довео овамо и зашто је јурио за њим?

Отворио је очи. Промену је осетио моментално, у костима, нервима, оку, уму, у блиставом сунцу које га је пржило, птицама које су весело певале, инсектима који су се дозивали, у плесу лептирових крила, у животу који је бујао свуд пред њим. Налазио се испод исте оне јеле испод које је и заспао. Није више било снега и мећаве, експлозија граната, рафала аутомата, мртвих људи који су лежали у снегу. Знао је само једно, да није знао ни како се нашао тамо, ни како се вратио. Можда га је вук одвео стазом која из прошлости води у садашњост, али то је било бесмислено, мислио је.

Лудим, помисли Стојан. Начисто лудим, ова планина ће ме сломити.

Спаковао је опрему и ствари и одмах кренуо на уговорено место, за планинарима.Није више ни секунде желео да се задржава. Сада је више него икада желео близину других људских бића, и нипошто није желео да дочека вече на Пољаницама. Ако овде заноћим, помислио је, жив нећу зајутрити. Ово није било место на коме би се требало дуже задржавати. У ствари, најбоље би било-никако.

Одахнуо је када је наишао на планинаре на једној травнатој пољани испод нешто нижих врхова. Узнемирило их је бледило његовог лица и унезвереност у очима. Нису превише били задовољни његовим објашњењима о ружним сновима, али праву истину не би могао да им каже. Не би му поверовали, знао је, иако су се, слутио је, нагледали разних чудеса и наслушали чудних прича у путешествијама по Динари. У његову ипак не би поверовали.

Но, иако га нису превише испитивали, овај пут чврсто су одлучили да га не оставе поново самог у планини. Повели су га за собом у силаску ка Црном Лугу. Ту су се требали сусрести са неким пријатељима и заједно са њима кренути пут Нуглашице и Шатор планине. Морао је да им обећа да ће у Црном Лугу потражити преноћиште и да ће преспавати барем две вечери пре него што настави пењање по Динари. Нарочито је у тражењу тог обећања била упорна Бранка, ситна, кратко ошишана, плавокоса женица из Шипова. На растанку га је загрлила и тутнула му у руке неки папирић. Касније те вечери, у кући у којој је заноћио, отворио је и погледао  папирић. У њему је био написан број телефона и адреса.

Плашио се да ће га у сновима јурити војници у белим зимским униформама, а он без пушке, усамљен и изгубљен дозиваће вукове да га спасу, али снова није било. Заспао је као беба, можда је и Бранкин папирић вратио нешто среће и разума у његову крхку психу, помислио је, и отерао ружне снове, барем за неко време.

Ујутру се рано пробудио, изашао из куће да протегне ноге и умије се. Пред њим се у пуној величанствености изнад села дизала Динара, и кулминирала у врховима које су мештани звали Точила. Ти врхови су га дозивали својом снагом, бели попут најквалитетнијег мермера.

Tочила, Точило, како год да су их звали, одувек су привлачила његову пажњу. Још као дете, када су колима путовали из града до бабине и дедине куће, пролазећи кроз Црни Луг, увек је бацао чежњиве погледе ка њиховим врховима. Можда су они могли бити срце планине.

Два огрома блока стена стајала су окренута један према другом, на једном спајању су се чинило се и преплитали, а опет су се истовремено и раздвајали, одмицали и стајали насупрот; између њих је био усек, дугачка белина смрвљеног стења, камења, крашког сипара. Као да се планина на том месту раздвојила, као да се поцепала некаквом џиновском пукотином, земљотресом, неким силама које су њену огромну масу могле одвојити, а опет су је Точила спајала попут високог каменог моста. Лично их јеволео највише од свих динарских врхова. Нису били међу највишим, али на њега су остављали импресивнији утисак и од много виших врхова. Тог јутра, после дуго времена донео је рационалну одлуку. Неће се пењати на Точила, наставиће даље. Успон на те беле, глатке и стрме, разломљене стране планине превазилазио је његове моћи. Запамтио је јучерашњу лекцију коју му је планина дала, и решио да не искушава нову. Ум, му се наравно већ бранио-разум је почео да негира да је заспао и пробудио се у прошлости, а да га је затим вук шумском стазом вратио у садашњост. Приписивао је оно што се десило умору, сновима, исцрпљености, дезоријентацији, подсвести која је у његов ум привлачила слике са места масовне погибије. Ипак, негде дубоко у подсвести, чучало је упозорење да не искушава више срећу. Као што Пољанице нису биле место за одмор за оне са слабом психом и вољом, ни Точила свакако нису била за планинаре полуаматере. Тешка срца, решио је да им се диви издалека. Али знао је, дубоко у себи, да постоји  још један разлог осим опрезности и можда чак и извесне дозе кукавичлука. Осећао је да ту није крај његове потраге, да срце Динаре ипак не спава у тим прелепим белим стенама, и да мора проћи још неке стазе и врхове,  видети и доживети шта...није знао. Надао се да ће открити.

Следеће јутро пошао је даље уз планину, остављајући Точила и Црни Луг иза себе. Oвог пута, планина му је отворила сва своја врата и показала му се у својој пуној лепоти.

Три дана је провео на том вилинском платоу, спавао у планинским склоништима, лутао високим осунчаним ливадама, дивио се бујности и лепоти дивљег цвећа, уживао је у складности и пропорцијама природних камених скулптура које су ницале око њега, као и врховима који су се поносно уздизали пут облака. Памтио је њихова имена и стазе које су водиле до њих. Буњевачко брдо, Лишањски врх, Зелено брдо, Јанково брдо. Џилитан. И онај највиши врх у тој групи, Велики бат, који је издалека подсећао на високи сиви камени шиљак, окружен бескрајем нижих истих таквих или сличних камених брда који су га запљускивали као море обалу. Призори су били величанствени и из његовог ума готово да су потпуно одагнали муку коју је доживео изнад Рујана, у Чапразлијама и на Пољаницама. Заборавио је крикове мртвих, јауке из јаме, сенку из рушевина, тела мртвих војника на путу. Око њега је свуда бујао живот. Могао је да види и чује животиње. Виђао је змије, гуштере, орлове, соколе, мање птичице, неколико пута приметио је нешто што је личило на шакала. У даљини је завијао  вук. Једном је угледао и срну, која се брзо склонила у сигурност густиша. Буба је било безброј; мрави су милели по њему чим би сео, или залегао. Стојан се питао колико заправо милиона сићушних, појединачних светова садржи Динара. Колико бића ту обитава и колико јединки; почињао је да наслућује величину тог мноштва и безначајност властите умишљене величине пред свим тим. Ти минијатурни мехур-светови, засебни екосистеми у оквиру једног, заједничког и јединственог екосистема Динаре постојали су давно шре људи, и постојаће и кад једног дана људи ишчезну. Знао је да треба да је срећан што му се уопште пружила прилика да их посматра, да сведочи тим световима. Стајао је тако, на тој ливади што се дизала у облаке окружена са свих страна каменитим врховима и посматрао све четири стране света, одатле је могао да шара погледом по Босни, Далмацији, Лици, било је то као да користиш бесплатни, природни, џиновски телескоп.

Ноћи су ипак биле најлепше, звездане, густе и светлуцаве, чинило му се да може да додирне свемир, да је Кумова слама одмах ту, изнад њега, на дохват руке.

Снови које је сањао били су изнимно лепи. Почињали су сеоском идилом у Чапразлијама, благим и насмешеним лицима бабе и деде, а завршавали су се у Босанском Грахову. Шетње са друговима и другарицама по граду, одлазак у кафиће на сок и кафу, прва кришом попијена пива, и Дом, увек Дом културе, било да је био унутра, седео на степеницама или зидићу поред, Дом је био централна оса њихових живота, њихов културни и духовни центар, у њему и поред њега су одрастали, ту поред тих степеница први пут се осмелио да пољуби Марију, брзо, плахо, детиње несигурно, поред тог зидића је први пут нежно ухватио за руку и повео у шетњу кроз град, поносан, коначно се не скривајући више, да их сви виде. Те су успомене биле толико драге и слатке да му се чинило да ће заплакати од среће.

Али круг среће и радости, патње и бола, врти се непрестано и наизменично у свом обртању. Сан је хтео наставак радости, а мозак је подсвесно одговарао шта се десило са том срећом и зашто је прекинута. Сиве сенке рата поново се пробише кроз површину и знао је да је време безбрижног лутања по Динари завршено. Када се пробудио, умио се, средио, спаковао, и затим долином и заравњеним делом кренуо ка ободу гребена који ће га одвести на Сињал, последњи високи врх који је намеравао походити на свом путу.

Сати су одмицали, а расположење му се мењало. Није могао да докучи да ли је узрок у њему, да ли је његов мозак неспособан да дуже одржи срећу, или то наилазе променљива расположења планине, можда се и њена сећања обрћу у наизменичним круговима памћења среће и памћења патње. Није знао, али је осећао да нешто долази поново, и да не може да му се одупре.

Прво је осетио у грлу неку стегнутост, немир, онда притисак у грудима, свраб око очију као да је алергија у питању, онда је почело и у околини. Ништа видљиво се наизглед није дешавало, али осећао је неко љуљушкање свуда около, као да неки пијани морнар навија чамац тамо вамо усред морске олује. Погледао је поново врх Сињала и пут, означена стаза која је водила ка врху, сада је деловала много далеко...као да се издужила, продужила, обећавајући му још дупле сате и сате хода. Али била је ту још једна стаза, стаза коју раније није приметио, и која је, јасно је то видео, водила много ближе и много брже ка Сињалу. Како је није раније уочио, и зашто није била означена? Није могао да мозга о томе, намеравао је да је искористи, пре него што се поново нешто деси, јер веровао је да ће се нешто десити, и што мање се задржава ту где осећа немир, веће су шансе да ће проћи неоштећено.

Кренуо је путем који му се чинио ближим и краћим.

На самом почетку пута, крупан, дугачак поскок засиктао је травом и вијугнуо кроз процеп у каменој плочи. Стојан се за тренутак следи, у сећање му дође отровница из сна.

Корачао је даље, држећи на оку плочу и отвор кроз који је шмугнуо поскок, али ускоро му пажњу привуче још неко сиктање. Препознао их је по шарама, у трави поред пута лежало је још змија, поскока, шарки...Срце му је лудачки тукло, знојио се, оно љуљушкање се појачавало, осећај нечег погрешног. Свакако, тим путем не може да прође, то му је био сасвим јасно. Змије су буквално ницале из траве као печурке. Можда около...пробаће да их заобиђе. Али када је начинио прве кораке, змије као да су схватиле његову намеру; њихова тела изненада јурнуше кроз траву и устремише се према њему. На тренутак је стајао потпуно запрепаштен, мислећи, не, ово се не дешава, али дешавало се, змије су јуриле право ка њему, и он више није имао никаквог избора, са вриском на уснама трчао је назад.

Слушао је приче, као и сви у детињству, приче ловаца и шумара и доконих пијаница о поскоцима који су падали са дрвећа, јурили и скакали на људе, био је убеђен да су то најобичније глупости, али сада је осећао само страх, панични, ужасавајући страх од тих грозних тела-ужади и њихових смртоносних зуба.

Када је коначно дошао себи и застао, змија више није било. Али није желео, ни смео поново да покуша још једном са пречицом. Слутио је да су се вратиле назад, и да попут пса чувара, чувају тај пут.

Нешто се огласи близу њега,  мешавином режања, лајања и неког оглашавања које није могао јасно да дефинише. Онижи, мршави шакал стајао је недалеко иза његових леђа и бесно се оглашавао погледа упртог у пут са кога је Стојан управо побегао. Испустио је још пар гласова налик лавежу, а затим јурнуо низ пут. Очи су му лудачки блистале.

Као да је видео некога, кога жели да зграби, помисли Стојан. Јадничак. Изуједаће га змије.

Али шакал је прескочио змије, одјурио иза њих, зарежао још гласније...а онда се у једном дугом, предугом скоку залетео на нешто...што је само он видео, јер Стојан није видео да му ишта стоји на путу.

Тај тренутак кад се приземљио и када су шакалове шапе поново додирнуле тло, заувек ће му остати урезан у сећање. Истог трена, одјекнуо је заглушујући прасак и шакал је нестао у гејзиру дима, земље, ватре и камења. Стојан шокирано схвати да је несрећни створ налетео на мину.

Још шокантнија помисао му се јави. Змије су ме спасиле, помисли. Јуриле су ме да ме отерају.

Зурио је још неколико тренутака, а онда се окренуо, и наставио правим, дужим путем ка Сињалу. Више није осећао стегнутост у грлу, притисак, необично морско љуљушкање. Знао је да је прошло, штагод да је било. Поново је погледао пречицу, и зинуо од запрепашћења. Није је било. Осмотрио је добро гребен, и било му је јасно, да је није ни могло бити. Као да му је итненада нека копрена била навучена преко очију, а сада је прогледао при дневној светлости. Али змије су биле стварне, помислио је. Шакал је био стваран. Експлозија је била стварна. Па где је онда нестала та стаза? Како се уопште отворила тамо где је није могло бити?

Можда и тамо има минских поља, момче, шапнуо му је неки глас у глави. А тамо није исто што и овде.

О томе ће мислити касније, одлучио је. Приметио је да га је планина за кратко време учинила виталнијим, снажнијим...прилагодљивијим. Овде није било пуно места ни времена за филозофирање, мислио је. Примиш ударац, деси ти се чудо, подигнеш се и идеш даље. То је закон опстанка на планини, у кршу. Они који делају, настављају, они који превише размишљају, падају у амбис.

Зато је  наставио према Сињалу.

Није више мислио о змијама, шакалу и мини, морао је да пажљиво гледа испред себе, јер су камените падине којима се верао, биле прилично стрме и незгодне. Али ширина пространства које се пред њим отварало, одвлачилa му је поглед. Динара се спуштала дубоко доле, час у стрмим обронцима и странама, час у степенасто извајаним каменим терасама. Кад би само могао свести сву ту силину и разноликост, на једно једино лице, скинути са тог лица гипсани одливак, у нади да му се укаже планина у свој својој суштаствености, али то, знао је, није било могуће. Систем којим је ходио био је толико сложен да је сумњао да ће га икад моћи сасвим разумети. Негде доле хиљаду и кусур метара ниже лежала је Главаш кула, Полача, Книнска Крајина и Книн су се пружали у даљини, а крас Далмације текао је у непрекидном кретању све  до плавих вода Јадрана. Овуда су некада ходили Римљани, Илири, Далмати, Трибали, Стари Словени, овде се борило против Османлија и Вермахта, живот се изнова и изнова сукобљавао са смрћу, и увек се подизао као Феникс из пепела. Сада је, међутим, изгледало као да је тај живот на умору; као да се изморио од бесконачних ратова и битака, и дигао напокон руке од свега. Као да је последњи рат који је овуда протутњао био гори од свих других, и успео оно што није успело претходним-да готово у потпуности угаси искру живота која је одувек овде тињала. Нека болесна, неизмерно заглушујућа тишина полегла је по пространству Крајине и Далмације. Осети болан убод туге. Целом крајолику требало је излечење, излечење од туге, самоће и пустоши.

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: