detalj slike: KRK Art dizajn

KARARSKI MERMER

 

   - Samo polako, pažljivo, pazite na vrata – upozoravao je Arsenije A. Polenaković radnike koji su unosili veliki drveni sanduk. – Tako... stavite ga tu...

            Kad su izvadili i montirali sadržaj sanduka, on se maši za džep kućnog ogrtača.

   - Evo za pivo...

            Kad je i to bilo gotovo, vratio se u dnevnu sobu i dugo je, s ljubavlju gledao novi komad nameštaja.

   - Prekrasno – govorio je sam sa sobom kao i obično. – To je ono što sam sanjao i priželjkivao dvadeset godina: sto sa pločom od kararskog mermera.

            Priđe komodi i uze sliku u zlatom ramu:

   - E, Julkice, šteta što ovo nisi doživela... A toliko smo puta bili u Karari.

                Pažljivo pređe rukom preko velike mermerne površine. Opipa metalne noge stola ukrašene minijaturnim reljefima. Sede na svaku od četiri stolice.

   - Bože, što je lep – ote mu se uzdah.

            Kad je posle nekoliko dana došla Đurđa da sprema stan, on joj reče odmah s vrata:

   - Prilikom čišćenja pazite da ne oštetite sto. I još nešto... – napravio je pauzu. Njega nemoj te čistiti. To ću ja da radim.

   - Kako želite gospodine – odvrati Đurđa. Arsenije vide da joj nije bilo pravo.  

           

            Vreme je prolazilo. Bližila se zima. Polenaković je primetio kako sve više vremena provodi u dnevnoj, umesto u radnoj  sobi. Svetiljku je sa radnog stola premestio na mermerni. Nešto kasnije se i jedna polica za knjige obrela u dnevnom boravku. Ta idej mu se toliko svidela, pa je prebacio još dve visoke police.

            Brisao ga je svakodnevno – laganim, bezmalo zaljubljenim pokretima. Tada je opazio jedan detalj: sto se pomerao. U početku ga je to čudilo. Čitao je nekad o tepisima koji se pomalo pomeraju. I sam je to ranije primećivao, ali nije obraćao pažnju. Ali sto... izgledalo je kao da se tepih u dnevnoj sobi ne pomera a sto se pomera. Pokušao je da utvrdi neku pravilnost. Pošto ga je ionako svakodnevno brisao, nije mu bilo teško da označi njegovu poziciju i prati odstupanja. Čak je počeo da vodi neku vrstu dnevnika u vezi sa stolom, mada dnevničke zapise nikad nije vodio.

            14.11.2009. Sto se pomerio santimetar i po prema prozoru i udesno. (Kao da rotira. Ne znam zbog čega sam mislio da će se kretati samo napred-nazad a ne i bočno.)

            17.11.2009. Čudno. Mario sam dva puta. Zbilja je tako: sto se vratio tačno u milimetar na poziciju gde je bio pre 14.11.2009.

            Kako je vreme odmicalo takvih beležaka je bilo sve više i više. Jednog petka Đurđa je dugo stajala u dnevnoj sobi i posmatrala sto.

   - Gospodine Arsenije, recite mi nešto. Kako ste uspeli da pomerite ovaj sto? Da li vam je neko pomogao?

   - Ne, ne – požuri gospodin Polenaković, kao da želi da sakrije svoju malu tajnu. – Nisam ga pomerao. To ti samo čini.

   - Možda ste u pravu... ali... – vajkala se Đurđa.

   - Puno radite. Umorni ste i zbog toga vam se pričinjavaju takve stvari. Idite kući i odmorite se – starac pohita da je što pre udalji iz stana.

Znači, to se već primećuje, pomisli Arsenije. Već se bio uplašio da će njegova mala tajna biti razotkrivena. 

            Jedne večeri do kasno je proučavao filatelističke marke i obuzeo ga je dremež. Glava mu je klonula na mermer i on magnovenju vide sebe kako stoji iznad grobnice pokrivene pločom njegovog stola. Pre nego što je slika naestala uspeo je da pročita: ''Ovde počiva g. Arsenije A. Polenaković 1930-2009. Neka mu je lak kararski mermer.'' Pročitavši to trže se od straha i to ga razbudi iz dremeža.

   - Bože, Bože – suvo prošaputa i prekrsti se.

 

            Još dva dana su ga delila od nove godine. Đurđi je rekao da dođe tek u petak posle Božića a on se spremao da sutra krene u Novi Sad kod sestre. Odlučio je da ranije legne i ostalo mu je samo da vrati nekoliko albuma na gornju policu.

            Kad je i to završio, silazeći, s jednom nogom u vazduhu a drugom na stolici, na grudi mu pade mali porodični foto album i izbaci ga iz ravnoteže. Arsenije zamahnu rukama kao ptica dok  krajičkom vidnog polja opazi kako se sto pomerio 2-3 santimetra ka njemu. Zar baš sad, tačno toliko, prolete mu kroz glavu. Napolju zapucaše petarde i ti blesci se pomešaše sa blescima njegovih zenica. Zatim se sve ugasi... 

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: