детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАРАРСКИ МЕРМЕР

 

   - Само полако, пажљиво, пазите на врата – упозоравао је Арсеније А. Поленаковић раднике који су уносили велики дрвени сандук. – Тако... ставите га ту...

            Кад су извадили и монтирали садржај сандука, он се маши за џеп кућног огртача.

   - Ево за пиво...

            Кад је и то било готово, вратио се у дневну собу и дуго је, с љубављу гледао нови комад намештаја.

   - Прекрасно – говорио је сам са собом као и обично. – То је оно што сам сањао и прижељкивао двадесет година: сто са плочом од карарског мермера.

            Приђе комоди и узе слику у златом раму:

   - Е, Јулкице, штета што ово ниси доживела... А толико смо пута били у Карари.

                Пажљиво пређе руком преко велике мермерне површине. Опипа металне ноге стола украшене минијатурним рељефима. Седе на сваку од четири столице.

   - Боже, што је леп – оте му се уздах.

            Кад је после неколико дана дошла Ђурђа да спрема стан, он јој рече одмах с врата:

   - Приликом чишћења пазите да не оштетите сто. И још нешто... – направио је паузу. Њега немој те чистити. То ћу ја да радим.

   - Како желите господине – одврати Ђурђа. Арсеније виде да јој није било право.  

           

            Време је пролазило. Ближила се зима. Поленаковић је приметио како све више времена проводи у дневној, уместо у радној  соби. Светиљку је са радног стола преместио на мермерни. Нешто касније се и једна полица за књиге обрела у дневном боравку. Та идеј му се толико свидела, па је пребацио још две високе полице.

            Брисао га је свакодневно – лаганим, безмало заљубљеним покретима. Тада је опазио један детаљ: сто се померао. У почетку га је то чудило. Читао је некад о теписима који се помало померају. И сам је то раније примећивао, али није обраћао пажњу. Али сто... изгледало је као да се тепих у дневној соби не помера а сто се помера. Покушао је да утврди неку правилност. Пошто га је ионако свакодневно брисао, није му било тешко да означи његову позицију и прати одступања. Чак је почео да води неку врсту дневника у вези са столом, мада дневничке записе никад није водио.

            14.11.2009. Сто се померио сантиметар и по према прозору и удесно. (Као да ротира. Не знам због чега сам мислио да ће се кретати само напред-назад а не и бочно.)

            17.11.2009. Чудно. Марио сам два пута. Збиља је тако: сто се вратио тачно у милиметар на позицију где је био пре 14.11.2009.

            Како је време одмицало таквих бележака је било све више и више. Једног петка Ђурђа је дуго стајала у дневној соби и посматрала сто.

   - Господине Арсеније, реците ми нешто. Како сте успели да померите овај сто? Да ли вам је неко помогао?

   - Не, не – пожури господин Поленаковић, као да жели да сакрије своју малу тајну. – Нисам га померао. То ти само чини.

   - Можда сте у праву... али... – вајкала се Ђурђа.

   - Пуно радите. Уморни сте и због тога вам се причињавају такве ствари. Идите кући и одморите се – старац похита да је што пре удаљи из стана.

Значи, то се већ примећује, помисли Арсеније. Већ се био уплашио да ће његова мала тајна бити разоткривена. 

            Једне вечери до касно је проучавао филателистичке марке и обузео га је дремеж. Глава му је клонула на мермер и он магновењу виде себе како стоји изнад гробнице покривене плочом његовог стола. Пре него што је слика наестала успео је да прочита: ''Овде почива г. Арсеније А. Поленаковић 1930-2009. Нека му је лак карарски мермер.'' Прочитавши то трже се од страха и то га разбуди из дремежа.

   - Боже, Боже – суво прошапута и прекрсти се.

 

            Још два дана су га делила од нове године. Ђурђи је рекао да дође тек у петак после Божића а он се спремао да сутра крене у Нови Сад код сестре. Одлучио је да раније легне и остало му је само да врати неколико албума на горњу полицу.

            Кад је и то завршио, силазећи, с једном ногом у ваздуху а другом на столици, на груди му паде мали породични фото албум и избаци га из равнотеже. Арсеније замахну рукама као птица док  крајичком видног поља опази како се сто померио 2-3 сантиметра ка њему. Зар баш сад, тачно толико, пролете му кроз главу. Напољу запуцаше петарде и ти блесци се помешаше са блесцима његових зеница. Затим се све угаси... 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: