|
|
|
 | Bojana Radovanović | |
| |
detalj slike: foto: autor, KRK Art dizajn
Obeleli dani
Bude tako s’ proleća dva, tri dana kad sve obeli. Raspuknu se cvetovi na sve strane. Pa lepo ne znaš šta je lepše: trešnja, šljiva, kajsija, il’ možda bagrem. Ceo se voćnjak odene belinom, raznežen tek blago lila, purpurnim obrisima. A mirisi... Eto tako sigurno miriše duša, ona meka, iskrena i nežna, a lekovita za svaku ranu.
Tako se beli bagrem kraj puta kad prilaziš mojoj kući, ili kad odlaziš, svejedno. Kad pod blagim vetrom zaigra bagremov cvet, milina ti je da malo zastaneš i da se za dugo vreme opiješ. Noću postaje čaroban, kad zbog svežine ogrneš lagan džemper ili zagrljaj, a beli sitni cvetovi se nanižu k’o biseri pod mesečinom, i mirisom te omađijaju. Pa tu sliku, iako ne bi hteo, moraš da poneseš u srcu, jer u kofer ne staje, kad kreneš tom ulicom negde, valjda u svet.
A to što se u dvorištu beli, i voćnjaku ,kad zamiriše, na pretke, do belih pčela, koje sigurno behu tako stamene, privržene, svoje na svome, a nežne i od duše, k’o cvetalo voće. Na detinjstvo, majčine bele ,nežne ruke, na sve bele uspomene, kad zamiriše, tih dva, tri dana s’ proleća, malo bi ko ostao ravnodušan, pa i da nije u tom dvorištu prohodao, propričao i prve kajsije i rane šljive iz tog voća probao.
A pod jabukom , u dvorištu, ljuljaška sa drvenim sedalom, vrengijom privezana za drvo. Pa se zaljuljaš da grane dotakneš, pa gledaš u te razbuktale cvetove utapajući se u mirise, i sve misliš nebo je to, takav je sigurno raj. Pa jest'. Belo, divo, mirisno, sa svojima, nije li to raj? Zavičaj svakako jeste.
I što mi je više belih u kosi, sve više mi je do tih obelelih dana.
|
